Драга браћо и сестре у Христу,

Ако Црква у прве две недеље Триода наглашава врлине смирења и покајања на нашем путу ка Великом посту и Пасхи, онда нас Недeља Страшног суда подсећа на потребу делања пре него што Син Човечији поново дође. Како јеванђелист казује у јеванђелском читању, на Последњем суду Син Човечији ће раздвојити народе као пастир овце са десне, а јарад са леве стране (Мт. 25, 31–34).

Христова служба је у многоме парадоксална: Он, који нас је створио по Своме лику и подобију, добровољно је узео нашу плот. Изабрао је да умре да би победио смрт; и Онај који је дошао на земљу као Дете, вратиће се као Онај кога је пророк Данило најавио: „…као Син Човечији који долази с облацима небеским… и даде Му се власт и слава и царство, да Му служе сви народи и племена; власт Његова је власт вечна, која неће проћи, и царство Његово неће се разорити“ (Дан. 7, 13–14).

Када будемо позвани да станемо пред Његов славни престо, Он ће нас подсетити како смо се односили према Сину Човечијем: да ли смо Му дали да једе или пије? Да ли смо Га примили као странца или обукли када је био наг? Да ли смо Га посетили у болести или у тамници? А ми, било овце или јарад, упитаћемо: „Господе, када Те видесмо…?“ (Мт. 25, 37.44). Зато, док ишчекујемо да се Син Човечији врати са свим Својим анђелима, морамо се сећати да Га већ сада гледамо у лику сваког нашег ближњег.

Христос је човек на улици, гладан и оскудно обучен; Христос је онај који страда на болничкој постељи, у затвору или под прогоном, одбачен од породице и заједнице. И једино што раздваја овце од јаради јесте како одговарамо „једном од ове најмање браће“ (Мт. 25, 45). Да ли окрећемо главу од оних у невољи, чекајући да неко други помогне? Да ли тражимо изговоре – да се таквом човеку не може помоћи, или да је можда сам крив за своје стање?

Недeља Страшног суда нас учи да није довољно само исповедати веру у Христа. Када се Христос врати, неће нас питати да ли смо веровали у Њега, већ да ли смо Га следили, настављајући Његово дело утехе сиромашнима, невољенима и заборављенима. Христос то тражи од нас, који носимо Његово Име, јер Он зна шта значи бити презрен, одбачен и заборављен. На ову Недeљу Страшног суда сетимо се великог парадокса у срцу наше вере: да су „најмањи од ове браће“ најсличнији Христу.

+Севастијан
Митрополит атлантски

Извор, фото: orthodoxobserver.org

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"