Из предавања ”У сусрет Богомладенцу Христу”, које је Високопреосвештени Митрополит Јоаникије одржао током Божићног поста 2022. године у Саборном Храму Христовог Васкрсења у Подгорици.

Наш пост је свијетли пост. Како каже Господ Исус Христос: кад постиш, умиј се, немој да будеш натмурен, немој да будеш прљав, намажи своју главу. Шта би то значило?

Ми то тумачимо – треба се украсити добрим дјелима. Није сада да се нешто тјелесно дотјерујемо и тако, него треба да се украсимо добрим дјелима, добрим мислима, добрим намјерама. Тако треба постити пост.

Библијски пост се од давнина његује као један спасоносни подвиг, али и радосни подвиг, јер је све у славу Божију, у славу наше Свете вјере. А нарочито ми, хришћани новозавјетни, када се припремамо за Божић, имамо јасну перспективу празника и радости која долази, која нас некако из будућности сусреће и запљускује. Па имамо и то искуство, свако је то доживио у дјетињству — како дјеца доживљавају Божић. Невјероватно је како, када се дјетету каже: „Сад ће Божић“, па дјете пита: „Кад ће Божић?“ Па кажемо: „Ево га, кренуо је; дошао је до онога брда, па сјутра ће до овога“, и на крају: „Ево га, стиже.“

Дакле, све је некако у припреми за овај велики празник. Важно је да знамо да је наш подвиг поста веома сложен подвиг. Није просто једносмјеран, једнозначан; он је свеобухватни подвиг. Обухвата цијело човјеково биће и цијелу хришћанску заједницу. То је веома важно, јер не постимо само ми појединачно, није то само индивидуални подвиг, него пости цијела Црква. И у томе имамо велику радост, јер се на такав начин и зближавамо једни с другима: на исти начин размишљамо, истим стварима се бавимо, трудимо се да постимо и тјелесни и духовни пост.

Има нешто јако лијепо што се преточило у наше обичаје и о томе бих желио нешто да кажем. Имамо један једноставан, фин, народни обичај да за Материце, које падају раније, дјеца везују мајке и неће да их пусте док им мајка нешто не да.

Исто тако је и за Оце. Али мајке су мајке, па је некако више заступљено празновање Материца и то се претворило у лијепе породичне и црквене обичаје. А у суштини тог обичаја има нешто заиста јеванђелско.

Ко је заправо био везан ради нас и ради нашег спасења?

Господ Исус Христос, који нам се одужио на такав начин: Он је добровољно дошао да пострада и својом жртвом на Крсту одужио нас је свијету. Он је излио своју живоносну и спасоносну крв за опроштај наших гријехова, за обновљење наше природе и за наше спасење.

Он је тај који је даровао; Он је тај који је био везан и пострадао. И управо тада, када је био везан, дао нам је самога себе, жртвовао се за наше спасење.

Дакле, мајку или оца, свеједно, или било коју старију жену или старијег човјека, дјеца везују. То се не односи само на моју или твоју мајку, него на сваку старију особу.

То је врло лијеп обичај. Када нешто има јеванђелску подлогу, то треба његовати. Дакле, та мајка у том моменту изображава Христа.

Она изображава и старозавјетне жене праведнице које су својим животом изображавале Христов живот. И, наравно, тиме се на символички начин показује да смо сви везани једни за друге. Те везе, било да је то неки конопчић или машница,  заправо изображавају везу љубави, која је од суштинског значаја за наше спасење.

Прије свега за наше заједништво, јер без заједништва нема ни спасења. Кроз те народне обичаје припремамо се за Рођење Христово. На један непосредан начин отвара се наше срце, отвара се душа, припремамо се и радујемо се унапријед Рођењу Христовом.

Овај обичај има дубинску јеванђелску подлогу и зато га треба по сваку цијену његовати. Наравно, нема у свим обичајима јеванђелске подлоге, да се одмах разумијемо. Постоје и обичаји који нису штетни, али немају јеванђелску подлогу. Али овај народни обичај за Материце и Оце има дубоку јеванђелску подлогу.

Треба видјети како свако у породици или у манастиру размишља да се припреми, да увијек има нешто да да дјетету које наиђе и које ће га можда везати.

На такав начин се остварује та веза, а посебно, рецимо, послије Литургије. То треба његовати у храму: да мајке које долазе на Свету службу буду припремљене, да дају нешто дјеци, а дјеца да их вежу и не пуштају док им нешто не дају. Тако се, његујући овај благословени обичај у славу Рођења Христовог, на најједноставнији, али суштински исправан начин припремамо да прославимо Божић.

Дакле, већ унапријед славимо Божић. И чим почнемо да постимо, ми, заправо, имамо ту перспективу празника.

Приредила Оливера Балабан

Извор, фото: Митрополија црногорско-приморска