Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Међу верницима се у последње време шири став да пост није обавезан нити представља дужност. Сходно томе, верник може да га занемари или да пости када и како жели.

Пост је неопходна и обавезујућа врлина. Ако су заповести Господње у Његовом Светом Јеванђељу обавезујуће, онда је и пост неопходан и обавезујући. Сам Господ је од нас тражио да постимо: „А овај се род не изгони осим молитвом и постом“ (Мт 17, 21; Мк 9, 29); „А кад постите, не будите суморни као лицемери“ (Мт 6, 16); „Тада постивши и помоливши се Богу, положише руке на њих“ (Дап 13, 3). Најјаснији пример верницима јесте сам Исус и Његов пост. Он је постио четрдесет дана. Ако је постио Он, Који је без греха, колико је тек нама, људима, потребан пост, нарочито када знамо да се Он оваплотио и живео међу нама како би нам показао путеве спасења који су нам потребни, да бисмо подражавали оно што је Он чинио?

Приврженост верних хришћана учењу и усмерењу Цркве проистиче из наше оданости и припадности њој, а самим тим и из тежње да остваримо свој хришћански циљ, заједно са својом браћом у црквеној породици. Насупрот томе, бирање према личном расположењу и склоностима извор је самоугађања, које спречава ослобађање од земаљских окова, јер је повезано са расположењем којим управљају страсти. Тако човек постаје неспособан да свој живот уздигне ка његовом главном циљу. То је уједно и начин да се човек одвоји од јединства заједнице.

Током историје Црква, која је живо Тело Христово, опитно је спознала значај поста. Она је установила његову структуру, поредак, облик и трајање на основу искуства освећења које је прати у присуству Духа Светога, Који у њој дејствује у свако време.

Ово разматрање доводи нас до питања места и улоге поста на путу спасења човека и заједнице. Према православном схватању, пост није циљ сам по себи, као што то нису ни молитва ни друге врлине, већ неопходно средство за достизање главног и великог циља — нашег сједињења са Богом и живота у све већој близини Његовој — онога што је Свети Серафим Саровски назвао „стицањем Духа Светога“. Свети Серафим о томе каже: „Истински циљ нашег хришћанског живота састоји се у стицању Светога Духа Божијег. А пост, бдење, молитва, милостиња и свако добро дело учињено Христа ради само су средства за стицање Светога Духа Божијег.“

Будући да је пост средство за достизање крајњег циља, у његовој примени може постојати извесна прилагодљивост. Црква у том погледу захтева лично руковођење духовног оца, управо из бриге да верника заштити од самоугађања и немара — двеју слабости у које људи веома лако падају, нарочито у наше време.

Када позивамо пријатеље, не постављамо им трпезу као за болеснике, него као за здраве људе. Постављамо богату трпезу са разноврсном храном, а сваки гост бира оно што одговара његовом здравственом стању. Тако се и пост, онако како га је Црква установила, захтева од сваког верника. Онај, пак, коме здравље, околности или животна ситуација не дозвољавају да пости онако како је Црква одредила, тражи руковођење духовног оца како би добио оно што је за њега лично корисно. Он треба тога да се придржава — тог руковођења које је дато управо њему — а не да га шири као опште правило. Тако треба да поступа све док не дође у стање у којем ће моћи у потпуности да следи пост.

Аскетизам у Православној цркви има један неизоставни циљ, а то је ослобођење. Стога пост није уздржавање од хране зато што је презиремо, нити ради мучења тела или умртвљивања чула укуса. Он је практично вежбање душе и тела како би се ослободили сваке везаности која нас може држати прикованим за земљу. Можда следеће речи оца Александра Јељчанинова (+1935) најбоље показују практичну корист поста. Он каже: „Пост ремети и нарушава физиолошку лагодност, тако да човек постаје пријемчивији за духовни свет и лакше прима оно што из њега долази.“

Ево неких видова прилагодљивости у начину живљења поста у Православној цркви:

Опште правило поста гласи да пост постаје строжи што је празник значајнији. Зато се пасхални пост назива Великим постом, током којег се уздржавамо од хране и пића до поднева, поред уздржавања од намирница животињског порекла током читавог поста. Божићни пост, пак, нагласак ставља на уздржавање од одређених врста хране, а не на потпуно уздржавање од сваке хране током одређених периода.

Током Великог поста уздржавамо се од рибе, док се током Божићног поста од ње не уздржавамо, осим у последње две недеље пред празник.

У земљама Блиског истока, где је поврће доступно и током зиме, током Великог поста уздржавамо се од рибе, док је у хладним северним земљама, попут Русије и скандинавских земаља, дозвољено јести рибу. У нашим земљама у приобалним крајевима дозвољено је јести шкољке, као и лигње и хоботнице, због њихове доступности и некадашње ниске цене.

Такође је дозвољено јести рибу на неке велике празнике, као што су Благовести и Цвети, који падају у време овог светог периода. Онима који се уздржавају од уља дозвољена је његова употреба, као и употреба вина, суботом и недељом током Великог поста, као и на празнике великих помесних светитеља (в. Часослов).

Ове одредбе у правилима поста показују да је пост средство којим се, с једне стране, доживљава радост ослобађања од сваке пожуде која господари човеком, а с друге стране радост коришћења земаљских добара са благодарношћу и захвалношћу. А ко чита молитве великопосних богослужења из светог Триода, увидеће колико се у њима често понављају речи које говоре о радости, весељу и духовној наслади.

Приступимо, дакле, посту у овом духу, како би он постао истинско уздизање, а не само дијета.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"