Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Да ли молитва има своју културу? Одговор је – да. Човеков менталитет, обликован његовим уверењима, начелима и вредностима, одређује начин на који приступа животу. Свако људско биће, свесно или несвесно, усваја одређени стил, поглед на свет, начин размишљања и понашања у уређивању свога живота. Све то заједно чини његову особену културу, која прожима читав његов живот. Тако, на пример, човек молитве своју радост и тугу, бол, здравље и страдање, своје снаге и слабости, своје окружење и друштво, и све што се њега тиче, најпре износи пред Бога, па тек онда пред људе. Потом, ослањајући се на помоћ и благодат свога Господа, добија надахнуће да делује.

С друге стране, они који се не моле остају у простору непрестаног преиспитивања, сумње, анализирања и недоумице. Њихова тачка ослонца ограничена је на њих саме или на њихове најближе, који и сами могу бити ограничени сопственим мерилима. Они који су изабрали Бога за своје мерило имају културу другачију од оних који живе без Бога.

Човек је одушевљен самим собом; његов его је веома нарастао, нарочито у нашем времену. Зато му је потребно смирење да би ушао у живот молитве. Ако је његова молитва искрена, осетиће своју маленост пред величанством и узвишеношћу Бога и постаће смирен, попут цариника (Лк. 18, 10–14).

Они који не знају да се моле попут цариника, напротив, бивају изнутра изједани својом гордошћу, као што је то био случај са фарисејем. Ако си смирен, схватићеш колико ти је молитва неопходна, усвојићеш њен дух и, самим тим, живећеш и оваплоћавати љубав. Тада ћеш тражити све више времена за молитву, јер ће она за тебе постати питање живота. У том смислу, Свети Јован Златоусти каже: „Ако се молиш само у време које си одредио за молитву, онда се уопште не молиш.“ Другим речима, ако своју молитву ограничиш само на одређене тренутке, а молитва не постане твоје трајно стање, онда се још увек налазиш у оквирима дужности; ниси још прешао у област љубави. Тада можеш да кажеш, као псалмопојац: „А ја сам молитва“ (Пс. 108, 4).

Човек најбоље спознаје своју немоћ усред бола и невоље, па се зато обраћа Богу и моли се за себе и за друге. Ако је достигао – или је на путу да достигне – стање у којем је молитва заиста постала његова култура, онда ће свакога дана пред Бога приносити све који страдају под теретом различитих невоља, нарочито ако и сам са њима саосећа и носи њихов бол. Насупрот томе, они који не доживљавају молитву као оазу сигурности питају се због чега постоји страдање, сумњају у Божји промисао и губе се у роптању, жаљењу и огорчењу. То је посебно уочљиво у време ратова. Људи тада узвикују: „Где је Бог? Зашто не учини ово или оно?“ Човек од Бога очекује чуда. Под теретом бола и страха жели брза решења без жртве. Очекује спасење, сигурност, олакшање и утеху.

Пред данашњом светском збрком – економском, моралном, политичком и медијском – многи непрестано постављају питања попут: „Зашто се ово дешава?“ и „Који је излаз?“ Свако од Бога тражи нешто за себе, али је веома мало оних који Га моле за друге. Зашто? Зато што нисмо навикли да своје ближње редовно и истрајно помињемо у молитвама. Верници су често у искушењу да своје мисли и разговоре ускладе са логиком овога света. Ако и спомену Бога, то се често сведе на празне речи или на израз узнемирености, љутње или очајања. Међутим, док молитва не потекне из срца које подједнако страда за друге као и за себе, она се неће претворити у дело, нити ће бити истинска молитва, већ само низ индивидуалистичких и себичних речи.

Многи сматрају да немају ништа чиме би могли да допринесу ублажавању несрећа, јер полазе од сопствених способности, снаге и онога што поседују. Они сами су њихово полазиште, а не Бог. Божји људи знају да имају много тога да понуде, не зато што много поседују, већ зато што Божја благодат испуњава њихова велика срца, испуњена љубављу и уподобљена Богу.

Као верници, треба да се осећате богатима духом, јер својом љубављу можете обухватити читаву васељену. Молитва ће вас укрепљивати ако истрајно, из дана у дан, будете пред Бога приносили оне који страдају, помињући их по имену. Благодаћу Божјом осетићете још већу љубав према њима, као и истинско праштање онима који вас вређају. Истовремено ћете налазити и стварне начине да помогнете у ублажавању њихове патње.

Ако пред Богом отворим своје дланове, можда у њима неће бити ничега осим праха, али верујем да Бог може тај прах претворити у злато. Једна арапска божићна песма каже: „Цареви су пред Твоје јасле положили сва своја позајмљена богатства, а ја пружам своје дланове пуне праха, пуне гомила греха и срама. Положио сам их пред Твоје ноге и остао да стојим. Ево мојих празних руку, Господе мој, Који ишчекујеш.“ Зато отворите своје руке да би их Он испунио Својим даровима.

Нека вам постане правило да у својим свакодневним молитвама помињете друге по имену. Навикавајте се да се сећате оних које сте током дана срели и да их увече, у својим молитвама, поименце приносите Господу. Посебно помињите оне који страдају од разних невоља: рата, поплава, земљотреса, вулканских ерупција, духовне пропасти, моралног пада, странпутице, породичних проблема, болести и других искушења. Видећете да ћете својим духом загрлити читав свет, као што га је пре вас загрлио Христос. Молите се са искреним сузама и Бог ће вам открити плодове ваше молитве. Допустите молитви да вас преобрази. Ако после година молитве останете исти као што сте били пре, онда треба да схватите да молитва још није постала ваша култура.

Сабирајте се као хришћанска заједница са својом браћом и сестрама на молитву за мир у свету и за све душе које у њему живе. Заједно узносите усрдне молитве за конкретне проблеме. Организујте бдења у парохијама и творите Исусову молитву. Нека верници подстичу свештенике, а свештеници вернике, да у данима искушења појачају молитву. Нека се сви, једнодушно и једномислено, моле са бројаницама у рукама, призивајући Божју милост на читав свет. Ученици Светог Силуана Атонског и данас се саборно моле у свом манастиру у Великој Британији речима: „Господе Исусе Христе, помилуј нас и помилуј свет Свој.“

Док сам био свештеник, заједно са неколицином браће сваке вечери отварао сам парохијски храм како бисмо служили вечерње богослужење. Ниједног дана храм није остао без верника, чак ни онда када сам био на путу или одсутан. Понекад је храм био готово испуњен. Људима је потребно молитвено окружење, а дужност је Цркве – и свештенства и верника – да им га пружи. Стварајмо молитвену атмосферу и прослављајмо лепоту наших богослужења. Будимо кроз своје молитве присутни у животу света и свих који страдају. Зашто своје домове не бисмо претворили у мале цркве?

Једном су Светом Силуану Атонском рекли да су монаси узнемирени због комунистичког прогона Цркве. Он је одговорио: „И ја сам у почетку био веома потресен због онога што се дешавало. Али после много молитве и усрдног мољења дошла ми је ова мисао: Бог неизрециво воли сваког човека. Он је Господар времена, догађаја, свега и свих. Допустио је овај прогон ради добра које ће доћи у будућности. То не могу да разумем, нити могу да га зауставим. Немам ништа осим молитве и љубави.“ Исто је саветовао и својој браћи.

То је култура молитве!

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"