Митрополит Сава (Испер): О заједничком причешћивању
Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)
Света тајна Евхаристије јесте Тајна Цркве. Када кажемо „тајна“, мислимо на дејство које превазилази људско разумевање, јер не подлеже мерама материјалног света. То је дејство у којем Сам Бог учествује. Он шаље Своју благодат кроз материјалне елементе као што су вода, уље и хлеб, који постају средства благосиљања верних и освећења њиховог живота.
Овде није место да се шире разматра богословско значење појма „тајне“ у хришћанском разумевању. Наше интересовање усмерено је на срж Свете тајне Евхаристије — наиме, на Свето причешће.
Јеванђеље захтева да сваки који приступа светом путиру буде измирен са онима са којима је раније био у сукобу. Зашто? Зато што у Светом причешћу црквена заједница сусреће Христа, Који пребива у сваком њеном члану и сједињује се са њима. Кроз Њега, ти чланови се сједињују и међусобно. Јединство црквене заједнице остварује се кроз присуство Христа у њој и у сваком њеном члану.
Стога, ако неко остаје у сукобу, или није у сагласју, нити у истој вери са другима, он нарушава то јединство и чини га спољашњим и привидним, а не стварним.
Пуноћа јединства Цркве остварује се у Евхаристији, у оквиру Божанствене литургије. Црква је једно Тело са једном Главом — Христом. Јединство Цркве јесте јединство у вери, а не јединство осећања, расположења или било каквих политичких ставова. Због тога апостолске Цркве инсистирају на неопходности заједничке вере код оних који приступају једном путиру.
Овде желим да изнесем шта и сама Римокатоличка Црква каже о овом питању, како би и православни и католици били упознати са њеним званичним ставом, израженим кроз учење папа. Ово је посебно важно с обзиром на појаву одређених погрешних тумачења и пракси које су се местимично прошириле, као и на оптужбе које их понекад прате.
Папа Павле VI (1963–1978) објавио је значајно пастирско писмо о Евхаристији под насловом Mysterium Fidei („Тајна вере“), 3. септембра 1965. године. То је један од најважнијих докумената о Светој Евхаристији након Другог ватиканског сабора. У њему се наглашава да Евхаристија стоји у срцу литургијског живота Цркве и да је заиста „тајна вере“, која мора бити чувана са највећим поштовањем. Учешће у Евхаристији јесте, дакле, знак јединства у вери и не може се разумети одвојено од римокатоличког учења.
Папа Јован Павле II (1978–2005) у својој енциклици Ecclesia de Eucharistia („Црква из Евхаристије“) у 42. параграфу говори о значају Евхаристије као знака јединства међу вернима и наглашава неопходност догматског јединства. Он истиче да пракса заједничког причешћивања мора бити у складу са учењем Римокатоличке Цркве:
„Чување и унапређење црквеног заједништва задатак је сваког верног, који у Евхаристији, као тајни јединства Цркве, налази поље посебне одговорности… Брига о верном придржавању ових норми представља практичан израз љубави према Евхаристији и према Цркви.“
У 44. параграфу додаје:
„Управо зато што јединство Цркве, које Евхаристија остварује, апсолутно захтева пуно заједништво у исповедању вере, у тајнама и у црквеном управљању, није могуће заједнички служити исту Евхаристију све док се те везе у потпуности не обнове… Пут ка пуном јединству може се остварити само у истини.“
У 46. параграфу јасно каже:
„Католици не могу примати причешће у заједницама које немају ваљано свештенство.“
Вреди поменути да је 1979. године, на празник светог апостола Андреја, папа Јован Павле II даровао васељенском патријарху Димитрију позлаћени путир са натписом: „Очекујемо дан када ћемо се заједно причешћивати из истог путира.“
Папа Бенедикт XVI (2005–2013) наставио је исту линију, још снажније наглашавајући догматску јасноћу. Он је истицао да Евхаристија није средство за постизање јединства, већ његов плод.
Иако је папа Франциско (2013–2024) понекад показивао већу пастирску отвореност у личним изјавама, то није довело до промене канонског права нити до укидања догматских услова за интеркомунио (заједничко причешћивање).
Што се тиче могућности да католици примају Евхаристију у источним неправославним Црквама, то је допуштено само у изузетним случајевима и под посебним условима, како је наведено у 46. параграфу енциклике Ut Unum Sint („Да сви једно буду“) папе Јована Павла II.
Навођењем ових сведочанстава надамо се да ће се окончати поједине праксе које су у супротности са учењем Цркве, као и неправедне оптужбе усмерене против оних који настоје да сачувају веру са озбиљношћу и верношћу.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper
Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"