Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Неки су опадање освећујуће димензије у животу верних приписивали занемаривању од стране свештенства. Међутим, није исправно сву одговорност приписати искључиво свештеницима, занемарујући притом одговорност самих верника. Нису сви клирици светитељи, нити су то сви верни. Има много добрих свештеника, али су они често обесхрабрени притиском који се на њих врши да буду све друго — осим оних који освећују. Стога, иако је одговорност свештенства заиста велика, постоји и велика одговорност која почива на вернима. У претходном тексту осврнуо сам се на улогу свих нас, као и на значај дома у духовном обликовању личности.

Зато бих желео да ову тему додатно продубим и да говорим о молитви, њеној улози и неким савременим препрекама, нарочито онима које сами верни стварају. Надам се да ћу осветлити нашу заједничку одговорност — и клирика и лаика — за ово одсуство молитве, како бисмо заједно узрасли ка делатнијем животу освећења.

Почнимо од богатства православног богослужбеног предања, посебно византијског обреда. Он се одликује изузетним литургијским богатством и начином на који обухвата читав опсег људског живота. Црква прати верника својим молитвама од зачећа и рођења, преко првог увођења детета у храм, потом кроз Крштење, Свето Причешће и духовно узрастање. Она освећује живот кроз свете тајне, дом кроз освећење воде, а благосиља и поља и имовину. Прати верне у болести, на путовањима, у учењу, у зарукама, браку, па чак и до самог тренутка одласка из овог живота. Ни тада не престаје, јер наставља да се моли за упокојење душе.

Брига Цркве јесте да обухвати и духовно нахрани човека, како би постао грађанин Небеског Царства, примио спасоносне дарове Божије и имао живот у изобиљу (Јн 10, 10), који је Христос дошао да дарује.

Зато је православни обред обогаћен спасоносним догађајима, али и догађајима свакодневног живота које је Црква осветила и обукла у хришћански смисао, да би постали духовни прозори ка спасењу верних. Тако су празници Господњи, Богородичини и светитељски распоређени током читаве године. Готово да нема дана без једног или више празника. Сваки празник има своје богослужбене текстове, читања из Светог Писма и дивне химнографске песме, које се разликују по дужини, значају, лепоти и распрострањености.

Поред тога, овај обред обогаћен је бројним молитвама које благосиљају верника у сваком аспекту живота. За све постоји молитва. Можемо, на пример, поменути молитве благосиљања које обухватају животне околности, намере, рад и имовину. Постоје и благосиљања за прилике које су широм света препознате, а могу добити хришћанску димензију, као што су Дан животне средине, Дан учитеља, Дан мајке, Дан оца и слично.

Не треба заборавити ни свакодневне молитве распоређене током годишњег богослужбеног круга: умилне службе Великог поста, Свете и Велике седмице, молебне каноне светима и прозбене молитве.

Митрополит Калист (Вер), у својој књизи Православна Црква, пише: „Богатство православних богослужења захтева од верника да поседује малу библиотеку од око двадесет значајних књига. Иако у почетку тешке за употребу, ове књиге представљају једно од највећих богатстава Православне Цркве.“

Пред овим богатством — које испуњава на десетине томова — човек не може а да се не изненади недостатком богослужбене праксе у парохијским храмовима данас, као и чињеницом да огромна већина верних не познаје оно што постоји у њиховој сопственој Цркви. Ако изузмемо добро познате службе Великог поста и Страсне седмице, видимо да већина верника познаје од тог обиља и лепоте Цркве углавном само Божанствену литургију.

Размотримо неколико примера.

Колико ми је познато, у већини градских храмова и мањих парохија јутрење недељом ујутру служи један или два појца. Колико верних заиста учествује у њему? Упоредимо број оних који присуствују јутрењу са бројем оних који долазе на Божанствену литургију.

Што се тиче Великог вечерња у суботу увече, које носи сав васкршњи смисао недељног празника, колико верних га заједно са свештеником молитвено доживљава у храмовима где се редовно служи? Једном сам присуствовао суботњим вечерњим службама у Кијеву и Москви. Словени су служили и вечерње и јутрење у суботу увече, у потпуности певано. Био сам задивљен када сам видео храмове пуне верних који стоје, јер у њима нема клупа. Они који не учествују у тим службама не приступају Светом Причешћу у недељу ујутру, чак и ако су се те вечери исповедили.

Узмимо још један пример: свакодневне молитве. Колико их верних заиста узноси? Међу онима који се исповедају и траже духовно руковођење, колико њих износи тешкоће са којима се сусрећу у молитвеном животу? Из мог искуства као духовника, нарочито у време када сам служио као парохијски свештеник, ретко сам слушао примедбе у вези са молитвом, осим расејаности ума. За огромну већину покајника највећи подвиг био је истрајност у вршењу молитве ујутру и увече, ма колико кратко било лично правило које им је духовник одредио.

Посматрачи запажају већу посећеност богослужењима након којих следи неки облик заједничког дружења, нарочито уз храну. Тако је, на пример, учешће на Литургији пређеосвећених дарова средом увече знатно веће у парохијама где се након ње организује трпеза, агапе. Да ли је овај одзив плод љубави према молитви, или пак заједничко окупљање око трпезе има пресуднију улогу? Одговор остаје на свакоме од нас, јер наша улога није да осуђујемо, већ да сагледавамо и да се духовно пробудимо.

Шта би један спољашњи посматрач разумео када би био позван да присуствује крштењу или венчању? Зар друштвени обичаји и спољашњи утисак често не преовлађују над духовном димензијом, понекад до те мере да је потпуно засене? Зар се музика, одећа, цвеће, украси, свечаности и позивнице не сматрају најважнијим — оним чему се посвећује време, пажња, па и новац? Шта то значи, ако не да у дубини своје савести често придајемо мало значаја духовној стварности коју нам Црква дарује, док предност дајемо спољашњим, друштвеним облицима?

Присуство боце освећене воде и друге са благословеним уљем на полици са иконама у дому и даље је уобичајено међу православним хришћанима. Помазивање болесних освећеним уљем остаје природна пракса међу вернима, којој се прибегава ради благослова и исцељења.

Наши преци су били навикли да у својим домовима одвоје место за Бога: кутак са иконама и кандило које непрестано гори пред њим. То је аутентична и темељна традиција источног хришћанства. Где је она данас? Колико домова још увек пали кандило суботом увече или у временима искушења и невоље? Где је ишчезло кађење икона? Или употреба тамјана у породичној молитви? Зар такве праксе не негују опипљив осећај присуства Божијег — или још више, духовно осећање прожето божанским присуством — које се усађује у срца деце и никада се не брише из њиховог памћења?

Шта закључујемо из ових примера? Где је духовни живот народа? Зашто многи не одговарају на духовне подстицаје? Ако смо искрени, зар не треба да признамо да многи не придају томе исти значај као друштвеним обавезама? Да ли одговорност за то почива само на свештенству? Где је улога истинског хришћанског васпитања? Где су наши духовни домови који живе у побожности, страху Божијем, верности јеванђелским заповестима и молитви — и који све то преносе даље? Где је наша улога као очева и мајки, дедова и бака, свештеника и верних?

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"