Епархија Југа Православне Цркве у Америци у извесном смислу постала је нераскидиво повезана са својим веома вољеним првим епископом, Димитријем Ројстером (Dmitri Royster), који се упокојио у Господу 28. августа 2011. године. У најмању руку, прича о оснивању ове епархије не може се одвојити од живота архиепископа Димитрија.

            Епархија Југа била је прва изричито мисионарска епархија основана на северноамеричком тлу још 1840. године, када је Свети Инокентије Венијаминов, због свог залагања за народ Аљаске, од стране Руске православне цркве постављен за првог аљаског епископа. Иако тада није било ни саборног храма ни инфраструктуре која би подржала такву епархију, епископ Инокентије је, по речима цара, служио „као апостол". Иако се животне приче архиепископа Димитрија и Светог Инокентија у много чему разликују, постоје и бројне сличности. Обе епархије су у почетку служиле људима руског порекла, а затим су под вођством динамичних архијереја, који су своје служење започели као свештеници, доживеле преображај. Оба епископа су од почетка служила са великом ревношћу, а потом су се залагала и за стварање епархијске инфраструктуре која би подржала њихов мисионарски рад. Крајњи резултат њихове мисије биле су дубоко православне епархије, али са неизбрисивим обележјима локалне културе (домородачке аљаске и „јужњачке").

_{Фото: архиепископ Ројстер са децом, извор: tampaorthodox.org}

^{Тинејџерска одисеја: обраћење у Православље}

            Роберт Ројстер рођен је 2. новембра 1923. године у Тигу, у Тексасу, и одрастао је у снажној, библијски оријентисаној баптистичкој породици. Мајка му је била практикујућа баптисткиња, док је отац имао, како је говорио, „протестантске симпатије". Крштен је у Баптистичкој цркви са дванаест година. Међутим, Роберт и његова сестра, са којом је био веома близак, временом су постали уверени да „дух протестантске цркве, какву су је они познавали, и дух Светог Писма нису у складу". Дубоко поштовање према Светом Писму, које је Роберту усађено од најранијег детињства, подстакло је њега и старију сестру да трагају за „изворном библијском заједницом и коренима ране Цркве".

            Скоро двадесет година касније, Ројстер се овако присећао почетака процеса обраћења:

            „Почели смо да се распитујемо. Посећивали смо разне цркве. Имали смо једну велику књигу, нешто попут Књиге светских религија, у којој су све религије и конфесије биле описане, прилично кратко, али уједно и прилично потпуно. Тамо је био дат и доста потпун опис Православне Цркве. Она је била представљена као мајка свих хришћанских Цркава. Почели смо веома пажљиво да читамо Нови Завет и да издвајамо оне делове који су на неки начин одражавали оно што је Црква била у апостолско доба."

            Роберт и његова сестра разговарали су о вери и дошли до истих закључака. Подстицали су једно друго и припремали се за тешку одлуку која их је чекала у, како је Ројстер описивао, „провинцијској престоници" као што је Далас, где су Грци, или било која страна заједница, сматрани нечим врло необичним. У периоду америчке историје када се Православна Црква доживљавала као верска заједница намењена искључиво одређеним етничким групама које су историјски биле православне, појава двоје америчких тинејџера-боготражитеља сигурно је изазивала недоумицу међу Грцима у Даласу.

            Ова потрага их је коначно довела до врата Грчке православне цркве Свете Тројице, једине активне православне заједнице у Даласу у то време — Роберт је тада имао 15 година.

            „Од тог тренутка смо знали да вероватно више никада нећемо ићи нигде другде", говорио је Ројстер.

            Сећао се да је, када су први пут присуствовали Божанственој Литургији, „било очигледно да се нешто заиста догађа... да Свети Дух претвара хлеб и вино". Били су спремни да започну пут обраћења.

            Њихов свештеник, отац Данило Сакалариос, у почетку је био изненађен интересовањем породице Ројстер за Цркву, али је своју дужност да поучи ово двоје младих схватио веома озбиљно и дао им наду да ће једнога дана бити богослужења и на енглеском језику. Ово двоје верно су похађали службе више од годину дана, пратећи их уз паралелне грчко-енглеске служебнике. Формално започевши процес крајем 1939. године, Роберт је, као седамнаестогодишњак, заједно са сестром, примљен у Грчку православну цркву почетком 1941. године, добивши име Димитрије (његова сестра узела је женски облик истог имена — Димитра).

^{Војна служба и време у Јапану}

            Две године након уласка у Православну Цркву, Ројстерове студије на Универзитету Северног Тексаса прекинуте су када је 1943. године ступио у војску. Америчка војска и морнарица су током Другог светског рата имале велику потребу за преводиоцима са јапанског језика. Због преселења јапанских Американаца и општег неповерења према њима, покренута је интензивна регрутација на америчким универзитетима ради оспособљавања стручњака за јапански језик, а Ројстер је био један од шездесет одабраних.

            После обуке, произведен је у чин потпоручника Војске Сједињених Америчких Држава. Овај одлазак из парохијског живота у променљиву стварност војне службе показао се као пресудан за његов живот у Цркви. Напустивши корене у Даласу (и грчку парохију), Ројстер је развио навику да, где год је био распоређен, тражи локалну православну заједницу: посећивао је грчку цркву у Ен Арбору, као и грчке и руске парохије у Минеаполису, у Минесоти (провео је и кратко време у Алабами, где није било православног присуства).

            Припремајући се за упућивање из Сан Франциска, Ројстер је видео натпис испред једне војне капеле: „Православна богослужења на енглеском језику". Позвао је број са натписа и јавио му се отац Владимир Боричевски, православни војни капелан, распоређен 1943. године у санфранциској Луци. „Остао сам тамо око три недеље", присећао се Ројстер, „мислим да сам сваке вечери био у дому оца Владимира и његове супруге Мери. Разговарали смо и разговарали. Постали смо веома блиски пријатељи." Ројстер је потом отпутовао на Пацифик, где је служио као преводилац са јапанског у штабу генерала Дагласа Мекартура, али је Боричевски остао трајно и снажно присутан у његовом животу.

            Због своје специјалности, Ројстер је доспео у само средиште пацифичког рата као припадник Савезничке службе преводилаца и тумача. Прво распоређење било је на Филипинима, али се на крају настанио у Токију под америчком окупацијом, где је често похађао Саборни храм Светог Николаја. Сећао се: „Атмосфера тамо није се разликовала од било које руске цркве, осим што су све личности биле Јапанци — осим мале групе Руса који су живели у Токију и долазили тамо. Епископ је био Јапанац, језик јапански, службе на јапанском, али се користило руско појање." То је био његов први сусрет са Православљем које је ушло у другу културу без гетоизације — искуство које ће обликовати његово разумевање мисије и богослужења у годинама које долазе.

            Ројстеров боравак у Јапану био је снажно везан за заједницу саборне цркве у Токију, са чијим је члановима био у готово свакодневном контакту. Не само да је заједно са њима богослужио, већ је активно учествовао и у њиховом поучавању. Током девет месеци у Токију, један од војника из његове јединице описао је једну од посета саборној цркви:

            „Ројстер је тамо држао часове грчког језика... 'Ројстеров час одржава се у дрвеној згради у црквеном дворишту. Броји око десеторо присутних, сви су Јапанци, сви повезани са Црквом... Ученици су седели за дугачким столом у правоугаоној просторији... Час грчког почињао је тиме што су се сви прекрстили и отпевали руску химну на јапанском... Сви су пажљиво слушали док је објашњавао и испитивао ученике на свом најбољем јапанском. Час се завршавао после једног сата другом руском химном, након чега смо се поздравили и изашли у ноћ. Било је то необично искуство: група дубоко религиозних православних Јапанаца, који уче грчки од једног америчког војника.'"

            Веза коју је Ројстер изградио са овим јапанским православнима била је снажна. Како се присећао више од деценије касније: „Био је период када сам мислио да је једино што треба да учиним — да се вратим у Јапан и радим са јапанском мисијом." Његова повезаност са Јапанском православном црквом наставила се, а чак је служио и као посредник у напорима Јапанаца да од Руске Цркве добију новог епископа.

^{Повратак у Далас (Тексас) и период удаљавања од Цркве}

            По повратку из војне службе, Ројстер је завршио основне студије и 26. августа 1949. године стекао звање магистра хуманистичких наука (Master of Arts) из шпанског језика на Универзитету „Southern Methodist", где је био запослен као предавач шпанског (поред тога, похађао је и последипломске студије лингвистике на Универзитету Тулејн). Ројстер се касније присећао дубоког и сложеног периода у свом духовном животу, који се поклопио са послератним годинама. Осврћући се 1958. године на тај период и његов формативни утицај на живот и служење, записао је: „Мислим да је период духовне малаксалости који је трајао око три године био драгоцено искуство. Верујем да је управо он ојачао моју веру."

            У децембру 1952. године Ројстер је почео да „своди рачуне" са самим собом и схватио је да, ако његова вера поново жели да постане стварна и жива, мора да учини активан корак ка Богу; тако се вратио Цркви.

            По повратку у Далас из Њу Орлеанса, православни пејзаж у том делу земље више није био ограничен само на грчку парохију у којој су се Димитрије и његова сестра први пут сусрели са Црквом готово деценију раније. Парохијски свештеник у Грчкој цркви обавестио је Ројстера да се у том подручју појавила нова заједница православних верника који говоре шпански – Мексиканаца – и Димитрије и Димитра Ројстер придружили су се овој парохији, основаној око осам месеци раније.

            Прелазак из етничке грчке парохије у мексичку заједницу био је природан за Ројстера, који је течно говорио шпански, предавао га на локалном универзитету и волео мексичку културу која га је окруживала у Даласу.

            По ступању у Мексичку православну цркву, Ројстер је уочио потребу да помогне парохији, јер није било довољно људи за служење на богослужењима. Он и још један обраћеник (бивши римокатолички монах) из Даласа, преузели су на себе да преведу на шпански језик Божанствену Литургију и низ других служби. Како је Димитријева улога у парохији расла, тако су расле и његове одговорности, те је почетком 1954. године служио као рукопроизведени ипођакон у мексичкој парохији.

^{Оснивање храма Светог Серафима и пут ка свештеничком рукоположењу}

            Епископ Богдан, из Украјинске Цркве, и ипођакон Димитрије приступили су раду који је почињао у Даласу промишљено и постепено. Присећајући се развоја мисионарског рада, Ројстер је навео један рани разговор са својим епископом:

            „Његова жеља била је да се постави управник за оно што ће постати нека врста мисионарског округа. Постојала је капела у источном Даласу (такође мексичка), као и могућност оснивања мексичке цркве у Форт Ворту, Вејку и Маккинију – граду северно одатле. Желео је седиште одакле би се управљао рад, и предложио је да ја то преузмем, а уједно да уз то седиште буде и капела у којој бисмо покушали да оформимо енглеску парохију, какву смо одувек желели."

             У априлу 1954. године, ипођакон Димитрије и његова сестра Димитра, заједно са оцем Ранхелом из мексичке парохије, затражили су од епископа Богдана благослов да оснују православну мисију на енглеском језику у Даласу. Уз помоћ Руске православне цркве Светог Николаја у Даласу, нова заједница је одржала прва богослужења (на енглеском) у ново купљеној згради – тако је у јуну 1954. године започео живот Православне цркве Светог Серафима у Даласу.

            Ројстер је говорио: „Наш раст је почео када смо се преселили и купили сопствени простор и добили сталну адресу. Привлачили смо Грке, Либанце, Русе, Украјинце, Карпаторусе, Србе и обраћенике."

            Ипођакон Димитрије рукоположен је у ђаконски чин 2. новембра, а у свештенички 6. новембра 1954. године од стране епископа Богдана. Постављен је за старешину новоосноване цркве Светог Серафима у Даласу. По заједничком договору, власништво над објектом на улици Маккини пренето је на Руску православну цркву Светог Николаја (која је зграду користила један викенд месечно, док је Свети Серафим користио осталих недеља). Ова нова енглеска парохија, у оквиру украјинске јурисдикције, тесно је сарађивала са Руском православном црквом Светог Николаја, а свештенство је често саслуживало.

            Утисци које је отац Димитрије понео из војне капеле у Сан Франциску тринаест година раније, као и пастирска брига коју му је тада пружио отац Владимир Боричевски, вероватно су га навели да у Даласу покуша да обнови оно што је тада доживео и да то понуди људима. Земљиште купљено 1956. године у улици Њутн било је прва етапа онога што ће деценијама касније постати саборни комплекс храма Светог Серафима, остварујући Ројстерову визију места богослужења за православне свих националних припадности.

_{Фото: Димитрије Ројстер као свештеник крштава у Даласу дете Ли Харвија Освалда, извор: reddit.com}

^{Пут ка епископству и визија јужне мисије}

            Временом је Ројстеров однос са оцем Владимиром Боричевским довео до разговора о могућности да парохија Светог Серафима настави рад под руководством епископа руског порекла, али са јасном визијом истински америчког Православља. У том контексту, отац Александар Шмеман послат је из Богословије Светог Владимира у Њујорку да посети Далас и поднесе извештај. Његови утисци били су, по Ројстеровим речима, „у складу са Шмемановом визијом Православља у Америци".

            Дана 12. септембра 1958. године митрополит Леонтије је примио „Православну цркву Светог Серафима у Даласу, заједно са њеним свештеником, оцем Димитријем Р. Ројстером" под своје пастирско старање. Тако је Ројстер доспео у јурисдикцију која је активно тежила Православљу које превазилази етничке и језичке границе – истински америчком Православљу.

            Након рукоположења у епископски чин 22. јуна 1969. године као епископ Берклија, а потом службе викарног епископа и учешћа у животу новоосноване Православне Цркве у Америци (ПЦА), пажња владике Димитрија поново се вратила југу Сједињених Држава и мисионарским могућностима које су тамо остале недовољно развијене.

^{Ка заједничкој визији – Јужни мисионарски пројекат}

            На састанку Одељења за мисију OCA одржаном 16. децембра 1975. године у Јонкерсу (Њујорк), донета је одлука о додели средстава новоформираном Јужном мисионарском пројекту. Тај подухват, установљен од стране Светог Синода ПЦА у марту 1975. године, имао је за циљ испитивање могућности оснивања мисионарских парохија у „дуго занемареном" делу земље.

            Документ који је изнео визију овог пројекта полазио је од Христове Велике заповести (Мт 28,19–20) и указивао на мисионарске примере светих, али је истовремено нагласио и неуспех америчког Православља у претходним деценијама, које је постало „немисионарско, затворено у уске оквире етничког парохијализма". Закључак је био јасан:
„Ми смо Православна Црква у Америци и морамо остварити свој божански позив и улогу као Црква – као МИСИЈА."

_{Фото: Димитрије Ројстер као владика, период 1978-1993., извор: alchetron.com}

^{Мисионарски рад на југу САД (ПЦА) – преглед и развој}

            Тадашњи документ је, поред рада у Даласу при храму Светог Серафима, набројао и друге правце мисије у Тексасу (Хјустон, Галвестон), активну мисију у Паризу (Тексас) коју је опслуживао настојатељ Св. Серафима, о.Томас Грин, као и могућности у Сан Антонију, Корпус Кристију и Форт Ворту. Затим су наведене перспективе за Тенеси (Мемфис, Нешвил), Луизијану (Њу Орлеанс, Батон Руж, Шривпорт) и Оклахому (Талса, Оклахома Сити, Џоунс и Хартсхорн), као и „четири државе" југоистока од Вирџиније до Џорџије, где су деловали оци Џорџ ДеТрано (парохија Св. Кипријана Картагинског у Ричмонду) и о.Игор Бенсен у Северној Каролини. Бенсен је процењивао да број „не-грчких, крштених православних" у том југоисточном подручју вероватно износи између 30.000 и 50.000, али да већина од њих у грчке храмове долази једном годишње или уопште не долази.

            Документ се завршава „прогнозом" о.Игора Бенсена: очекује се да ће код многих млаких верника наставити опадање религиозне ревности, али да ће истовремено мањина све снажније тражити истинско Божије дело у религији — које може да нађе у Православљу ОСА. Да би се „отворила врата" новопридошлима на југоистоку, он је истицао да у богослужбеној пракси треба оставити што мање уског етничког садржаја, да Црква треба да има „свеамеричко лице", а енглески да буде примарни језик; зато је неопходно да се црквене књиге, службе и појање преведу на енглески и постану доступни свима. Уз то, веровао је да ће југоисток радо и у великом броју прихватити Православље.

^{8. март 1976: почетак „Јужног мисионарског пројекта"}

            На састанку Одељења за мисију ПЦА у храму Христа Спаситеља у Мајамију, 8. марта 1976, једина тачка дневног реда била је Јужни мисионарски пројекат и изложена је визија рада на југу. Владика Димитрије је нагласио да је то „историјска прилика, први састанак те врсте", и повезао је аутокефалију ПЦА са одговорношћу да се евангелизује Америка, додајући да је „најбоље почети на југу", јер то није део већ утврђене и „суверене" епархије. Учесници су затражили да се сачини резолуција и упути Светом Синоду епископа са предлогом да се оснује Јужна мисионарска епархија.

^{Одлагање одлуке и наставак рада}

            На пролећном заседању Светог Синода предлог није одмах прихваћен: Синод је захвалио владики Димитрију на бризи за „душе лишене пастирске неге", поставио га да руководи мисионарским округом до даљег, али је оснивање епархије одложио „за касније разматрање". Ипак, рад се наставио и у извештајима већ 1977. помињу се нове активности ван Флориде: Бирмингем (Алабама), Њу Орлеанс (Луизијана) и Њу Порт Ричи (Флорида), уз напомену да су на богослужењима често били пре свега заинтересовани боготражитељи, а не само православни из различитих националних средина.

^{1978: оснивање Епархије Југа и постављење владике Димитрија}

            После више година чекања, митрополит Теодосије је 1978. јасно рекао да је „време да се иде даље": није ни могуће ни исправно да владика Димитрије носи терет више „епархијских" улога, и раст на југу ће остати случајан без пуне епархијске структуре са епископом који тамо живи. Предложио је оснивање Епархије Југа, са територијом која обухвата низ држава (од Тексаса и Новог Мексика до Флориде, Џорџије, обе Каролине и Вирџиније, уз изузеће ширег Вашингтона), као и да владика Димитрије буде именован за њеног епископа од 1. јула 1978. Свети Синод је прихватио предлоге, а владика Димитрије је радосно примио премештај.

^{Утемељење нове епархије: Пикајун (9. мај 1978) и први сабор (Мајами, август 1978)}

            Двадесет двојица свештеника сабрала су се 9. маја 1978. у Пикајуну (Мисисипи) да поставе оквир за нову епархију. Владика Димитрије је навео четири разлога оснивања: одговорност за сведочење православне вере, потребу делотворне епархијске структуре, неопходност да верници стичу знање кроз образоване свештенике и обавезу ОСА да сведочи учење о Христу без компромиса са духом света. Усвојен је почетни буџет (18.000 долара), основана су два намесништва (јужно-централно и југоисточно), планиране су извиђачке посете и разматрана је финансијска дисциплина парохија (оцене/дажбине, десетак и комбинација система).

            Први епархијски сабор одржан је у Мајамију 25–26. августа 1978. у атмосфери видљивог полета; радионице су биле посвећене „старатељству у мисионарском окружењу" и „литургији и музици", установљен је први Епархијски савет, прихваћен је парохијски десетак као норма и покренут програм „Јужни православни приложници". Учесници су, како се види из записа, први пут осетили јасноћу будућег пута: са визијом, мандатом и предстојатељем били су спремни да граде богослужбени и мисионарски живот, управу и финансијску одговорност.

_{Фото: свете мошти архиепископа Димитрија Ројстера, извор: theamericanconservative.com}

^{Епископско служење архиепископа Димитрија}

            Као епископ нове епархије, владика Димитрије је свој задатак схватио као личну мисију да сведочи Христа и Православље људима Југа, крећући се непрестано између саборног храма у Мајамију и храма Св. Серафима у Даласу, градећи односе и охрабрујући евангелску верност. Свети Синод га је 1993. уздигао у чин архиепископа; касније је био и местобљуститељ (locum tenens) ПЦА 2008, а 2009. затражио је повлачење из активне управе. Под његовим руковођењем, Епархија Југа је порасла са око десетак заједница на више од седамдесет парохија и мисија.

            После повлачења, Архиепископ Димитрије је живео тихо у своме дому, пишући, повремено посећујући епархијске заједнице и задржавајући ненаметљиву, али живу повезаност са животом Саборног храма Светог Серафима. У последњим данима био је благословен многим парохијанима који су га посећивали и бринули о њему у дому двадесет и четири часа дневно, као и медицинским радницима који су долазили уз његово узглавље да га лече и прате његово стање. Заузврат, заједница је примила велики благослов од љубави и храбрости с којима је архиепископ примао своје ближње и носио болест. До краја је остао учтив, гостољубив и достојанствен, чак је — кад год би му снага допуштала — долазио и у храм. Те његове неочекиване посете саборном храму биле су извор радости и надахнућа за вернике.

            За своју некадашњу епархију и за Православну Цркву у Америци, архиепископ Димитрије је оставио једну напредну визију евангелске мисије и црквеног живота, као и чврст темељ на коме се могу градити будуће заједнице и школе. Вернима је оставио искуство да су имали саосећајног оца чији је жар био заразан и који је многе подстицао да дубље промисле о свом призиву у Цркви.

            Највеће радости — али и жалости — архиепископа Димитрија биле су везане за његову епископску службу. Оснивање нових мисија, рукоположења у свештенички или ђаконски чин и примање нових у православну веру били су му стални извори утехе и радости. Са стрпљењем је приступао и клирицима и мирјанима којима је било потребно исправљање; тешко је присетити се примера да је некога оштро укорио, бар јавно. Његов „стил" био је пре свега тихи разговор и благи, лични савет кад је био неопходан.

            Понекад је такав приступ збуњивао или иритирао оне који су сматрали да надзор треба да буде строжи и да захтеви буду већи. Али то није био његов пут. Није му било својствено да људе грубо подсећа на обавезе; више је волео да води примером него наредбом. Управо то је постало извор његовог изузетног утицаја и угледа: и обичан предлог био је прихватан као заповест због љубави коју су људи осећали према њему. Не једном се могло чути: „таква се власт не може купити" — то је ауторитет који извире из интегритета и доказане посвећености, из односа љубави између оца и његове деце.

^{Видео: My Interview with Archbishop Dmitri, of Blessed Memory, јутјуб канал Cross Crafter}

           Као што је речено, епископство архиепископа Димитрија било је снажно обележено потпуном оданошћу Личности и делу Господа Исуса Христа.

            Његове публикације сведоче о тој посвећености: књиге попут Беседе на Гори, Христове параболе, Христова чуда, Посланице Светог Павла Римљанима и Јеврејима, Посланица Светог Јакова и Јеванђеље по Јовану.

            Међу његовим делима су и већ поменути Увод у православно хришћанско учење, као и Приручник за мирјане о учењу о Христу. Нека од ових дела преведена су и на друге језике и са одушевљењем прихваћена као поучна помагала међу вернима у иностранству. Када су га молили да запише личне мисли о мисији или о „америчком Православљу", архиепископ је најчешће оклевао, радије се задржавајући на учењу Светих Отаца о Светом Писму и црквеној догматици.

            Дуги низ година архиепископ Димитрије је био уредник првих епархијских новина у Православној Цркви у Америци — The Dawn („Зора"). Та скромна публикација била је главно средство катихетског просвећивања и оруђе јединства међу члановима епархије која се простирала на више од милион квадратних миља. У сваком броју једна цела страница била је посвећена његовим преводима на шпански језик, а касније је увео и страницу на руском ради пастирске бриге о новим досељеницима.

            Достојанство које је архиепископ Димитрије уносио у своју епископску службу било је надалеко познато. Људи су запажали његово држање, начин на који је представљао себе као архијереја Православне Цркве. Неке је изненађивало што је личност из тако високе црквене јерархије поседовала скромност, истинску љубав и поштовање према другима и што се представљао као „један из народа". Без претеривања, може се рећи да је био реткост — јединствен спој вере, талената, интелигенције и харизме. За епархију Југа — и за Православну Цркву у Америци — био је „прави човек у право време". Током четрдесет и две године епископске службе, сваки дан је приносио себе на служење Христу, са Којим сада блаженствује у Царству Његовом. Иштемо владичине молитве и благодаримо Господу што је Своме стаду даровао архиепископа Димитрија.

Вечан спомен архиепископу Димитрију!

_{Фото: икона светог Димитрија Ростера, рад Владимира Григоренка}

свештеник  Питер Робикхау (Православна Црква у Америци, ПЦА)

Извор: stseraphim.org, превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"
Насловна фото: Архиепископ Димитрије, извор: dallastelegraph.com