Придружујући се обележавању двадесет година од устоличења Његовог Блаженства патријарха Светог града Јерусалима и све Палестине господина Теофила III редакција портала "Живот Цркве" доноси превод текста госпође Хебе Хримат посвећеног овом значајном јубилеју.

Хеба Хримат

Јерусалим, древни град, познат по свом неупоредивом верском наслеђу и прилично сложеној геополитичкој таписерији, оставља незабораван утисак на свакога ко крочи на његове – старе колико и историја – камене плоче. И како каже стара изрека: „свака ружа има свој трн“, па, овај град није стран таласима политичких немира кроз векове.

Другим речима, очувати институцију стару две хиљаде година нетакнутом током успона и падова Јерусалима, чини се као немогућа мисија. Између сукоба и суживота, Јерусалимска патријаршија је увек тежила да чува и штити хришћански православни пулс Јерусалима. А у протекле две деценије, та света дужност почивала је на плећима једног човека.

Док обележавамо 20. годишњицу устоличења Његовог Блаженства Патријарха Теофила III, 141. поглавара древне Патријаршије, истражујемо наслеђе човека који је закорачио у вртлог изазова и из њега изашао као стуб стабилности, чувар светог наслеђа и глас мира.

Предводити „Мајку свих Цркава“ две деценије остаје дубок изазов. Пут Патријарха Теофила до патријаршијског трона почео је скромним детињством раних 50-их година у Гаргалијанију, Месенија, Грчка, а у Јерусалим је стигао у јулу 1964. године са дванаест година. Тада само дечак, морао је да се сналази у новом животу и адолесцентским годинама, формирајући јасан пут посвећености Светим местима и преданости црквеној служби.

Теофилово академско усавршавање одражавало је космополитски карактер. Студирао је теологију на Универзитету у Атини, завршио мастер студије на Универзитету Дарам у Енглеској, што га је јединствено опремило за сналажење у мултикултуралним и вишејезичним стварностима Свете земље. Али можда му је служба архиђакона код покојног Патријарха Бенедикта I помогла да стекне искуство из прве руке о унутрашњем функционисању Патријаршије.

Теофил је 22. августа 2005. године једногласно изабран за патријарха, што је одлука коју је потврдио Свеправославни синод у Цариграду. Устоличење је одржано три месеца касније, 22. новембра 2005. године, у Храму Васкрсења Христовог. Присуствовали су делегати свих православних цркава, као и високи званичници из Грчке, Јордана и Катара. Патријаршија се у то време суочавала са унутрашњом и финансијском нестабилношћу. Стога, да би повратио поверење и наду у новог патријарха, непосредна мисија Теофила III није била само духовно вођство, већ и педантна обнова саме институције.

Кључни део тог темеља било је дипломатско признање. У сложеној геополитичкој таписерији Јерусалима, легитимитет се не подразумева; он се заслужује и потврђује. Спретном дипломатијом обезбедио је званично признање од Јордана и Палестинске самоуправе 2005. године, а касније и од израелске владе 2007. године. То је било више од формалности; био је то кључ који је откључао способност Патријаршије да управља, штити своју имовину и говори са ауторитетом на светској сцени.

Можда највидљивије сведочанство његовог вођства није сачињено од политике, већ од камена. У до тада невиђеном чину сарадње, удружили су се грчки православни, фрањевачки и јерменски старатељи. Под научним вођством грчке професорке Антоније Моропулу и под управљајућом руком патријарха Теофила, предузета је монументална обнова најсветијег места у хришћанству; Кувуклије, познате и као Гроб Христов. Место на којем се налази последње земаљско почивалиште нашег Господа Исуса Христа било је у тешкој ситуацији, сама грађевина је била придржавана унаказујућом мрежом челичних шипки, уз страх да би се могла срушити у сваком тренутку, ризикујући животе људи који стоје унутар или око Кувуклије.

Десетомесечни пројекат, завршен у марту 2017. године, обухватао је демонтажу и поправку зидова Кувуклије, чишћење вековне чађи од свећа и, по први пут после много векова, откривање оригиналне камене површине места Христовог погребења. Обнова не само да је стабилизовала грађевину, већ је и подстакла до тада невиђену екуменску сарадњу међу хришћанским заједницама. Како је патријарх Теофил III изјавио на церемонији отварања: „Ово је историјски тренутак сарадње између главних хришћанских заједница и других широм света, како би се обезбедило очување јединственог за хришћанство, Светог места Васкрсења (Анастасис).“

Успех пројекта отворио је пут за другу фазу обнове, која се фокусирала на темеље и поплочавање цркве, овог пута уз технике италијанских академских институција за рестаурацију, укључујући и Универзитет Сапијенца у Риму.

Под вођством патријарха, рад на очувању проширио се и на друга света места; обнова Пећине Рођења и стабилизација црквеног крова и мозаика поздрављени су као прекретнице у заштити хришћанске баштине. Патријаршија је такође надгледала одржавање и обнову бројних манастира, светилишта и цркава широм Свете земље, укључујући и Манастир Часног крста у Јерусалиму. Ови пројекти, често спровођени у сарадњи са локалним и међународним партнерима, одражавају визију Теофила III о Светим местима као „живим сведоцима историје и вере“, доступним свима и очуваним за будуће генерације.

У граду где се звоњава звона често меша са позивима на молитву и звуком шофара, патријарх је доследно заступао отачки пут: пут дијалога. Његов глас је био стални позив на миран суживот, одјекујући из јединствене улоге Јерусалима као раскрснице три аврамовске вере. Патријарх Теофил је водио континуирани дијалог са лидерима католичке, протестантске, муслиманске и јеврејске заједнице, како на локалном, тако и на међународном нивоу, залажући се за мир и помирење и шире у региону.

Говорити у име свог стада такође значи и обраћати се на међународним платформама. Биографија патријарха Теофила укључује учешће на бројним светским форумима, као што су Алијанса цивилизација Уједињених нација, Светски савет цркава, Конгрес лидера светских и традиционалних религија и Савет верских институција Свете земље, залажући се за мир, слободу вероисповести и заштиту светих места.

На крају, улагање у образовање, здравство и установе социјалне заштите је карактеристика по којој се препознаје Патријаршија у последњих 20 година, и иако је то посао који је у току, патријарх је ставио велики нагласак на важност образовања, како као средства за лични раст и помоћ у очувању хришћанског идентитета, тако и за подстицање заједничког разумевања. Због тога се школе Патријаршије широм Свете земље фокусирају на комбиновање академске изврсности са духовним и моралним формирањем ученика.

Осврћући се на протекле две деценије, присећајући се достигнућа патријарха Теофила III, или барем онолико колико овај чланак може да обухвати, сусрећемо се са чуварем светих каменова, као и пастиром душа, градитељем мостова међу народима и заштитником хришћанског присуства у Светој земљи. Његово патријарховање обележавају утпорност, дипломатија и визија која света места не види као реликвије прошлости, већ као жива сведочанства вере за генерације које долазе. Наслеђе Његовог Блаженства већ је урезано у само ткиво Патријаршије која је Јерусалим, али његово путовање је далеко од завршеног.

Нека Бог подари патријарху Теофилу III још много година здравља, мудрости и снаге да настави да води „Мајку Цркава“ са истом преданошћу и храброшћу које су дефинисале његових првих двадесет година. На многаја љета!

Извор, фото: Јерусалимска патријаршија

Превод са енглеског редакција "Живот Цркве"