Прошле недеље Православна Црква је прослављала Светог Григорија Паламу, можда најзначајнијег богослова и учитеља позновизантијског периода. Он је од посебног значаја када размишљамо о природи хришћанског искуства Бога. Православље исповеда да је заиста могуће познати Бога, иако Он у својој суштини остаје непојмљив и недостижан. Тајна тог истинског богопознања чини само срце богословља Светог Григорија. У његову част нудим ово кратко размишљање о слободи.

_{Фото: свети Григорије Палама, фреска извор: johnsanidopoulos.com}

Део искуства учешћа у религијским покретима (као што је био тзв. „Исусов покрет") крајем шездесетих и почетком седамдесетих година били су и не тако ретки сусрети са припадницима различитих секти — чинило се као да су свуда присутни. Нисам сигуран како бих тачно дефинисао секту (не само по учењу, већ свакако и по начину на који она разара и контролише своје чланове као личности). Неколико година радио сам у једном „кафићу" (који, у то време, зачудо, није имао много везе са кафом) — свирао сам музику и учествовао у једној врсти спонтаног мисионарског деловања које је било део тог окружења. Тамо смо сусретали младе људе из читаве земље, јер викендом готово да није било другог места где би могли да оду, осим ако не пију или не користе дрогу — а у нашем „кафићу" није било ни једног ни другог. Али једна заједничка црта у мојим сусретима са припадницима секти било је одсуство — као да никога нема код куће.

Разговор је могао да се покуша, али су одговори долазили у облику унапред припремљених цитата. Сумња, питања, унутрашња трагања — оно што обично очекујете у разговору о Богу — као да је било потпуно одсутно. Није чудо што су људе у сектама често сматрали „испраним мозговима". Нешто налик томе заиста је изгледало да се дешава.

Од тада сам понекад (мада не често) наилазио на исти феномен и код људи који нису припадали ниједној секти. Ипак, исти осећај одсуства — као и укоченост која замењује слободу — обележавао је тај сусрет.

Пре неколико година наишао сам на једну малу књигу која је понудила занимљив увид у све то: „У потрази за личношћу: 'Истинско и лажно ја' према Доналду Виникоту и Светом Григорију Палами" (Alexander Press, 2002.). Са таквим насловом, како бих могао да одолим? Нисам био упознат са Доналдом Виникотом, иако се, према ономе што сам читао, његов рад уклапа у прилично уобичајене психолошке оквире. Аутор књиге је отац Василиос Термос, православни свештеник и психотерапеут који живи и ради у Грчкој.

Посебно ме је погодила једна мисао у књизи — цитат оца Думитрија Станилоја:

„У оној мери у којој човек не користи своју слободу, он није он сам. Да би изашао из тог неодређеног стања, мора употребити своју слободу да би познао себе и био познат као он сам."

Укратко речено (надам се без неправде према аутору), наша слобода, као суштински део онога што значи бити личност, често се потискује у име религије (или неке друге идеологије). Из страха од неморала, или у тежњи ка наметнутој једнообразности, лако је сузити човекову слободу и заменити је лажном послушношћу, што на крају рађа „лажно ја". То „лажно ја" управо је оно одсуство које сам сусретао код неких припадника секти, али и код других људи.

Слобода је парадокс. Она је дубоко уткана у наше постојање — суштински део нашег спасења — а ипак нас својом снагом може и плашити. Слобода личности може изгледати као претња сваком облику поретка: религијском, политичком или друштвеном. Па ипак, у Светом Писму нам се каже: „Где је Дух Господњи, онде је слобода" (2 Кор 3,17). Апостол Павле у Посланици Галатима (5,13) упозорава да наша слобода не сме постати изговор за грех. И ту се открива парадокс. Без слободе не можемо постати она пуна личност за коју смо створени и која је циљ нашег спасења. Али слобода може бити и погрешно усмерена, што води у ново ропство — ропство греху. Но, замена греховног ропства религиозним ропством није решење.

Наравно, Свето Писмо говори и о томе да смо „слуге Христове", што је истинито када се правилно разуме, али и израз који се лако може погрешно протумачити и злоупотребити.

За мене је то један од парадокса Православља. Када сам прешао у Православну Цркву, неки моји познаници из раније заједнице тумачили су мој прелазак као покушај да се сакријем од „неудобности слободе". Полазили су од претпоставке да, пошто су учења Православне Цркве у многим питањима јасна и „конзервативна" (свакако у поређењу са либералним протестантизмом), онда Црква мора бити крута и контролишућа. То једноставно није тачно.

Лако је помислити да канонско право, зато што је „закон", потискује нашу слободу и претвара нас у робове. Међутим, стварност је другачија. Канони и Свето Предање (као и Свето Писмо) показују нам прави пут и просвећују нас на путу спасења. Али православна примена канона није вођена крутим буквализмом. Ми постимо, али не као да је пост просто закон. Сваки епископ и свештеник, као чувар канона, мора их примењивати имајући у виду спасење човека — што је оно што у Цркви називамо икономијом. Различити људи и различите околности захтевају различиту примену канона. Једно правило не може важити на исти начин за све.

Тајна се протеже кроз читав живот Цркве. То не значи претварање канона у пуке „смернице", већ захтева мудрост у њиховој примени, док настојимо да душе управимо ка истинском односу са Богом. Слобода личности мора бити поштована тако да се негује истинско ја, а не да се ствара вештачки аутомат — „лажно ја" — или голи его који цитира оно што уопште не познаје.

„Где је Дух Господњи, онде је слобода." Парадокс нашег односа са Богом јесте у томе што послушност Богу не поробљава човека — него га ослобађа. То је исти парадокс као и парадокс Крста. Христос је о Крсту рекао: „Нико га (живот) не узима од мене, него га ја сам од себе полажем" (Јн 10,18). Ни наше спасење не може бити другачије. Нико нам не може одузети живот — ми га сами полажемо.

Губимо свој живот да бисмо га нашли. Губимо лажно ја да бисмо пронашли истинско. Светитељ је најслободнији од свих људи. Какво чудесно тајанство.

Протојереј Стивен Фримен (ПЦА)

Извор: Freedom and the Self - Glory to God For All Things

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"