Дана 19. јула навршава се 15 година од упокојења архимандрита Арсенија Папачока, једног од најпоштованијих румунских духовника 20. века.

У поруци саучешћа упућеној поводом његовог упокојења у јулу 2011. године, Његово Блаженство патријарх румунски Данило назвао га је „симболом румунског монаштва“ и „исцелитељем душа рањених гресима“.

„Отац Арсеније био је више исцелитељ душа рањених гресима него судија грешника. На складан начин је спајао милосрдну доброту са позивом на духовно исправљање. Увек је био човек мира и духовне радости“, поручио је тада патријарх Данило.

Архимандрит Арсеније Папачок рођен је 15. августа 1914. године у селу Мислеану, у општини Перијец, у округу Јаломица, на крштењу добивши име Ангел. По завршетку основне школе 1927. године одлази у Букурешт, где је пет година похађао Уметничко-занатску школу, одсек вајарства, при Првој индустријској гимназији.

Био је политички затвореник, а током тамновања у затвору Ајуд доживео је дубоко духовно преображење, одлучивши да, упркос свим искушењима, свој живот у потпуности посвети Христу.

Монашки пут

По изласку из затвора у Ајуду 1946. године, Ангел Папачок изабрао је монашки живот и ступио у Манастир Козију. Као професор и управник служио је у више манастира, међу којима су Тисмана и скит Чокловина, али је због своје прошлости био под сталним надзором државне безбедности.

Када су власти 1948. године откриле његово боравиште, био је принуђен да напусти манастир. По савету оца Геронтија Балана одлази у Манастир Сихастрију, где упознаје Светог  Клеопу. Већ наредне године, на позив патријарха Јустинијана Марине, долази у Букурешт и у манастиру Антим прима монашки постриг, у духовној атмосфери покрета „Неугасива купина“ (Rugul Aprins).

Архимандрит Арсеније није био склон теоријском тумачењу Исусове молитве, већ је наглашавао њено практично живљење кроз лични духовни подвиг. После обољења очију повукао се у Сихастрију, где га је 26. септембра 1950. године митрополит Севастијан Русан рукоположио најпре у чин јерођакона, а потом и јеромонаха.

Васпитач читавог поколења духовника

Недуго потом, на позив патријарха Јустинијана Марине, постао је духовник Монашке богословије при Манастиру Њамц, где је васпитао читаво поколење младих богослова и будућих свештеника, од којих је чак седморица касније примила архијерејски чин.

„Имао сам 35 ђакона-ученика... Од њих је, оци, изашло седам архијереја. Сви су потекли из Богословије Манастира Њамц“, сећао се касније отац Арсеније.

Службу духовника напустио је услед сталних притисака и праћења од стране румунске Секуритате, која га је и даље сматрала политички неподобним. Додатну сумњу код власти изазивале су његове блиске везе са личностима окупљеним око духовног покрета „Неугасива купина“ (Rugul Aprins), иако никада није био његов формални члан.

Био је близак са Сандуом Тудором (схимонахом Данилом Рарајским), Светим Клеопом Сихастријским, Светим Софијаном Антимским и професором Александром Миронескуом.

Неправедно осуђен

У ноћи између 13. и 14. јуна 1958. године, отац Арсеније Папачок ухапшен је заједно са оцем Марком Димитријем. Пресудом бр. 125 од 8. новембра 1958. године осуђен је на двадесет година принудног рада због наводног „подривања друштвеног поретка“, након чега је заточен у казнионицама Жилава и Ајуд.

Током заточеништва одбио је да учествује у програму „преваспитавања“ којим је руководио пуковник Георге Крачун, прихвативши уместо тога самицу, глад, хладноћу и ускраћену лекарску помоћ, остајући до краја непоколебиво веран Христу.

Један доушник из затвора у Ајуду записао је у априлу 1960. године да је затекао оца Арсенија исцрпљеног од глади и хладноће, како покушава да се загреје дувајући у шаке. Упркос томе, духовник је сведочио дубоку веру, говорећи:

„Бог нас је ставио на велико искушење – нека је благословено име Његово. Зато увек треба да будемо спремни, чисте душе, да примимо свету жртву коју нам Господ пружа. Један Свети Отац је говорио: ‘Не знаш када ће се окончати твоји дани; зато буди увек спреман.’“

Управо због оваквих сведочења вере био је кажњаван строгим режимом. Тако је 12. новембра 1963. године осуђен на десет дана самице јер је, према извештају затворских власти, „водио верску пропаганду међу осталим затвореницима“, говорећи о вери толико гласно да се могао чути и у суседним ћелијама.

После затвора – под непрестаним надзором власти

Пошто је 1. августа 1964. године пуштен из затвора у Ајуду, отац Арсеније покушао је да се настани у Букурешту, али су му органи Секуритате ограничавали кретање и пажљиво пратили сваки корак. Већ 5. августа један доушник је забележио његов боравак у манастиру Антим, наводећи да га је примио патријарх Јустинијан и да је поново обукао монашку расу.

Иако је патријарх Јустинијан Марина желео да постави оца Арсенија у скит Пећина Јаломице (Peștera Ialomicioarei), Државни секретаријат за верска питања одбио је да да сагласност за његов повратак у манастир.

Опуномоћеник за верска питања Паун Радулеску тврдио је да „патријарх не познаје политичку прошлост Папачока“, док је директор Дирекције за верска питања Т. Василеску поручио патријаршијском егзарху:

„Ни у ком случају не могу дати сагласност да Папачок буде поново примљен у било који манастир. Он и Роман Брага тренутно наносе највећу штету Православној Цркви. Папачок може бити запослен као домар или чувар при неком протопрезвитерату, плаћен из сопствених средстава, али без права да носи монашку одежду и без права да више служи као свештеник. Тако пренесите патријарху – да се не везује за такве људе који не чине част Цркви.“

Ове речи сведоче о односу комунистичких власти према једном од најугледнијих румунских духовника, који је и после ослобађања из затвора остао под сталним надзором државне безбедности.

Следили су га верници, а надзирала Секуритатеа

Не знајући за то, Секуритатеа није била упозната да је патријарх Јустинијан препоручио оца Арсенија за парохијску службу у Ердељу, тачније у месту Филеа де Жос, у епархији клужској. Тако је на Васкрс 1965. године започео своју свештеничку службу у овој парохији, где је остао до јула 1967. године, када је, по жељи патријарха Јустинијана, постављен за игумана Манастира Кеја.

У новембру 1971. године прешао је у манастир Келдерушани, а у септембру 1972. премештен је у манастир „Динтр-ун Лемн“ („Од једног дрвета“). Од октобра 1974. године био је духовник манастира Черника, док је од јануара 1976. године своју духовничку службу наставио у Скиту Текиргиол, у округу Констанца.

Где год је служио, архимандрит Арсеније Папачок окупљао је мноштво верника, због чега је и даље био изложен непрекидном прогону и надзору Секуритате.

У Господу је уснуо 19. јула 2011. године, а сахрањен је у манастиру Свете Марије у Текиргиолу, у округу Констанца.

Извор, фото: basilica.ro

Превод са румунског: редакција портала "Живот Цркве"