Позив адвоката из Приштине на рушење Храма Христа Спаса поново је отворио једно од најболнијих питања стварности на Косову и Метохији – однос према српском народу, његовом наслеђу и духовним симболима. 

Реакција Епархије рашко-призренске, која је овакав иступ оцијенила као подстицање верске и националне мржње, показује да овај инцидент није само још један ексцес у јавном простору, већ симптом дубљег проблема: у Приштини и даље не постоји ни демократска толеранција ни основа правне сигурности за оно што је српско.

Легално изграђен, али „непожељан“

Храм Христа Спаса започет је почетком деведесетих година, на земљишту које је легално припадало Српској православној цркви. Сва документација о власништву је чиста, а СПЦ је једини правни власник овог објекта. Избијање рата 1999. године прекинуло је његову изградњу, али није поништило правни статус.

Ипак, у протеклих двадесет пет година, више пута су покретане иницијативе да се храм сруши, преузме или преправи, уз покушаје да се правно наслеђе релативизује. Овакве иницијативе, представљене као „урбанистичка рјешења“, заправо разарају основу на којој треба да почива свако друштво – заштита приватне својине, културне баштине и верских права.

За Србе, храм у самом срцу Приштине представља више од грађевине: он је симбол постојања, духовности, историје и наде у повратак. То је последњи материјални траг некадашњег живота једног народа у граду из којег је готово у потпуности истиснут.

Супротно томе, дио албанских политичких и интелектуалних кругова упорно га представља као „остатак Милошевићевог времена“, „симбол доминације“ или „непожељан објекат“. Тај наратив, дубоко погрешан и политички мотивисан, користи се како би се легитимисала идеја да је рушење прихватљиво, чак пожељно.

Тако храм постаје „симболички фронт“ – простор на којем се одлучује ко има право да буде видљив у Приштини, а ко треба да буде избрисан из њене урбане и историјске мапе.

Од 40.000 Срба – на неколико душа

Прије рата, у Приштини је живјело око 40.000 Срба. Данас – свега неколико. У таквим околностима, храм има тежину читаве једне историје. Он није само црква која није довршена – он је тихи свједок егзодуса, гашења читаве урбане заједнице и драматичних демографских промјена које су потпуно измијениле лице града.

Рушити такав објекат не би значило само уклонити грађевину – то би значило избрисати последњи траг српског присуства у самом центру Приштине.

Позив на рушење није изолован чин. Он долази у медијском амбијенту у којем се српске светиње често етикетирају као „нелегалне“, „насилно подигнуте“ или „политички спорне“. У таквом дискурсу, уништавање постаје „оправдана реакција“, а мржња се нормализује.

Епархија рашко-призренска с правом упозорава да овакве поруке нису лични испади, већ опасни сигнали који могу охрабрити нове нападе на српске светиње и остатке културне баштине.

Извор: Ин4С, фото: Getty © Amine Bouzidi Idrissi