Усамљеност данас не изгледа као празна соба. Изгледа као пун телефон и празно срце. Можемо бити окружени људима, а да нас нико заиста не види. То је можда и најтежа самоћа: када смо стално доступни, а никоме нисмо потребни.

Много пријатеља на мрежама, стотине порука дневно, а кад нам је заиста тешко, немамо коме да кажемо. Никада повезанији, а никада усамљенији. Живимо брже него икад, а стижемо мање него икад.

Телефон нам је прва и последња слика дана, лајк је постао мера вредности, а тишина нешто чега се плашимо. Ипак, млади као да траже излаз. 

Према истраживању Ипсоса, 28 одсто припадника генерације "З" у Србији пости. Генерација којој је све на један клик бира одрицање, ради Бога. У свету који нуди све, гладни су смисла.

Уморни од лажних слика, људи траже нешто што је стварно.

Како у самоћи не бити усамљен и може ли усамљеност човека да одведе у болест? Каква је улога Литургије и молитве у свему томе? На та и многа друга питања у емисији "Дан увече" покушали су да одговоре свештеник Александар Чавка и психотерапеут Данило Михајловић.

Чавка сматра да је важно увек имати на уму речи да "лекар лечи, а Бог исцељује" и да потпуно исцељење физичко и психичко једино може да подари Бог.

"Важно да имамо на уму да се не очекује од човека да исцели ране, па да почне да живи литургијски. Треба да почне да долази на литургију и са својим ранама. Човек може да добије исцељење само у светој Литургији, јер се на Литургији не освећују само дарови, већ и сви присутни. Све то значи призивање благодети Божје на све присутне. Зато људи после Литургије осећају олакшање", навео је он.

Нагласио је да Литургију ипак не треба свести на терапеутску димензију. Указао је и да често када се обраћамо Богу у молитви тражимо од њега да се нешто деси у одређено време, што можда за нас није спасоносно, те се из тог разлога не дешава јер само Бог зна шта је најбоље за сваког појединца.

Као замке које се често налазе пред човеком види претерано враћање у прошлост, наметање кривице да је нешто требало другачије урадити и онда то ствара психосоматске потешкоће.

"Друга замка је претерана брига за будућност. На расцепу између прошлости и будућности човек пропушта оно што је садашњост. Треба да пустимо да прошлост остане иза нас, а у исто време не журити у будућност. Човек који претерано брине шта ће се десити у будућности запада у анксиозност", нагласио је он.

Подсетио је на речи из Новог завета "погледајте птице нити сеју, нити жању, а имају храну", те да претеране бриге стварају психосоматске проблеме, а да на то не можемо да утичемо.

"Кључ је положити бриге на Господа, положити поверење у њега. Ми често кажемо да верујемо у Бога, а не верујемо Богу. Лек од анксиозности је да више верујемо у Бога", навео је он.

Подсетио је да је највећи део духовног бића испуњен емоцијама, да оне могу бити позитивне и негативне, а да би рационално реаговао важно је да човек сачува трезвеност.

"Данашњи човек има проблем са одсуством радости. Посебно радости која има смисла. Покушава да задовољство нађе у телесном - храна, пиће, путовања. Ако би дубље анализирали страхове долазимо до страха од смрти. Да би човек могао да се избори са својим емоцијама неопходно је да има у срцу радост васкрсења", навео је он.

Психотерапеут Данило Михајловић навео је да можемо да будемо усамљени и када нисмо сами, а да има и оних који и у самоћи нису сами.

"Усамљеност може човека да одведе у болест. Ми данас имамо склоност да избегавамо нелагоду, што нас разликује од ранијих генерација које су научиле да истрпе. Имам утисак да сваку нелагоде гледамо да што пре решимо", рекао је он.

У контексту усамљености говорио је о младим људима којима су данас кладионице и коцкарнице постале дневне собе, где се јавља зависност и да би из тога изашли потребна им је подршка, те да је важно да у цркви људи буду једни другима подршка.

Говорећи о анксиозности он је објаснио да наш мозак конципира, да предвиђа шта ће се догодити овде и сада, да би могли да се заштитимо.

"Временом дође до преоптерећења система. Навикнемо да сваку ситуацију решавамо размишљањем. Како старимо, једноставно се исцрпе ресурси, почнемо да осећамо узнемиреност. Када осетим да се у мени нешто догађа, тада је молитва лек. Пред сваку молитву је важно да се сабере пажња", навео је он.

Сматра да тугу, као емоцију, не треба само гледати у негативном контексту, да и она има своју функцију, јер нам је дата да прихватимо ствари које нам се дешавају.

"Проблем настаје када нас обузме туга и када емоција туге постане наше стање и останемо заглављени у томе. Свака емоција је добар слуга, али не и господар", навео је он.

Славица Тувић

Извор: rt.rs (уређивање наше)

Насловна фото: