Наш стални аутор, мајка више деце и попадија Ана Ромашко, послала је свој – пре свега мајчински – коментар на чланак нашег другог сталног аутора Елене Кучеренко о сину свештеника који је пушио.

Шта ја сама мислим о овом дивном чланку Елене Кучеренко? Са свиме ћу се сложити, и видим (видела сам) елементе одласка у световност код скоро сваког мог детета. Чак је и сунчана Ања – опет, слажем се са Леном – спремна да верује и моли се, али не дуже од 5 минута заредом. Лена је све веома тачно описала!

Дозволите ми да са вама поделим нема моја размишљања о разлозима наших неуспеха.

Чини ми се да је породица попут инкубатора у коме се људи излежу... Одрастају. Наша генерација се одликује чињеницом да смо из света дошле у цркву као одојчад духовног живота, родиле децу, а сада растемо са њима. Чини се да смо имале довољно животног искуства за мајчинство. Али духовног – недовољно. Благодат Божија све покрива, све исцељује, то је несумњиво. Међутим, родитељска жеља да се коначно смиримо и починемо на ловорикама све квари. Па, ето, крстили смо дете – хвала Богу, причешћује се – дивно! Идемо у недељну школу – урадили смо одличан посао, молимо се – достигнуће.

Али то све нису никаква достигнућа ни успеси. Црквени живот је средство, а не циљ сам по себи. У супротном, само одлажење у цркву и осредње поштовање заповести се сматра подвигом!

Чини ми се да је црквеност, у теорији, као крвоток. Водите рачуна о свом здрављу и биће све у реду. Ми на њега (као на чињеницу нашег живота) треба да обратимо пажњу ако се изненада поремети. А онда, ако је могуће, потражимо лечење. Још боље – не дозволимо да се запусти.

А ми... руку на срце... Зар не сматрамо својом нарочитом заслугом то дечје уцрковљење? Ту се поента завршава. Зашто? Зато што сама помисао на децу која измичу „контроли" наших предањских православних начела изазива код нас панику и осећај повређене сујете: толико сам се трудио... а они.

Мислим да би било добро да се бавимо... пре свега сопственим уцрковљењем, и да одговорност строго тражимо од нас самих. И деца ће тада бити на свом месту. У супротном, како год завршићемо тако што ћемо шепати на обе ноге док на леђима носимо децу (заједно са спомеником који смо подигли сами себи).

Судим на основу сопственог искуства, наравно. Морала сам да одрастем тек тада када се изненада испоставило да су моји напори на хришћанском васпитању деце „пуцање ћорцима". И никаква уверавања побожних старих жена – да ако причешћујете бебу 40 дана заредом, она ће постати архијереј – неће успети без истинске љубави, вере и подразумеване посвећености животу Цркве. А онда, што се каже, треба расти и расти.

Ако смо превише строги, хладни, љути и огорчени према деци, ако њима манипулишемо, уцењујемо их будућношћу, плашимо их и ускраћујемо им детињство, сматрајући обичну дечју живахност и несташлуке грехом – онда ће и деца према нама, „непреподобнима", бити исто таква. Ако пред децом оговарамо све и свакога и кудимо њихове наставнике, ако смо ситничави и самовољни, претерано категорични, онда ће нашој деци недостајати великодушности и топлине, способност да се слажу са другима и буду стрпљива.

Могу рећи да су моја деца у храму – упркос мојим духовним невољама. То је милост Божија и велики дар. Ничим то нисам заслужила. И не заслужујем. Јер мукотрпно растем сваког дана, а сва врата за моје страсти су уска или сасвим затворена.

Слава сили Твојој, Господе.

Ана Ромашко

Извор и фото: pravoslavie.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"