Недавно сам са разнеженошћу, која се граничила са сарказмом, по ко зна који пут слушала разговор младих родитеља, који су у рукама држали девојчицу наизглед стару годину дана, и баке (мајке једног од њих):

– Свака част што Лидицу сваке недеље доводите у храм – говорила је бака, дивећи се унуки у чипкама. – Кад порасте, биће добра верујућа девојка. Удаће се, родиће децу. А кад погледаш ову данашњу омладину... Сврате једном, ко зна зашто, ето као она... И спавају... Њих, нецрквене, одмах препознаш...

И показала је руком негде у страну.

Испратила сам погледом њен покрет и видела да је крај геста „завршио“ на мојој другој ћерки Соњи, која јесте, у том тренутку спавала на клупи, али се заправо практично родила у храму. И није пропустила ниједну суботу, недељу ни празник. И она је увек била у чипкама, розе боји, марамама, бројаницама, крстићима и иконицама. И изазивала је православно одушевљење и сузе код свих наших парохијана.

А онда је ударио пубертет! И ево, у његовом јеку моја ћерка је након значајног протеста и паузе сама одлучила да дође у храм на причешће. Да, обукла се као тинејџерка. Да, у црно, „аниме“ и капуљачу. Да, пре службе сам обишла све баке и свештенике и молила их:

– Само јој ништа не говорите... Молим вас, ништа јој не говорите...

Да, Соња је пола службе преспавала! Али дошла је! Сама! И спавала је У ХРАМУ, а не негде другде.

А она ће: „Њих, нецрквене, одмах препознаш...“.

– Ништа, ништа, сачекаћемо – мрмљала сам себи у браду иза леђа те породице. – Нисте ви први, нисте ни последњи... Видећемо шта ћете певати за 10–12 година.

И злорадо сам трљала руке. Кајем се!..

– А наша, а наша – настављала је та бака – посеже за иконицама, љуби их, покушава да се прекрсти... Анђео, а не дете... И тако ће бити увек, видећете.

Још сам злурадније протрљала руке...

***

Када сам била млада, наивна и не тако искусна као сада, и ја сам мислила да ће моје девојчице, не само радосно трчати на службе – ветар у коси, већ да ће побећи у манастир, иконописачку или регентску школу, у православну самоћу и да ће постати многодетне супруге свештеника. Нема света који у злу лежи! И, чак и док су принудно у том свету, нека га дођавола, понашаће се како доликује истински верујућим госпођицама, подвижницама и исповедницама. А не ово све – световно, неприлично и хулиганско.

А како би могло и бити другачије?!

Током свих трудноћа исповедала сам се и причешћивала сваке недеље, молила се, читала непрекидно све могуће акатисте и помазивала стомак свим освећеним уљима које сам могла да нађем. Крстили смо наше ћерке одмах након изласка из породилишта, успављивали их и будили уз православне песме и никада их нисмо хранили без претходног узимања нафоре и свете воде. Око њихових креветаца увек су били иконостаси и висиле разне молитве против урока, враџбина, грехопада и за све добро против свега лошег.

Прочитали смо им све постојеће дечје Библије, Јеванђеља и православну дечју литературу. Обишли смо са њима све манастире и погрузили их у све изворе. Нисмо пропуштали ниједну недељну литургију, осим ако нису имале температуру близу 40. Чим су проговориле, већ су знале „Символ вере“, „Оче наш“, „Богородице Дјево“ и „Цару Небески“. Сести за сто, као и лећи у кревет, пробудити се, изаћи напоље и уопште учинити било шта без молитве било је немогуће, незамисливо, није било у нашем маниру.

Чим су научиле да ходају, тетурале су до налоња и целивале крстове. А код куће – иконице. Чак су их свуда целивале!.. Тако да ме та бака није ничим изненадила.

Најстарија је својевољно стајала на свим службама и са своје три године оставила без текста старицу из храма која је једва дисала од година које је проживела.

– Девојчице, ево ти бомбона, – промрмљала је она.

– Хвала! Али појешћу је после поста...

Укратко, чак и најпобожнија побожност је бледела у поређењу са нама и нашим девојчицама, а дирнути светитељи су кришом брисали сузу, гледајући нас са икона. И вероватно су се питали – није ли време да им уступимо место.

И?..

***

– Лена, не брини! Ово није најгори могући сценарио, – теши ме муж.

Ту се слажем, заправо имамо дивне девојчице.

– Мама, то су једноставно наше године, – смирују ме саме ћерке...

...Шта оно још говоре о верујућим породицама? Ах, па... Да се деца свештеника, на пример, виде одмах! А како би могло бити другачије? То су света деца светих људи, која одрастају окружена свим што је свето! Све лоше се убија на месту благодаћу пре него што их и досегне...

– Оче! Овде директорка школе Мери Ван! Да ли ви знате да Ваш син пуши у тоалету? – позвали су једном познатог свештеника.

Свештеника који је, узгред буди речено, неколико пута долазио на разговоре у ту школу и говорио: „Драги родитељи, водите своју децу у храм, и све ће код вас бити добро!”

– А још је Ваш син наговарао на пушење наставника физичког...

– Шта? Син? Олтарски прислужитељ и звезда недељне школе? Првенац и понос?

Момак је заиста добар. Никада није правио проблеме оцу и мајци. Само их је радовао. Све док није ушао у пубертет. И онда као да је то потпуно друга особа! Имам осећај да се заједно са првом пубертетском бубуљицом у њиховом мозгу и на другим местима дешава кратак спој и неко црвено дугме почиње очајнички да вришти. И то је то! Механизам неконтролисано лети у непознатом правцу.

Па, и поред свега осталог, о чему нећу причати, одлучио је тако он са друговима из разреда да у школском тоалету пуши електронске цигарете. Боље место нису могли наћи. Да су се барем посаветовали са старијима и искуснијима.

– О, Господе! А шта наставник физичког има са тим? – простењао је у телефон свештеник.

Има са тим то што је у том тренутку тоалет решио да посети неки младић. Средњошколац по изгледу. Ситнији, мршав и изгледао је као наивчина.

– Шта је, 'оћеш ли једну? – бахато му је пружио цигарету свештеников син. – Или се плашиш?

– А што да не, може, – одговорио је мршави.

И изненада је зграбио момка, овај није стигао ни да писне. И – право код директорке. Испоставило се да је то нови наставник физичког. Био је то његов први дан на послу. Ко је могао знати? Како је само младолико изгледао.

– Оче, не брините толико, – узнемирила се и сама Мери Ван. – Сви они пуше у тим годинама.

– Али он је мој, мој! Ја сам свештеник, и ја сам сам говорио: „Водите их у храм – и све ће бити у реду!”

– Па, ето... Дешава се.

Шта је свештеник урадио са својим сином, историја прећуткује... Вероватно се помолио... Па, надам се...

То пушење је уопште некаква пошаст свих тинејџера. Ево још једне приче.

Породица је црквена. Мама иконопише, ради у трпезарији, тата помаже у олтару и пева за певницом. Деца су верујућа, сва су тако гламурозна у својој православној гимназији. Скоро да мироточе. Пример, узор и све остало.

– Хало! Овде полиција! Ухавтили смо Вашег дванаестогодишњег сина како пуши близу метроа! Дођите по њега у станицу!

– Не могу сада! Певам за певницом! – прошаптао је у слушалицу током службе запрепашћен тата, који је у трену помешао све ноте, рефрене и молитве.

– А мајка?

– А мама спрема даћу за парастос.

– Све је јасно! Блажени! Па, довезћемо га ми сами.

Шта је даље било, ни ја не знам. Али чини се да су сви живи.

***

Па, ако ћемо озбиљно и да се вратимо на почетак...

Наравно да треба водити децу у храм, око тога нема спора. Али живот показује да то уопште није панакеја за разне бизарне испаде и тинејџерске и дечје лудорије. Нити је гаранција да дете једног дана неће рећи: „Нећу ја у ту вашу цркву!“ Или да неће доћи скроз у црном, са плавом косом и тетоважама, плашећи баке. Или да неће заспати током службе. Да се разумемо, чисто принципијелно!

И да неће почети да прави глупости. И да тражи себе ван Цркве. То боли, то је страшно, али то је... нормално. Да, много бисмо желели да они не понављају наше грешке. Али и моја мајка ме је некада молила:

– Леночка, можда ипак не би требало? Немој то да радиш!

А ја, сва у том истом црном, са три минђуше у једном уху, шест у другом и алком у носу, тражила сам свој пут. И, направивши све грешке, нашла сам га.

И наша деца ће правити своје грешке, нажалост. А онда ће молити своју децу: „Можда ипак не би требало?“ И тако из генерације у генерацију.

Зато се сада једноставно молим:

– Господе! Не остави наше девојчице! Опрости им све! И нама опрости! Исправи све што сам са њима забрљала! А забрљала јесам. Откриј им Себе! Јер човеку Бога може открити само Бог! Само Ти! И нека буде воља Твоја!

... И – да, „злурадо“ трљам руке када се млади родитељи у храму диве свом анђелчићу. И мисле да се са њиховим чедом сигурно ништа слично неће десити. И дај им Боже.

Али знам да ће проћи године и да ће они, баш као и ми, родитељи одрасле деце, шапутати у храму:

– Је ли твоја дошла?

– Не, неће.

– А мој је рекао: „Само за Васкрс!“ И слава Богу!

– А мој је дошао, дошао...

– Моја је скинула крст...

... И ништа друго не преостаје него само молити се, чекати и волети. И пустити Бога да делује! Он их неће оставити! То сигурно знам! Проћи ће време, направиће се грешке, и наша деца ће се вратити! Сигурно! А куда би друго ишла? Човек има само један пут – ка Богу!

Елена Кучеренко

Извор: pravoslavie.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: рндтува.ру