Грех противљења законитој власти веома је тежак, по речима пророка Самуила:

„Јер је непокорност као грех врачања, и противљење као безакоње и идолопоклонство" (1 Цар.15,23). Епископ Висарион (Нечајев)¹.

Догађаји последњих година јасно нам показују какве горке последице за Цркву има грех раскола и покушаји његовог легализовања.

Видимо чудовишну раздвојеност свести: они који су примили у општење украјинске расколнике говоре да никакав „Кијевски патријархат" није постојао (и то је истина!), а они које су примили служе парастосе за „патријарха Владимира" (Романјука).

Зашто људи одбијају да виде своје расколничко стање? Поред духовних разлога, о којима треба да суде пастири, ствар је и у томе што многи једноставно не знају шта је раскол.

Управо то предлажемо да се разјасни.

Прво одређење раскола налази се у 1. правилу светог Василија Великог:

„Расколницима [древни су називали] оне који су се раздвојили у мишљењима о неким црквеним предметима и о питањима која допуштају исцељење."

Као пример, свети Василије наводи „катаре, енкратите, идропарастате и апотактите" — сви они не само да су се одвојили од Цркве, него су се држали и неких јеретичких мишљења.

У другом смислу расколници се описују у правилима 13–15 Двократног сабора:

„Зато, ако неки презвитер, или епископ, или митрополит, дрзне да се одвоји од општења са својим патријархом и не буде помињао његово име, по одређеном и установљеном чину, у Божанственом тајнодејству, него пре саборног оглашења и потпуног осуђења његовог учини раскол — таквоме је свети Сабор одредио да буде потпуно лишен сваког свештенства, ако само буде разобличен у том безакоњу."

Сажимајући ова два одређења, знаменити јерусалимски патријарх Доситеј (Нотарас) каже да прво описује расколо-јеретике, а друго — раскол „чистог отпадништва". Заједничко им је то да „сваки раскол има непослушност"².

То потврђује и ауторитетни канониста, свештеноисповедник Никодим (Милаш):

„...раскол се састоји у одбијању неких лица да буду послушна законитој јерархији... за раскол [канонска правила] духовна лица подвргавају свргнућу, а мирјане који следе расколу — одлучењу"³.

Такво одређење, потврђено многим примерима из црквене праксе, поставља пред нас следећа питања:

1. У чему се тачно треба састојати послушност законитој јерархији?
2. Ко тачно представља закониту јерархију?
3. Какве последице, са становишта припадности Цркви, има одлазак у раскол?

^{Област послушности}

У суштини, њу већ одређује горе наведено правило светог Василија, које говори о „мишљењима о црквеним предметима". Подробније је то описао Руски синод у одлуци из 1721. године.

Та одлука каже да, поред ствари које су за хришћанина обавезне и других које су за хришћанина неприхватљиве, постоје и треће — средње ствари⁴:

„Средње се ствари овако препознају: ако нешто ни Светим Писмом, ни важним саборима свете Цркве, ни познатим древним предањима није ни установљено ни одбачено."

Управо такве средње ствари подлежу промени и управљању од стране црквене јерархије: њих установљују и укидају „врховни духовни пастири, сабори или саборна управна тела уз сагласност црквених власти".

^{Законита црквена власт}

Канонска правила јасно показују да унутар епархије власт припада епископу. Ко стоји изнад епископа?

Само ово постановљење имало је непосредни циљ да објасни у чему се састоји старообреднички раскол и зашто је Никонова исправка књига била законита. Међутим, није тешко уочити да ни данашњи расколи, који настају под утицајем националистичких осећања или ревнитељских побуда, никако не могу тврдити да се њихова непослушност односи на оно што је „установљено Писмом и важним саборима".

Многи ће одговорити да изнад епископа стоји патријарх. То, међутим, није сасвим тачно. Целокупно канонско право прожето је начелом које се назива синодалност, а своди се на то да се одлуке на нивоима вишим од епархије доносе не појединачно (Апост. 34):

„Али ни први [међу епископима области] нека ништа не чини без разматрања свих."

Важно је нагласити да правила подразумевају учешће свих епископа, а не свих верних уопште.

У оним Црквама у којима је на челу митрополит (на пример, у Пољској Цркви, у Цркви Чешких земаља и Словачке, као и фактички у Цркви Кипра, иако њен предстојатељ носи титулу архиепископа), одлуке доноси Сабор епископа митрополије.

У патријаршијским Црквама, изнад митрополита стоји још патријарх и његов синод, или пуни Архијерејски сабор (уп.: I Вас. 6; IV Вас. 9 и тачке 5, 6, 17 главе III Устава Руске Православне Цркве). Пре стварања уређеног система патријаршија, митрополитима су судили суседни митрополити — тако да начело синодалности не буде нарушено (III Вас. 1; уп.: Картаг. 11).

Најзад, изнад патријараха и свих Помесних Цркава стоји Црква Васељенска. Како пише свети Мелетије (Пигас), патријарх александријски,

„патријаршијски престо не потчињава се никоме другом до једино Католичанској (Саборној) Цркви"⁵.

Ово начело односи се на све Цркве и, насупрот тврдњама римокатолика, у првом миленијуму (док је Запад био православан) првенство Римске катедре источни и већина западних отаца разумевали су управо у оквиру овог начела.

Тако, блажени Августин, говорећи о суду римског папе Милтијада и његовог синода над донатистима, каже:

„Претпоставимо да су они епископи који су вас у Риму осудили били лоше судије; али остаје општи Сабор целе Васељенске Цркве, где би се могло судити самим тим судијама, тако да, ако се покаже да су лоше судили, њихова пресуда буде поништена"⁶.

Судски процес против патријарха Никона доноси једну поучну епизоду⁷. Источни патријарси упитали су Никона: „Ко суди епископу — а ко патријарху?" Никон је одговорио: „Епископу — дванаест епископа, а патријарху — сва васељена! [тј. очигледно цела Васељенска Црква]". Управо такав одговор су источни патријарси и очекивали! Чим су га чули, одмах су га оптужили да је самовољно осудио епископа Павла Коломенског. Треба напоменути да су се сама двојица патријараха који су судили Никону побринула да добију сагласност још двојице патријараха, тако да је Никону судила практично „сва васељена" (укључујући, наравно, и руске епископе).

То што је патријарха тешко подвргнути суду, постало је један од разлога укидања патријаршије у Русији и успостављање власти Синода. „Духовни регламент", који је одредио живот Руске Цркве током два столећа, говорио је прилично отворено⁸:

„Јер се дешава да се против таквог злог самодршца мора сазивати Васељенски сабор, што бива уз велику тешкоћу за цело отачаство и уз немале трошкове; а у садашње време (када источни патријарси живе под турским јармом, а Турци се наше државе више него раније боје) чини се да је то потпуно немогуће."

Дакле, Архијерејски сабор за Помесну Цркву представља највишу инстанцу, а изнад њега стоји само мњење целе Васељенске Цркве. Према томе, на канонској територији Руске Православне Цркве закониту црквену власт чине наши епископи, који нису осуђени ни од Архијерејског сабора, нити саборном одлуком Помесних Цркава. Насупрот томе, осуђени епископи и бивши епископи, као што су Филарет (Денисенко), Диомид (Дзјубан), а недавно и Симеон (Шостацки), више немају никакву канонску власт, пошто су постали расколници.

^{Последице раскола}

Прва и најочигледнија последица раскола јесте да расколник отпада од Цркве.

„Не варајте се, браћо моја! Ко следи онога који уводи раскол, тај неће наследити Царство Божије",

упозорава свештеномученик Игњатије Богоносац већ почетком II века (Фил. 4).

Ученик ученика апостолских, свештеномученик Иринеј Лионски, каже:

„Христос ће судити онима који производе расколе — који немају љубави према Богу и више се старају о сопственој користи него о јединству Цркве, те због малих и случајних разлога секу и раздиру велико и славно тело Христово"⁹.

Веома је снажна и проповед светог Јована Златоуста:

„Стога говорим и сведочим да је производити поделе у Цркви зло не мање него пасти у јерес... какву геену заслужује онај који самога Христа закоље и раскомада? Зар ову којом нам се прети? Чини ми се да је то нека друга, још страшнија"10.

Сходно томе, молитвено општење (а тим пре евхаристијско општење) са расколницима је забрањено. Питање казне за ступање у молитвено или литургијско општење са расколницима канони не разматрају посебно, али је ова ситуација посебан случај шире појаве — молитве или евхаристијског општења са онима који су одлучени од општења или свргнути из чина:

•  Апост. 10: „Ако се ко помоли са оним који је одлучен од црквеног општења, макар то било и у кући, и сам нека буде одлучен."

•  Апост. 11: „Ако се неко од клира буде молио са оним који је свргнут из клира, и сам нека буде свргнут."

•  Антиох. 2: „Ако се неко од епископа, презвитера, ђакона или било ко од клира нађе да општи са одлученима од општења, и сам нека буде ван црквеног општења, јер уноси смутњу у црквени поредак."

Видимо да је управо кршење ове апостолске заповести — ступање у општење са расколницима — довело до садашњих невоља у Васељенском Православљу. С друге стране, доведен до крајности, принцип несаслуживања и немолитвеног општења са јеретицима и расколницима често се користи као оправдање за нове расколе.

Тако се понекад може чути: „ко се моли са јеретиком — и сам је јеретик!" или „ко се моли са расколником — и сам је расколник!". Овај принцип звучи саблажњиво једноставно — али ипак није исправан.

Ако се обратимо Апостолским правилима 10 и 11, видећемо да се у њима, с једне стране, каже да кривац треба да буде „одлучен" и „свргнут", а с друге стране, испред тих речи стоји заповедни израз „да буде", што у канонском праву указује на потребу да се донесе законита одлука од стране надлежног црквеног суда.

Друго правило Антиохијског сабора даје основ да се прекине општење са епископом који је ступио у општење са расколницима или јеретицима, али се притом кривица онога који је ступио у општење са одлученим формулише као „уношење смутње у црквени поредак", а никако као „раскол". Приметимо да се у 3. правилу Антиохијског сабора истом формулацијом („безакоње" / „бесчиније") означава ситуација када презвитер или ђакон напусти парохију и не враћа се на захтев архијереја; а у 13. правилу — када епископ без сагласности надлежног архијереја служи и уређује црквене послове у другој епархији. Очигледно је да се ови случајеви никако не могу изједначити са расколом.

Наведимо један поучан пример: свети Амвросије Милански писао је у одбрану Максима Киника, називајући га епископом Константинопоља¹¹. Међутим, већ годину дана касније Други васељенски сабор одредио је да Максим не само да није епископ, него никада није ни био епископ, већ да је остао мирјанин и расколник (и то у расколу заједно са једним од највећих архијереја — светим Григоријем Богословом).

Бранећи Максима, свети Амвросије Милански је несумњиво погрешио. Али не би ли било сувише смело рећи да је тиме отпао у раскол?

Тако, упркос строгости канонских санкција за молитвено општење са јеретицима и расколницима, оне не изазивају „ланчану реакцију". Из тог разлога Руска Црква, ограђујући се по правилима од општења са онима који саслужују расколницима, с правом ипак задржава општење са оним Помесним Црквама (па и појединим јерарсима) који саслужују са онима који саслужују расколницима, али сами немају општење са самим расколницима.

^{Фото: архиепископ Елпидофор (Константинопољска патријаршија) уз саслуживање митрополита Јосифа (Антиохијска патријаршија), епископа Иринеја (Српска патријаршија) и митрополита Тихона (Православна црква у Америци), октобра 2021. [12]}

^{О поделама}

Треба приметити да се понекад „расколом" у ширем смислу називају и такве ситуације у којима обе раздвојене стране остају у једној Цркви.

Тако се у словенском преводу 114. правила Картагинског сабора спор између епископа Рима и Александрије назива „расколом"¹³, иако сви византијски тумачи једногласно говоре да је реч само о неслагању. Свети Игњатије (Брјанчанинов) назива расколницима јединоверце (то јест чланове Цркве који служе по дониконовском обреду са дозволом Синода) и „цркве које се налазе под управом главних свештеника" (то јест парохије у војним јединицама)¹⁴. Јасно је да он ту има у виду непослушност таквих парохија епископима своје епархије, а не Цркви у целини.

Према томе, овде се у ствари не ради о „расколу", него о „подели", када се две стране налазе у канонски ненормалном односу: међу равнима нема евхаристијског општења, а код зависних нема помињања или послушности. Али о томе не постоји одлука законите црквене власти.

Међу такве поделе с правом се може убројити и разграничење у нашој Цркви у предратном периоду између патријарха Сергија и такозване „десне опозиције". Каноничност избора патријарха Сергија није била очигледна. Када је пак његово место заузео, уз јасну сагласност већине епископа, Алексије I, свештеноисповедник Атанасије (Сахаров) је на то реаговао овако¹⁵:

„Патријарх Алексије није осуђен ни од какве законите више јерархијске власти. <...> Стога, када смо 1945. године, налазећи се у заточеништву, и свештеници који су били са мном, а који нису помињали митрополита Сергија, сазнали за избор и устоличење патријарха Алексија, ми смо, размотривши настало стање, једнодушно одлучили да, пошто осим патријарха Алексија, признатог од свих васељенских патријараха, сада нема другог законитог првојерарха Руске помесне цркве, треба да у својим молитвама узносимо име патријарха Алексија као нашег патријарха — што ја од тог дана и чиним без изузетка."

Јасно је зашто свети Атанасије овде говори о признању „од свих васељенских патријараха". Зато што они заједно изражавају глас Васељенске Цркве, која је и за патријарха Алексија I, као и за било ког патријарха или папу, представљала „закониту вишу јерархијску власт".

Може се само замислити колико је тешко било написати ове речи епископу који је због својих уверења поднео окове и заточеништво. Свети Атанасије, заправо, није био у расколу. Ипак, надамо се да његов пример може нешто рећи становницима Украјине који се, нажалост, налазе у расколу — о важности потчињавања законитој црквеној власти, које је важније од било каквих политичких несугласица.

1. Виссарион (Нечаев), епископ. О расколе и по поводу раскола. СПб., 1901. С. 49.
2. Досифея, патриарха Иерусалимского, история епископии святой горы Синая // http://drevlit.ru/docs/vizantia/XVI/1580-1600/Mat_arch_Sin_gory/dosif_7.php
3. Никодим (Милаш), священноисповедник. Православное церковное право. СПб., 1897. С. 510.
4. Увещевательные пункты Синода к старообрядцам (1721 г.) // Полное собрание постановлений и распоряжений по ведомству православного вероисповедания Российской империи. СПб., 1879. Т. 1: 1721 год. С. 202–203.
5. Цит. по: Карташёв А.В. Очерки по истории Русской Церкви. М., 2020. Т. 2. С. 32.
6. Augustinus. Ep. 43: Glorio, Eleusio, Grammatico et aliis, 7.19 // PL. 33. Col. 169; перевод Петра Пашкова.
7. Зызыкин М.В. Патриарх Никон. Его государственные и канонические идеи. Ч. III. М., Берлин. 2019. С. 180.
8. Духовный Регламент. М., 1856. С. 15.
9. Ириней Лионский, священномученик. Против ересей. Доказательство апостольской проповеди. СПб., 2008. С. 415–416.
10. Творения святого отца нашего Иоанна Златоуста, архиепископа Константинопольского, в русском переводе. Т. 11. СПб., 1905. Кн. 1. С. 104.
11. St. Ambrose of Milan. Letters. Oxford. 1881. P. 75 (письмо XIII, к имп. Феодосию).
12. Фото с сайта Ассамблеи канонических епископов Северной Америки (https://www.flickr.com/photos/assemblyofbishops/albums/72157719956626863, https://www.assemblyofbishops.org/about/leadership).
13. «Раскол бысть между римскою и александрскою Церковию, и гнев иместа между собою, римскии и александрскии папа».
14. Неизданные творения святителя Игнатия // «Богословские труды», 1996. Вып. 32. С.292–293.
15. «К Свету». Вып. 13. М., 1994. С. 99.

Станислав Минков и Валериј Синиљшчиков

Извор и фото: pravoslavie.ru, превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"