Јеванђелска епизода о путовању двојице апостола у Емаус (Лк. 24,13–35) један је од најупечатљивијих јеванђелских извештаја о томе како настаје криза вере и на који начин се она превазилази.

           Затичемо апостола Клеопу и његовог неименованог сапутника (црквено предање га поистовећује са апостолом Луком) на путу из Јерусалима у оближње село Емаус, куда су се упутили убрзо после распећа свога Учитеља. Обојица су разочарана. Њихова вера доживела је слом. Зашто? Одговор се крије у речима које изговарају док приповедају о Христовом хапшењу и смрти: „А ми смо се надали..." (Лк. 24,21). Њихова нада није се испунила. Слика света у којој њихов Месија збацује римску власт, ослобађа Израиљ и обнавља његову некадашњу славу, срушила се. Уместо тога, видели су пораз, распеће и смрт. Управо због несагласја између очекивања и стварности њихова вера запада у кризу.

           Овај тренутак често остаје непримећен, а веома је важан. Човек неретко мисли да је његова вера уздрмана због неког догађаја. На пример, сазна за недостојне поступке појединих свештенослужитеља и због тога напусти Цркву. У стварности, међутим, та вест само је била повод за његов одлазак. Прави разлог лежи у томе што више није могао да оно што се догодило уклопи у своју дотадашњу представу, по којој су свештенослужитељи, по самом свом позиву, свети људи. А ако нису свети, каква је онда то Црква и какав је то Бог који тако нешто допушта?

Криза вере настаје онда када се распадне уобичајени начин на који тумачимо стварност. А тај начин тумачења најчешће није заснован на самој стварности, већ на човековим сопственим представама, које са стварношћу немају много додирних тачака. Слика Месије коју су апостоли носили у својој свести била је плод њихових очекивања. Она није имала ништа заједничко са стварним Христом и била је у потпуном нескладу са старозаветним пророчанствима о Спаситељу.

           Ипак, апостоли се не затварају у своје представе. Путем „разговараху међу собом о свима овим догађајима... и расправљаху" (Лк. 24,14–15). Зар то није покушај да разумеју оно што се догодило, да га промисле и, можда, сагледају из другачије перспективе? Путници не скривају своју недоумицу. Управо у том тренутку придружује им се Христос, али га... не препознају. То је један од најупечатљивијих и најдубљих детаља читавог јеванђелског извештаја. Бог је поред њих, разговара са њима, али остаје непрепознат. Та појединост веома прецизно осликава стање кризе вере: Бог не нестаје и не удаљава се од човека; човек једноставно губи способност да Га препозна. Он наставља да живи, говори и размишља, али више не примећује Онога који је све време поред њега.

_{Илустрација: foma.ru}

           Христос указује апостолима на њихову заблуду и почиње да им тумачи Писмо, повезујући расута месијанска пророчанства у једну нову слику – овога пута истиниту, стварну и засновану на потпуном сагласју између пророчких текстова и догађаја који су се збили. То је кључни тренутак.

Смисао се не враћа тако што се пориче догађај који је постао повод за кризу вере, већ његовим новим разумевањем. Сам догађај остаје исти, али се мења начин на који га човек сагледава.

           Да бисмо боље разумели о чему је реч, вратимо се на претходно наведени хипотетички пример човека који је напустио Цркву због недостојног понашања свештенства и подсетимо се једне од првих новела „Декамерона". („Декамерон" је збирка од сто новела коју је Ђовани Бокачо написао око 1350-их година и сматра се једним од најзначајнијих дела ране ренесансе). У тој новели говори се о јеврејском трговцу из Париза по имену Аврам. Његов пријатељ, хришћанин Ђаното, дуго га је убеђивао да прими хришћанство. Најзад му је Аврам рекао да пре тога жели да отпутује у Рим и сопственим очима види како живе папа и римско свештенство. У Риму је затекао разврат, похлепу, симонију, пијанство и потпуно морално расуло. По повратку је, на опште изненађење, изјавио да је спреман да се крсти. Ђаното је био запрепашћен, јер је Аврам видео управо оно што је, по свему судећи, требало да га одврати од Цркве. Али Аврам му је отприлике овако одговорио: ако хришћанска вера, упркос таквом свештенству, не само што није пропала него се проширила по читавом свету, онда је очигледно не одржава људска сила, него Сам Бог. После тога примио је свето крштење.

           Повратак истинског смисла захтева време и стрпљив, истрајан унутрашњи труд. При томе, интелектуални процес, уколико почива на искреној жељи да се разуме и проникне у суштину, неизоставно покреће и процес духовне промене и препознавања. Касније ће ученици рећи: „Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?" (Лк. 24,32).

_{Фото: Христос са Луком и Клеопом на путу у Емаус, Вечера у Емаусу, Лука и Клеопа јављају апостолима о сусрету са васкрслим Христом, Грачаница, јужни зид јужног брода, друга зона (Ненад Вукићевић), фрагмент фото са blagofund.org}

           Њихови покушаји да разумеју и изнова осмисле оно што се догодило, праћени унутрашњим духовним одзивом, на крају доводе до препознавања Христа. То се дешава за време заједничке трпезе, када Господ ломи хлеб. Апостоли тако улазе у простор живог искуства, повезаног са конкретним чином. Из тога видимо да интелектуално промишљање и духовни покрет неизоставно подразумевају и животну праксу заједништва са Богом. Позната је коучинг формула: „Ако желиш да будеш богат, мисли, осећај и понашај се као богат човек." Иако је такав приступ у много чему споран, уз извесну резерву може се применити и на нашу тему.

Превазилажење кризе вере подразумева да човек буде потпуно укључен у тај процес, не само умом и срцем, већ и својим животом и делима. То значи учешће у богослужењу, пост, помоћ ближњима и друге подвиге који се остварују кроз конкретне поступке.

           Приповест се завршава тако што ученици, који су били напустили Јерусалим, окрећу се и враћају у град – управо на место где је њихова вера доживела слом. Догађај који је изазвао кризу није поништен нити избрисан. Променио се само њихов однос према њему, а са том променом постепено се мења и њихов живот. Повратак вере увек је пут и процес у коме човек учествује целим својим бићем – умом, срцем и својим животом. Само тако човек може поново, или први пут, стећи способност да препозна Бога који корача поред њега истим тим путем.

Свештеник Јевгениј Мурзин

Извор: foma.ru

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: фрагмент слике "Пут за Емаус", Лелио Орси (1565.), извор: wikimedia.org