Аутор је дело замислио и као „ручну књигу“, уџбеник који би помагао учитељима и родитељима у хришћанском васпитању деце, и као дар „трудољубивој деци“. Књигу је Берић писао у Бечу и посветио „премилој и прељубезној јуности сербској надежди рода и надежди царства.“ Имала је преко 200 страница и доживела је још три издања: 1831., 1857. и 1862. године. Дигитализацију првог издања урадила је Библиотека Матице српске.

Као што је била двострука намена књиге, тако ју је Берић снабдео са два предговора. „Први дар“ је намењен младости српској. Берић младим читаоцима жели да „сердце чисто воспитају“ и да се тако за живот „предуготове“. Иако је књига и до сада каталогизована као писана на „црквенословенском језику“, Берић наводи да је „Житије Исуса Христа“ написао „у простом и вама познатом језику“. То је врло леп, народни језик, а аутор се до краја живота од српских интелектуалаца сматрао за његовог врсног познаваоца.

У предговору Берић наводи да је после сваке приче из живота Христа Спаситеља додао кратко наравоученије. Потом изискује од деце да се усаврше у хришћанским дужностима, за „благополучие на овом и на оном свету“. Читајте књигу и родитељима вашим, поручује писац; куда год идете носите је са собом и „разговарајте с њом, другој дечици, која књижицу ову немају, кажите, шта сте читали и шта сте научили“. Таквој деци треба рећи: „Стид је и срамота једном Христианину, Христианином се називати, а не знати ни тко је Христос, ни што је учио“.

У другом „Предсловију“, за родитеље и учитеље, Берић поручује да је „воспитаније детеј најсветија должност от свију должности родитеља“. Ову дужност Бог је очевима и мајкама поставио још у Старом завјету: 

„Није довољно само сина или шћер на свет произвести, него их треба за свет овај воспитати.“ Зато родитељи, што раније, треба да у срцима деце зажегну „искрицу добродетељи“ (врлине). Када би сваки отац и мати овако поступали, пише Берић, и када би се при рођењу своје деце о томе побринули и питали се како их васпитати, човечанство би било срећно, цар задовољан, а Бог небески милостив.

„Но како ће отац и мати  децу своју воспитати када начина не знају,“ пита се Јован Берић. 

Како започети васпитање, којим наукама децу поучавати, помоћу којих књига и наравоученија? Из ових питања видимо Берића као врсног педагога, а још више што он својом књигом намерава, а на том месту укључује и учитеље, „основ воспитанија положити“. А за њега то је – закон Божији, закон Христов.

Учитељима и родитељима Берић поручује да није желео да улази у „танкости теологическе“; нити се „дрзнуо“ да тумачи тајне православног закона. Сматра да деци то и није нужно. Деци треба пренети „сладост приповести“ живота Христовог и тако учинити да заволе и усвоје и закон Христов. Затим у наравоученијима деци показати добродетељи које доноси Јеванђеље, да би их потом и упражњавала.

Из свега овога видимо да је млади др Јован Берић имао јасан, више општепедагошки, а мање катихетски, приступ Јеванђељу као „основи воспитанија“. (Узгредна је чињеница, која не мора да говори у прилог нашој претходној тези, да је књига изашла под покровитељством школског надзорника Уроша Стефана Несторовића, а не под егидом црквене власти.) Овде нема довољно простора да се детаљније анализира колико се наведеног приступа Берић држао у својој књизи.

Илустрације ради погледајмо какво наравоученије даје Јован Берић пошто је описао Искушење Христово:

„Дечице моја! Када се чловек от мах добре науке опомене, коју је от родитеља и учитеља у школи или у цркви примио, онда му се от наговора к злу и беди ни најмање бојати не треба.“ 

Потом, наравно, иде и објашњење одкуд је Христос имао толико познавање Божјег закона да одговори кушачу, а затим се одмах саветује деци како могу да примене своје познавање науке ако их неко, на пример, саветује да не поштују родитеље.

***

О др Јовану Берићу код нас је мало писано, утолико је значајнији прилог врсног хроничара  Милана Степановића, који је оживео документе и казивања (пре свега владике Платона Атанацковића) о њему. Судећи по до сада познатим подацима, Јован Берић није био први Србин доктор филозофије, али јесте чињеница да су га савременици доживљавали као таквог. Његов рад се највише огледао у уређењу српских школа у Аустрији, са дужности секретара врховног надзорника Уроша Стефана Несторовића и истовремено акутара, неке врсте финансијског директора, Школског фонда. За историју српске педагогије, осим „Житија Исуса Христа за децу списаног“, велики значај имају и превод и објављивање „Педагогије и Методике“ од Вилома (1816) и самостални педагошко-методички приручник „Начин наставленија за гражданске и селске детонаставнике“ (1831).

[1] https://www.ravnoplov.rs/somborski-dak-i-ucitelj-prvi-srpski-doktor-filozofije-jovan-popovic-beric/

[2] https://www.rastko.rs/filosofija/jbalevic/bbalevic-religija.html

За "Живот Цркве", проф. др Наташа Вујисић Живковић, Филозофски факултет, Београд

Фото: Библиотека Матице српске