Реферат епископа можајског Јосифа, намесника Ваведенског ставропигијалног мушког манастира Оптина пустиња, на Сабрању игумана и игуманија манастира Руске Православне Цркве, под председавањем Његове Светости патријарха московског и целе Русије Кирила (Москва, Храм Христа Спаситеља, 23. септембар 2025. године)

„Нема венца без победе, нити победе без подвига, ни подвига без борбе, нити борбе без непријатеља" [1] — у овим речима светитеља Тихона Задонског садржана је суштина монашког пута.

Господ призива: „Ако ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде" (Мт. 16, 24). Монаштво је следовање за Христом-Победитељем, Који је победио свет (Јн. 16, 33), победио смрт и у Себи обновио палу људску природу. Монах није само ученик Христов, него и саучесник Његове Победе.

Монашки живот представља непрестану духовну борбу, усмерену ка стицању Царства Небеског. И као што сваки војник има своју стратегију битке, тако и монах има своју — смирење и послушање, којима побеђује гордост и самовољу. Његово оружје је молитва, а штит труд и уздржање, који ограђују душу од непријатељских стрела.

Храм је срце монашке породице. Богослужење је велики старац Амвросије Оптински називао извором живота и бесмртности [2]. Али и келија монаха јесте посебно место сусрета са Богом, поприште подвижничке борбе. Наш молитвени подвиг састоји се од два делања: богослужбене и келијне молитве. Као што птица не може летети са једним крилом, тако ни монах не може узлазити ка Царству Небеском, занемарујући једно од њих.

Како правилно сјединити ова два делања? Управо о односу богослужбене и келијне молитве, о њиховој узајамној повезаности и значају у монашком подвигу, превасходно ће бити речи у нашем разматрању.

^{Монаштво — савршено хришћанство}

Свети Јован Касијан Римљанин тврди: „Крај нашег подвижничког живота јесте Царство Божије, а циљ — чистота срца, без које је немогуће достићи тај крај" [3].

Преподобни Макарије Велики наглашава да је монашки подвиг активно супротстављање злу у сопственом срцу: „Главно дело подвижника састоји се у томе да, ушавши у своје срце, тамо започне борбу са сатаном и да га омрзне, те, супротстављајући се његовим помислима, ратује с њим" [4].

По речима преподобног Макарија Оптинског: „Шта, дакле, значи монаштво? Остварење хришћанства, које се састоји у испуњавању заповести Божијих, у којима је и садржана љубав према Богу" [5].

^{О главном непријатељу монаха и борби с њим}

Свети Јован Касијан открива суштину монашке борбе: „Не треба да се бојимо спољашњег непријатеља; наш непријатељ је затворен у нама самима. Зато се у нама непрестано води унутрашњи рат. Ако у њему извојевамо победу — све спољашње борбе постаће ништавне, и све ће код Христовог војника бити мирно и њему покорно" [6].

Главно бојиште јесте срце монаха, у коме он непрестано води борбу са унутрашњим непријатељима — страстима, као и са духовима злобе поднебесним (уп. Еф. 6, 12), који на нас делују превасходно управо кроз те исте страсти.

Како учи свети Исихије Јерусалимски, главно оружје у овој борби јесте молитва: „Треба увек окретати у пространству нашега срца име Исуса Христа, као што се муња окреће у ваздушном простору пре него што падне киша" [7].

^{Поука из историје Оптине пустиње: стајање на стражи}

У житију оптинског настојатеља, преподобног Исакија (Антимонова), налази се поучан моменат. „Бдење над ревносним одласком братије на црквена богослужења отац Исакије сматрао је својом посебном обавезом", саопштава житије, „и ради тога у радне дане готово никада није заузимао настојатељско место, него је стајао код врата, надзирући уласке и изласке инока, упућујући у своје време прикладно опомињање онима код којих је запажао немар у слушању Божанствених служби до краја".

Међутим, на томе се ствар није завршавала. Ако би неко од братије почео ретко да долази на службе, настојатељ се са опоменом обраћао целој братији: „Оци свети! Заборављате цркву. Треба да знамо ради чега смо дошли у обитељ. Јер ћемо за то пред Богом одговарати. Молим вас све да не заборављате храм Божији".

Ако се неко из братије не би уразумио ни овим настојатељевим опомињањем, отац архимандрит „прибегавао је већ каквој казни, најчешће лишавајући га месечне порције чаја. А да би имао могућност да чешће поучава братију, он је готово до саме своје кончине сам делио, на почетку сваког месеца, чај и шећер: ревноснима је издавао, а лењима је обично говорио овако: 'Данас, брате, не идеш у цркву — нећу ти дати чаја'". Само кувари и они из братије који су обављали послушања која нису могла бити прекинута могли су да напусте службу пре отпуста.

„...Он је изједначавао са Јудом-издајником оне који су без потребе излазили из храма не сачекавши завршетак службе", наставља житије. „Подстичући ревност братије за заједничку молитву, отац Исакије је говорио: 'Због тога вас Царица Небеска неће оставити и послаће Своју милост', при чему је и сам, својим уредним присуством на богослужењима, први давао свима добар пример" [8].

Преподобни Исакије је разумео да је храм срце обитељи, да се управо ту налази једно од најважнијих бојишта монаха, где се решава исход његове духовне борбе. Зато је и стајао на стражи код врата храма, жртвујући сопствену молитву ради спасења душа које су му биле поверене.

^{Главна искушења монаха}

^{Продирање световног духа}

Старац Пајсије Светогорац назива световни дух највећим непријатељем: „Највећи непријатељ наше душе, већи непријатељ чак и од ђавола, јесте световни дух. Он нас слатко заноси, а заувек нас оставља у горчини... Срце, заробљено сујетним светом, задржава душу у стању без духовног напретка, а ум — у помрачењу" [9].

У наше време дух овога света, који у себи носи тежњу ка комфору и доколици, продире и у манастире. Како каже старац Пајсије, „на жалост, световни дух је из света продро и у многе манастире. Разлог за то је што у наше доба неки духовни руководиоци усмеравају ток монаштва световним путем" [10]. Нарочито је лукав световни дух онда када се облачи у рухо привидне културе. „Путем световног развоја, који се сматра напретком, монаштво долази до духовног распада. Из монаштва ишчезава веома много тога" [11], појашњава преподобни. И користи следећу метафору: „Ако се алкохол остави у отвореној боци, он ће изветрити и изгубити сву своју јачину... Тако је и са монахом: ако није пажљив, он одгони од себе Божанску благодат и после тога има само схиму — спољашњи изглед монаха. Он је налик изветрелом алкохолу и не може да 'опече' ђавола" [12].

Данас је део те „културе" и интернет, захваљујући коме монах, боравећи у својој келији, може у мислима и осећањима да лута беспућима овога света и да духовно пљачка самога себе, разарајући сопственим рукама оно што је изградио молитвом и послушањем.

^{Рутина и униније}

Једном се послушник Николај (Бељајев) пожалио старцу Варсонофију да му понекад долази помисао како је „монашки живот без радости: дан пролази за даном; најважније је да се унапред нема чему надати — исте службе, иста трпеза и остало". Значајно је да, по речима послушника, та помисао долази „нарочито за време службе на правилу".

„То је једна од најотровнијих помисли...", одговорио је старац. „Добро си учинио што си ми је рекао — она је многе поколебала, па су тако и напуштали обитељ". Заиста, ако живот инока није испуњен молитвом и духовним смислом, ако се претвори у рутину, он — попут рђе — разједа душу, доводи до унинија и напуштања подвига. Старац Варсонофије упоређује духовно узрастање монаха са рађањем детета: „Када жена рађа, она трпи тешке муке, а када роди, више се не сећа мука од радости што се човек родио на свет (Јн. 16, 21)". Да не би претрпео пораз у духовној борби, монах, по речима старца, „треба непрестано да буде као у мукама рађања, док не дође у меру раста пуноће Христове (уп. Гал. 4, 19)" [13].

А преподобни Исак Сирин обраћа се монаху овим строгим речима: „Испитуј себе сваки дан, да се жар ревности душе твоје не охлади, којим си се распалио у почетку, и да се не лишиш једног од оружја у које си био одевен на почетку свога подвига... Не показуј немар... да... не паднеш док напредујеш и да се не покажеш неспособним да се одупреш невољама које наилазе на тебе" [14]. Он и наводи узрок монашког унинија: оно настаје од лутања ума, а лутање ума — од празнословља, сујетних разговора или од преједања [15].

^{Богослужбена молитва као основа монашког подвига}

^{Непријатељ делује за време богослужења}

За време богослужења, када душа треба да пребива у миру и побожном страху, непријатељ се са нарочитом силом устремљује на монаха.

„Понекад људи излазе из храма због помисли", говорио је старац Варсонофије. „То је, наравно, неразумно. Непријатељ подиже борбу помисли с циљем да човека изведе из храма. Не треба попуштати непријатељу. У већини случајева код младих се јављају блудне помисли, а код старијих — помисли гнева и сећања на старе увреде. Непријатељ као да говори: 'Сећаш ли се како те је тај и тај пред свима увредио, а ти си прећутао и ни реч му ниси рекао. Ех ти! А требало је да му кажеш ово и оно...' Понекад од таквих помисли човек сав узаври од гнева. Треба се борити" [16].

А главно оружје у тој борби јесте Исусова молитва. По речима преподобног Варсонофија, „помисли отерати није у вашој моћи, али их не прихватити — јесте. Име Исусово их одгони" [18].

А преподобни Анатолије (Зерцалов) саветује: када у храму ђаво „зачепљује уши и склапа очи", треба изговарати Исусову молитву, која „не само да не смета, него чак помаже да се слуша читање и појање, и помаже и уобичајеној црквеној и келијској молитви... и чини дух мирним" [17].

^{Богослужење као „дијагностика" духовног здравља инока}

Преподобни Симеон Нови Богослов упозоравао је: „Ко ропће на уобичајеним службама, оптерећује се њима и не стара се о њиховом вршењу... тај је непријатељ Божији и туђ Царству Небеском" [19].

Старац Варсонофије сведочи да је одлазак на црквена богослужења својеврстан „термометар духовног здравља" хришћанина. „Код преподобног Јована Лествичника питали су да ли постоје поуздани знаци по којима се може познати да ли се душа приближава Богу или се од Њега удаљава", говори старац. „Јер у погледу обичних ствари постоје јасни знаци — да ли су добре или не. Када, на пример, купус, месо или риба почну да труну, то се лако примети, јер покварена храна испушта непријатан мирис, мења боју и укус, и спољашњи изглед сведочи о кварењу. А душа? Она је бестелесна и не може испуштати непријатан мирис нити мењати свој изглед." И сам одговара: „Поуздан знак умртвљења душе јесте удаљавање од црквених служби. Човек који се хлади према Богу најпре почиње да избегава одлазак у цркву. Испрва настоји да дође касније на службу, а потом сасвим престаје да посећује храм Божији" [20].

Душа која се удаљава од Бога, попут болесног тела, почиње да одбацује оно што јој је корисно. Најпре се јављају мања кашњења на богослужења, затим изостајање са служби радним данима, а на крају и потпуно избегавање храма.

Нажалост, нешто слично се, из различитих разлога, догађа и у манастирима. Нарочито радним данима на служби буде веома мало братије или сестара. Ситуација у којој потреба приморава монахе да за време богослужења буду на послушању разумљива је — ту се често ништа не може учинити. Али дешава се и то да неко претпостави келијску молитву храмовној, или одмор, или читање, па чак и забаву на интернету — то јест, бави се сопственим стварима на штету службе.

Међутим, чак ни телесно присуство у храму не гарантује победу у борби. Светитељ Игнатије Кавкаски каже: „Расејаност краде молитву. Онај ко се моли са расејаношћу осећа у себи нејасну празнину и сувоћу. Онај ко се непрестано моли расејано лишава се свих духовних плодова који обично произилазе из пажљиве молитве, и стиче стање сувоће и празнине; из тог стања рађа се хладноћа према Богу, униније, помрачење ума, слабљење вере, а из тога — мртвило у односу према вечном, духовном животу" [21].

А старац Амвросије ово стање дијагностикује кратко и тачно: „Зато дремаш у цркви и не чујеш службу — јер ти помисли лутају тамо и амо" [22]. Када је ум затворен у речи молитве, када срце одговара на оно што се у храму савршава, а тело себе савлађује ради дугог стајања на богослужењу — за непријатеља не остаје места.

Тако богослужење постаје непогрешиви „дијагностичар" духовног стања инока. Храм, попут рендгенског апарата, осветљава све скривене болести душе, све тајне ране. И за онога ко односи победу у овој борби са самим собом и непријатељским наваљивањима, богослужење постаје извор духовне снаге и утехе.

^{Богослужење – сараспињање Христу}

Да би ум монаха увек био усмерен ка Небу, богонадахнути оци установили су круг годишњег богослужења, који се данас у својој пуноћи углавном савршава у манастирима.

Учествујући у пуном дневном кругу богослужења, монах одржава искру богоопштења у своме срцу, а она се распламсава током келијне молитве. Полуноћница, која се по правилу служи у поноћ, код нас се обично савршава рано ујутру, у часовима када свет још спава. Када нема дневне буке и када је све око нас утихнуло, најбоље је молити се, не расејавајући се животним бригама. Ум се тада чисти од помисли и устремљује ка Богу. У тим часовима монах постаје стражар света, заступник пред Богом за грешну земљу. Његово бдење јесте служење читавом човечанству.

У старој Оптини, као и у свим руским манастирима, богослужење је почињало у један или два часа после поноћи: савршавале су се полуноћница и јутрење. Данас полуноћницу почињемо у 5.30. За многе је и то физички напорно. Али знам да братија која долази на полуноћницу осећају од тога корист и духовну бодрост, упркос потреби да себе приморавају на рано устајање.

Поред тога, у Оптини се данас свакодневно служи повечерје са чином опроштаја. Повечерје се служи после вечере, када се готово сва послушања завршавају. Оно је обавезно за сву братију, а мирјанима приступ није дозвољен. Тако се дан завршава саборном молитвом и међусобним праштањем; душа монаха се умирује и молитвено припрема за келијну молитву, чије је средиште оптинска петостотница.

Богослужење је за монаха сараспињање Христу. „На јутрење треба ићи, јер се за време Литургије за нас приноси Бескрвна Жртва Богу, а идући на јутрење, ми сами себе приносимо на жртву Господу, жртвујемо Њему свој покој" [23], – говори преподобни Мојсије Оптински. На свакој Литургији тајанствено се понавља голготска жртва, и они који се моле постају саучесници тог највећег догађаја у историји света. А наша рана устајања, умор од дуготрајних служби – то је наша мала жртва Христу, наше учешће у Његовој победи над духом овога света. Тако свака служба постаје школа самоодрицања.

^{Трезвоумље}

Трезвоумље је непрестана пажња, пребивање у бдењу и будном надгледању помисли које долазе на ум и настоје да уђу у срце како би овладале тврђавом душе. Трезвоумље је главно унутрашње делање монаха, истинска „уметност над уметностима и наука над наукама", које је тешко достижно ономе ко живи у метежу умних забава и световних привржености.

^{Молитва у „вавилонској пећи"}

^{Келија као поље борбе}

Древни оци упоређивали су монашку келију са вавилонском пећи, у којој се монах, попут три младића, испитује, очишћује и припрема за сусрет са Богом. Келија је место где монах треба да оправда своје име „монос", то јест да буде насамо са Богом. Насупрот томе, келија никако није место где монах проводи време са справом у рукама, предајући се забави, активностима на друштвеним мрежама или празнословљу телефоном.

Искусни духовници келију не сматрају толико местом одмора монаха, колико поприштем подвижничке борбе и местом сусрета са Богом.

Од времена преподобног Пајсија (Величковског) у општежитељним манастирима обновљене су традиција старчества и исихастичко духовно учење.

^{Атонска традиција „келијског бдења"}

На Светој Гори келијном правилу придаје се посебан значај. Испуњавајући молитвено правило, монах усмерава све своје силе ка борби за сусрет са Богом; зато Светогорци то називају „бдењем" или „келијном Литургијом".

^{Јединство богослужбене и келијне молитве}

Понекад се може чути мишљење да, ако је Исусова молитва важна и спасоносна, ако представља најкраћи пут ка спасењу, зашто се њоме не би заменило целокупно правило, па чак и цело црквено богослужење? Јер на богослужењу, услед читања различитих молитава, мноштва народа, потребе да се читају синодици, да се служи као црквењак или обављају друга храмовна послушања, расејаност је тешко избећи.

Такве крајности побија преподобни Макарије Оптински. Једном се једна госпођа пожалила старцу на „празнину" коју осећа после црквене молитве, док се код куће моли са умилењем. „То је прелест, и ваша домаћа молитва, када вам придаје важност, непријатна је Богу", одговорио јој је старац. И појаснио: „О црквеној молитви знајте да је она узвишенија од ваше домаће молитве. Јер се она узноси од целог сабрања људи, међу којима може бити много најчистијих молитава, из смирених срдаца Богу приношених, које Он прима као кад благопријатни, са којима се примају и ваше, мада слабе и ништавне" [24].

Светитељ Јован Златоусти учи: „Нећеш тако брзо бити услишен молећи се Владици сам за себе, као када се молиш са својом браћом; јер овде, у храму, има нечега више него у твојој келији: сагласје, једнодушност, савез љубави, и најзад — молитве свештеника" [25].

Оптински јеромонах Василије (Росљаков) сликовито је говорио: „Молити се сам — то је као пловити у чамцу и сам веслати, а молити се са целом братијом у храму — то је као пловити великим прекоокеанским бродом" [26]. Заиста, молећи се у келији, инок је налик морепловцу који се сам бори са бурним таласима; у храму, пак, сва братија, као посада великог брода, заједно се суочава са непогодом, пробијајући се кроз духовне олује ка жељеној луци богоопштења.

Тако се келијно делање не супротставља саборном, него га храни, а заједничко богослужење, са своје стране, даје снагу за лични подвиг. А Исусова молитва обједињује сва делања монаха.

„Исусова молитва, по учењу светих отаца, прикладна је када човек хода или седи, или лежи, пије, једе, разговара или се бави неким ручним радом" [27], учи старац Амвросије. Старац Анатолије (Зерцалов) поучава да је тежак и лишен радостан монашки живот без овога делања [28], а са молитвом и бреме послушања постаје лако [29]. И додаје да се у манастиру не може наћи друга утеха осим Исусове молитве [30].

_{Фото: свети оптински старци}

^{Пример оптинских стараца: љубав према храму}

Оптерећени духовним старањем о братији и пријемом народа, оптински старци нису увек могли да присуствују свим храмовним богослужењима. Они су служили углавном недељом, на спомен великих светитеља и у друге празничне дане, и својом љубављу према храму и богослужењу давали су братији благ пример.

^{Старац Макарије}

Преподобни Макарије Оптински био је врстан познавалац богослужбеног устава; волео је и одлично познавао црквено појање. Својом сталном личном пажњом и стрпљивим учешћем успоставио је ред и тачност у скитском богослужењу. Како сведочи његово житије, старац је „увео равномерно читање, без лажне осећајности, ради избегавања таштине код читалаца", „а његовим старањем у скиту су установљене службе канонарха и појање стихира на подобне, које је потом прешло из скита и у манастир". То изузетно лепо појање постоји и данас.

Као скитоначалник, старац је пазио да братија долази на Литургију са звоном или пола часа пре почетка, ради читања синодика. Зато је служашчи јеромонах, по окончању звона, намерно одлагао почетак Часова. Преподобни је бирао способну скитску братију „за изучавање црквене нотације"; уочивши грешке код канонарха, чтеца или појаца, није их остављао без опомене. Када је било потребно променити тон појања или подсетити на напев, преподобни је сам долазио за певницу и започињао стихиру или ирмос, а канонарха је позивао к себи са књигом и показивао како да правилно раздели поједину стихиру [31].

Старац, који је свакодневно примао десетине људи, исповедао братију и водио обимну преписку, добро је разумео да нема важнијег дела од богослужења, јер је оно срце манастирског живота.

Преподобни Амвросије је приповедао да је, чак и када би оболео, отац Макарије ипак долазио у храм. „Поседи мало, па оде у архијерејску келију... (она се налазила ту, уз скитски храм), тамо се задржи, али када већ види да више нема снаге да остане у цркви, прекрсти се и оде. А све то јер још увек не верује себи" [32].

Лични пример скитоначалника и старца био је за братију речитији од свих усмених поука.

^{Преподобни Антоније (Путилов)}

Игуман Антоније (Бочков) сећао се преподобног Антонија Оптинског као „изврсног чтеца и појца, једног од најбољих типикара целокупног монаштва", а скитска црква је за њега „постала вољено, јединствено место духовне утехе, његова прва мисао, његов живот. У њој је чувао поредак, њен свештени чин, заволео њену лепоту и чистоту; био је спреман да устима одува и најситнију прашину коју би приметио на лику свога вољеног малог храма, који је за његовог времена постепено узрастао у своје благољепије, а који је у почетку био сазидан његовом секиром" [33]. За време богослужења, побожни страх преподобног преносио се на све присутне, тако да се у храму могао чути сваки шум, сваки покрет.

Запамћена је и прича о једном иноку кога је преподобни Антоније, као скитоначалник, наговарао да не изостаје са богослужења. Међутим, овај се није поправљао, правдајући се болешћу. Тада је отац Антоније сам отишао на јутрење, иако због болести ногу уопште није могао да стоји на служби. Из храма је одмах пошао у келију тога брата и пао му пред ноге, говорећи: „Брате мој који пропадаш! Ја ћу за тебе морати да дам одговор пред Господом. Ти ниси отишао на свето послушање — отишао сам ја уместо тебе. Смилуј се и на себе и на мене, грешнога!" Говорио је кроз сузе, а испод мантије — читава локва крви: скупила се у чизмама из отворених рана на ногама и излила се при земном поклону. Тако је преподобни спасао немоћног сабрата свога [34].

^{Старац Анатолије (Зерцалов)}

Преподобни Анатолије (Зерцалов), по сведочењу старца Амвросија, имао је такву молитву и благодат каква се даје једноме од хиљаде. А старац Варсонофије је говорио да су оца Анатолија виђали како се моли — у ваздуху.

Ослањајући се на сопствено искуство, старац Анатолије је о молитви говорио: „Треба се тако молити да између душе онога који се моли и Бога не буде ничега и никога, него само Бог и душа. Када се молиш под утиском лепог појања, то још увек није истинска молитва" [35].

За време служења Литургије, лице преподобног је, по сведочењу очевидаца, бивало обасјано неземаљском светлошћу. Године 1892. служио је Литургију заједно са светим праведним Јованом Кронштатским. И отац Јован је видео да оптинском старцу саслужују два анђела. Шта је то ако не причасност Небеској Литургији, која се савршава пред Престолом Божијим!

^{Пут ка победи кроз испуњавање заповести, смирење и послушање}

Већи део овога излагања посвећен је молитви, и то није случајно. „Тражите, дакле, најпре Царство Божије и правду Његову, и све ће вам се ово додати" (Мт. 6, 33), говори Господ.

Старац Макарије наводи речи преподобног Макарија Египатског: „Глава сваке врлине и врхунац свих исправних дела јесте непрестано пребивање у молитви; јер се њоме и остале врлине свакодневно могу измољавати од Бога" [36]. То јест, свако истинско добро такође се измољава молитвом.

Ипак, не треба из тога изводити закључак да је довољно само молити се — па ће се страсти саме умањити, а врлине умножити.

Преподобни Макарије Египатски упозоравао је на такво поједностављено схватање: „Ако не будемо украшени смиреноумљем, простотом и добротом, образ молитве нам ни у чему неће користити. Ово пак говоримо не само о молитви, него и о сваком подвигу... јер се сва та благочестива дела предузимају ради плодова. А плодови духовни јесу: љубав, радост, мир, дуготрпљење, кротост, уздржање, смирење и слично. Ако се пак ти плодови не налазе у нама, узалудни су и бескорисни сви наши подвизи" [37].

Старац Макарије није сматрао Исусову молитву важнијом од осталих монашких делања. Молитва, по његовој поуци, неће довести човека до спасења ако се он не подвизава у испуњавању јеванђелских заповести. Подсећао је: „Главни циљ наш треба да буде испуњавање заповести Божијих, којима се чисти срце наше од страсти и испуњава духовним плодовима: миром, радошћу, љубављу и осталима. Уздржањем се очишћује наша телесна природа и тиме се, заједно са молитвеним правилом, чисти ум — али само при испуњавању заповести Божијих и у најдубљем смирењу. А без тога ни пост, ни трудови, ни правила неће нам донети никакву корист. И ако се само у томе буде видело монаштво — да се испуњава правило и држи пост, а да се о заповестима љубави, трпљења и смирења не води брига — узалуд ћемо се трудити" [38].

Другим речима, могуће је одстајати сва богослужења од почетка до краја, непрестано понављати молитву и најстроже постити — а притом остати раздражљив, немилосрдан и лукав.

Основа монаштва јесте послушање. Јер ако се човек руководи сопственим разумом, молитва се не укорењује у његовом срцу. Преподобни Нектарије Оптински запажао је да „без послушања човека обузима налет и нека врста жара, а потом долази опуштеност, хлађење и укоченост, те човек не може даље да напредује. А у послушању је у почетку тешко — све су запета и тачка, али се потом сви знаци интерпункције изглађују" [39].

Свети Јован Лествичник учи: „Само је једна стаза која води у заблуду — она се зове самовоља" [40]. Послушање игуману, уставу и духовнику услов је успешног проласка монашким путем и уједно најједноставнији пут ка смирењу. Свети оци уче да униније бежи од послушних; преподобни Јован Лествичник примећује да је послушање „безбрижност у невољама" [41]. Послушан човек се не препире, ни са ким се не свађа, него се смирује пред људима и све невоље прима као заслужене, као вољу Божију о себи.

Старац Макарије је писао: „Монаштво је образ смирења, и до њега се долази кроз многа бојишта и искушења" [42].

Подвиг је неопходан, али управо смирење постаје кључ победе. Преподобни Силуан Атонски каже: „Сви ми, следбеници Христа... а нарочито монаси, водимо борбу са непријатељем. Ми смо у рату, и борба наша траје сваки дан и сваки час... Да би се победио непријатељ, треба научити Христово смирење; и чија је душа стекла то смирење — тај је победио непријатеља" [43].

^{Плодови подвига и венац победе}

„Венац без победе не бива", каже светитељ Тихон Задонски. Који, дакле, плодови сазревају у души монаха који верно пролази свој подвиг? Какву награду прима Христов војник за непрестану духовну борбу?

Подсетимо да свети Јован Касијан Римљанин крајњим циљем монашког живота назива Царство Божије, а циљем земаљског живота — очишћење срца. Кроз године аскетске борбе срце се постепено чисти од страсти, и монах постаје, како каже преподобни Нил Синајски, олтар Господњи, „на коме се... приносе чисте молитве Богу" [44]. Какав величанствен образ! Не узноси се тамјан молитве само у храму од камена и дрвета — сам монах постаје живи храм, у коме његово чисто срце служи као престо Творца.

Како каже преподобни Порфирије Кавсокаливит: „Заволевши Христа, треба да научимо да живимо Христовим животом." И ако по благодати Божијој монах то достигне, он се духовно преображава. За њега више не постоји никакав страх: ни од смрти, ни од ђавола, ни од ада. „Ако упознаш и заволиш Христа, живећеш у рају", говори старац. „Христос је рај. Рај почиње већ овде. Црква је земаљски рај, налик ономе који је на небу" [45].

И најзад, највиши „трофеј" наше духовне борбе јесте — љубав. „Само се љубављу овенчава пут духовног усавршавања који води ка обожењу" [46], сведочи старац нашег времена, архимандрит Јован (Крестијанкин). Ту савршену љубав према Богу и ближњима показали су нам многи свети подвижници, међу њима и наши оптински старци.

Тако се кроз непрестани подвиг инок-војник духовно преображава и односи победу, постајући живи храм Божији, у коме обитава Сам Христос.

^{„Свет стоји молитвом"}

Преподобни Силуан Атонски јасно указује: „Захваљујући монасима на земљи никада не престаје молитва; и у томе је корист за читав свет, јер свет стоји молитвом; а када молитва ослаби, тада свет пропада" [47].

У манастирима древна традиција православног уставног богослужења живи у свој својој пуноћи и строгости. Овде богослужење није додатак животу, него сам живот — његов темељ и смисао.

Неретко се парохијски храмови празне, упркос свим поједностављењима и скраћивањима служби, док су манастирски храмови испуњени онима који се моле. О чему то сведочи? О томе да људска душа, по самој својој природи, интуитивно тежи истинском и неисквареном. Људи долазе издалека да би се дотакли древне традиције, да би чули једноставно, побожно појање монашког хора. Они желе да осете посебну атмосферу монашке молитве и срцем се одазивају на њу. Савремени човек, измучен сујетом, информативном буком и духовном празнином потрошачког друштва, долази у манастир као у оазу, као на место где се небо дотиче земље.

Испоставља се да није потребно „ићи у корак са временом" нити „прилагођавати" богослужење савремености. Наш савременик можда не разуме црквенословенски језик и не познаје тананости устава — али његово срце непогрешиво осећа аутентичност и одговара на њу.

^{Задатак савремених игумана}

Шта савремени игумани треба да чине како би у монасима усадили љубав према богослужењу и молитви?

Искуство показује да су неопходни лична контрола и систематски рад са братијом. Али сама дисциплина није довољна. Задатак игумана јесте да манастирском братству објасни духовни смисао и нужност неопустивог присуствовања богослужењима, као и извршавања келијног правила. Зато је потребно одржавати редовне разговоре са братијом. Често се изговарају исте, већ познате истине, али када се оне кажу из уста игумана у правом тренутку, имају посебну снагу деловања на монахе. У нашем манастиру усталила се традиција да после сваког годишњег Сабрања игумана и игуманија манастира Руске православне цркве, одржаног под председништвом Патријарха, у обитељи разматрамо извештај првојерарха и промишљамо како да поуке нашег Свештеног архимандрита применимо у манастирском животу.

Разговори са намесником и духовницима призвани су да стварају атмосферу поверења. Ипак, несумњиво је да је лични пример игумана далеко важнији од било каквих речи. Ако игуман присуствује свим богослужењима и трпезама, ако је у сталном општењу и контакту са братијом, монаси га доживљавају као пастира и оца и настоје да му подражавају.

Управо такав целовит приступ — у којем се дисциплина спаја са пастирском речју, а реч поткрепљује личним примером — ствара здраву духовну атмосферу у којој се монашки позив открива у пуноћи и доноси свој плод.

Тако се ауторитет игумана не заснива на формалној власти, већ на поверењу и поштовању које стиче својим животом. Тамо где је игуман први у молитви, а последњи у служењу, где се његова реч не разилази са делом, тамо се и дисциплина не доживљава као спољашња принуда, већ као природна тежња ка духовном поретку и саборном јединству у Христу.

***
„Венац без победе не бива" – ове речи светитеља Тихона Задонског одређују читав монашки пут.

Непријатељ монаха јесу, пре свега, његове сопствене страсти и греховне навике. Борба је свакодневна борба са самим собом, принуђавање на молитву и врлину. Подвиг је верност монашким заветима, самопожртвовано испуњавање манастирског устава и непрестана молитва. Победа је унутрашње преображење, савладавање старог човека, када се срце чисти и постаје способно да прими дарове Светога Духа. А венац је обожење људске природе, када монах постаје истински „олтар Господњи", а његова земаљска молитва се сједињује са небеском. На крају, победа је достизање Царства Божијег.

Ова главна победа састоји се од безброј мањих победа које монах односи у својим свакодневним биткама. Свако принуђавање себе на одлазак на богослужење, на келијну молитву, на смирење пред братом; свако обуздавање језика, раздражљивости, лењости и лукавства – постаје за инока мала победа. Свако одрицање од себе постаје за њега мала Голгота, која води ка Васкрсењу.

Победа не остаје без венца. Свети оци сведоче: благодат Божија је непроменљива, и путеви ка њој остају исти. Променили су се услови, али се није променио Бог, нити се променила људска природа. Зато и у наше дане они који следују Христу-Победитељу, који свим срцем љубе Бога и свој монашки пут остварују у послушању и смирењу, несумњиво ће примити награду. И могу се удостојити истих духовних дарова као и древни подвижници.

[1] Ове речи светитеља Тихона забележио је у свом блокноту светитељ Јован Шангајски; оне су ушле у богослужбене текстове. Види у служби светитељу Тихону: „Сав свој живот светитељ досаде, скорби и увреде радосно си подносио, помишљајући да венац без победе не бива, победа без подвига, подвиг без борбе, а борба без непријатеља не бива" (Канон светитељу Тихону Задонском, песма 6).

[2] Сабрана писама оптинског старца Амвросија. Оптина пустиња, 2022. Стр. 290–291.

[3] Добротољубље. Т. 2. Москва: Издаваштво Сретенског манастира, 2010. Стр. 10.

[4] Добротољубље. Т. 5. Москва: Издаваштво Сретенског манастира, 2010. Стр. 240.

[5] Душекорисне поуке преподобног Макарија Оптинског. Издање Ваведенске Оптине пустиње, 1997. Стр. 331.

[6] Добротољубље. Т. 2. Стр. 30.

[7] Исто. Стр. 175.

[8] Житије оптинског старца схиархимандрита Исаакија (Антимонова). Издање Ваведенске Оптине пустиње, 1995. Стр. 76–77.

[9] Старац Пајсије Светогорац. Речи. Т. 1: Са болом и љубављу о савременом човеку. Москва: Света Гора, 2002. Стр. 65–66.

[10] Исто. Стр. 75.

[11] Исто. Стр. 76.

[12] Исто. Стр. 77–78.

[13] Дневник послушника Николаја Бељајева (преподобног оптинског старца Никона). Ваведенски ставропигијални манастир Оптина пустиња, 2010. Стр. 343.

[14] Исак Сирин, преп. Подвижничка слова. Свето-Тројицка Сергијева лавра, 2008. Беседа 60. Стр. 392–393.

[15] Исто. Беседа 30. Стр. 176.

[16] Душекорисне поуке преподобних Оптинских стараца. Т. 2. Издање Ваведенске Оптине пустиње, 2000. Стр. 75.

[17] Житије и поуке оптинског старца Анатолија (Зерцалова). Ваведенска Оптина пустиња, 1994. Стр. 76, 106.

[18] Дневник послушника Николаја Бељајева (преподобног оптинског старца Никона). Стр. 100.

[19] Беседе преподобног Симеона Новог Богослова. Москва, 1892. Беседа 73. Стр. 227.

[20] Душекорисне поуке преподобних Оптинских стараца. Т. 1. Издање Ваведенске Оптине пустиње, 2000. Стр. 63–64.

[21] Игњатије (Брјанчанинов), светитељ. Дела, у 5 томова. Т. 2: Аскетски огледи. Москва: Паломник, 2014. Стр. 109.

[22] Симфонија по делима преподобних Оптинских стараца. Т. 2. Москва: ДАРЪ, 2009. Стр. 320.

[23] Душекорисне поуке преподобних Оптинских стараца. Т. 1. Стр. 66.

[24] Сабрана писама преподобног Макарија Оптинског мирјанима. Т. 2. Издање Петрозаводског државног универзитета, 2011. Стр. 118.

[25] Комплетна сабрана дела светог Јована Златоустог у 12 томова. Т. 1. Издање Санктпетербуршке духовне академије, 1895. Стр. 511.

[26] Архимандрит Мелхиседек (Артиухин). Опште манастирско богослужење – залог духовног узрастања братства [електронски извор]. Доступно на: https://pravoslavie.ru/74658.html
(приступљено 23. 9. 2025).

[27] Сабрана писама оптинског старца Амвросија. Оптина пустиња, 2022. Стр. 387.

[28] Преподобни Анатолије (Зерцалов). Свето-Ваведенска Оптина пустиња, 2005. Стр. 330.

[29] Исто. Стр. 420.

[30] Исто. Стр. 387.

[31] Агапит (Беловидов), схиархимандрит. Житије оптинског старца Макарија. Ваведенски ставропигијални мушки манастир Оптина пустиња, 2017. Стр. 126–127.

[32] Душекорисне поуке преподобних Оптинских стараца. Т. 1. Стр. 66.

[33] Преподобни Антоније, старац Оптински. Свето-Ваведенска Оптина пустиња, 2003. Стр. 105.

[34] Преподобни оци и старци Оптински: житија и поуке. Ваведенска Оптина пустиња, 2020. Стр. 155.

[35] Исто. Стр. 276.

[36] Сабрана писама преподобног Макарија Оптинског мирјанима. Т. 1. Стр. 40.

[37] Види: Сабрана писама преподобног Макарија Оптинског монахињама. Ваведенски ставропигијални мушки манастир Оптина пустиња, 2019. Т. 1. Стр. 297–298.

[38] Исто. Стр. 124–125.

[39] Павловић Н. А. „И Оптина као лествица водила...". Свето-Тројицка Сергијева лавра; Оптина пустиња, 2020. Стр. 58.

[40] Јован Лествичник, преп. Лествица. Москва: Издаваштво Сретенског манастира, 2013. Степен 4: О послушању. Стр. 53.

[41] Исто. Стр. 52.

[42] Душекорисне поуке преподобног Макарија Оптинског. Стр. 330.

[43] Софроније (Сахаров), схиархимандрит. Преподобни Силуан Атонски. Свето-Тројицка Сергијева лавра, 2011. Део 2. Стр. 434.

[44] Нил Синајски, преп. Писма. Москва: Благовест, 2010. Стр. 309.

[45] Старац Порфирије Кавсокаливит. Житије и беседе. Малојарославец: Свето-Николајевски Черноостровски женски манастир, 2014. Стр. 159.

[46] Реч из вечности. Архимандрит Јован (Крестијанкин). Симферопољ, 2013. Стр. 65–66.

[47] Софроније (Сахаров), схиархимандрит. Преподобни Силуан Атонски. Стр. 430–431.

Извор: «Венец без победы, победа без подвига, подвиг без брани, брань без врагов не бывает». Осмысление подвига и победы в монашеском делании / Монастырский вестник

Превод са руског: редакција портала "Живот Цркве"