Свети Николај Мирликијски спада међу најпоштованије светитеље хришћанске Цркве. Његов лик је дубоко укорењен у црквено предање, богослужбени живот и народну побожност, посебно међу православним народима. Истовремено, управо због изузетне распрострањености његовог култа, личност Светог Николаја била је изложена различитим интерпретацијама и трансформацијама, од којих је најпознатија она која га у савременој западној култури претвара у фигуру Деда Мраза.

            Поштовање Светог Николаја посебно међу православним народима је веома снажно и живо. Њему су посвећени бројни храмови, а његов спомен има посебно место у црквеном календару. Култ светитеља, од давнина, био је изузетно развијен у византијском и словенском свету. Свети Николај Мирликијски у руској традицији познат је као Свети Николај Чудотворац и заузима посебно место у духовном животу руског народа. О снази његовог култа сведочи и чињеница да је он један од најчешће представљаних светитеља у руској иконографији. У руској традицији на посебан начин приказан је на иконама које носе назив Николај Можајски. Само име потиче од града Можајска, где се овај иконографски тип сликања Светог Николаја посебно развио у XIV-XV веку. Николај Можајски представљен је у пуној фигури, са мачем у десној руци и моделом храма или града у левој руци. Ови елементи истичу две главне функције нашег светитеља, заштитничку и пастирску. Управо онако како је његов духовни лик сачувало православно Предање Цркве од Истока.

            У српском народу, Свети Николај је најраспрострањенија крсна слава. Ова чињеница сведочи о дубоком укорењивању његовог култа како у црквеном тако и у породичном животу. Стога, код Срба култ Светог Николаја није само објекат народне побожности већ интегрални део српског црквеног идентитета. Ово дубоко прожимање литургијског и породичног живота у поштовању Светог Николаја, може се објаснити чињеницом да се он доживљава као близак заступник пред Богом, као светитељ који „брзо помаже“ и који остаје присутан у свакодневном животу верника.

            Сасвим другачији пут развоја доживео је лик Светог Николаја у западној култури. Кроз историјски процес који је водио од Светог Николаја Мирликијског, преко холандског Sinterklaasa, до савременог Santa Clausa, дошло је до постепене секуларизације и комерцијализације његовог лика. У том процесу светитељ је лишен свог црквеног и богословског идентитета и претворен у митску, готово бајковиту фигуру, чија је улога сведена на даривање поклона у оквиру потрошачке културе. Та трансформација није само културолошка већ и духовна: светитељ губи своју еклисиолошку и христоцентричну димензију и постаје симбол даривања лишен сваког религијског садржаја.

            Ипак, важно је нагласити да ова појава не сме бити повод за поједностављене осуде, већ за трезвено разликовање. Црква и богословље Цркве позвани су да сачувају и пренесу аутентични лик Светог Николаја, не кроз полемику са популарном културом, већ кроз богослужење и сведочење вере. А то подразумева повратак изворима — хомелитичким, хагиографским и химнографским — у којима Свети Николај остаје оно што је одувек био: не митска фигура, већ  епископ, пастир, живи сведок Јеванђеља и љубави Божије.

            Овај текст има за циљ да анализира духовни лик Светог Николаја у хомилетичким и хагиографским изворима, као одраз Предања Цркве које је у њима добило писану форму. Послушавши савет великог учитеља богословља протојереја Георгија Флоровског (1893-1979), који је још давне 1936. године позвао на повратак Оцима (и светоотачким изворима), у овом кратком раду окренућемо се ad fontes и на основу два извора, једне беседе (примарни извор) и једног житија (секундарни извор), покушати да прозборимо нешто о аутентичном лику Светог Николаја Мирликијског.

            Култ Светог Николаја формирао се веома рано у Мирама Ликијским, око гроба светитеља, и већ је у VI веку био чврсто утемељен. Ипак, прво целовито житије Светог Николаја настаће тек у IX веку, а његов аутор је Михаил архимандрит. Међутим, најранија писана сведочанства о духовном лику Светог Николаја не налазимо у житијној литератури, већ у беседама, односно похвалним словима (ἐγκώμια) изговореним у његову част. Најстарија сачувана беседа посвећена Светом Николају са сигурношћу се приписује Светом Андреју Критском († око 740). Као што је то чест случај у византијској хагиографији, и на примеру Светог Николаја уочава се да житијној кодификацији претходи хомилетичка традиција. Овај образац сведочи да је светитељ најпре литургијски прослављан, а да је литургијско прослављање по правилу било праћено беседом. Духовни лик светитеља, обликовањем и преношењем у оквиру литургијске беседе, постепено је добијао јасне богословске контуре, које ће у каснијем периоду бити кодификоване и у житијној форми. Тако се култ развија око места погребења светитеља, из литургијског прослављања настају беседе, а њихов садржај постаје један од кључних извора за састављање житија.

            Још у првој сачуваној беседи (Andreas Cretensis, Encomium in Sanctum Nicolaum, PG 97, 1321-1340), која не доноси биографију светитеља у пуном смислу речи, већ пре свега пружа богословско тумачење његовог лика, сусрећемо мотиве које ће потоња хагиографска традиција истакнути као кључне одлике Николајевог светитељског профила: епископско служење, пастирска брига, заштитништво и милосрђе.

Τίς ἂν ἱκανῶς ἐπαινέσειεν τὸν μέγαν τοῦτον ἄνδρα,
τὸν τῆς Ἐκκλησίας φωστῆρα,
τὸν τῶν ποιμένων κανόνα,
τὸν τῆς εὐσεβείας τύπον,
τὸν ἀληθινὸν προστάτην τοῦ λαοῦ;
Νικόλαον λέγω, τὸν ἄνδρα τὸν ἐκ Θεοῦ δεδομένον τῇ Ἐκκλησίᾳ,
τὸν φύλακα τῆς πίστεως,
τὸν τῆς ἀγάπης ἀκρότατον ὅρον.

Ко би могао достојно да похвали овог великог мужа:
светило Цркве,
правило пастирима,
образ побожности,
истинског заштитника народа?
Николаја, велим,
човека од Бога дарованог Цркви,
чувара вере,
највиши образац љубави.

            Беседа започиње снажним реторичким питањем које одмах одређује тон целог текста. Свети критски архипастир, иако велики беседник, најпре истиче недовољност људског говора да искаже похвалу узвишеној Николајевој светитељској личности. Светитељ, понекад, остаје недокучива тајна, чак и за другог светитеља. Стога Свети Андреј у својој беседи не даје биографске податке о животу Светог Николаја, већ нуди еклисиолошку дефиницију светитељске личности. Николај је за њега тип идеалног епископа и пастира. Са једне стране, опис Светог Николаја као „светила Цркве“ (φωστήρ τῆς Ἐκκλησίας) означава да онај који је својим подвизима достигао светост постаје светило другима на том путу. Опет, са друге стране, овај израз значи да светост није приватна својина појединца, већ дар заједници. Светитељ својом светошћу осветљава живот Цркве и усмерава њене чланове ка Богочовеку Христу, једином извору сваке светости. Назив „κανών τῶν ποιμένων“ – „правило пастирима“ у беседи Светог Андреја Критског носи изразито нормативно и еклисиолошко значење. У патристичком језику појам κανών не означава тек узор у моралном или психолошком смислу, већ меру истине, критеријум по којем се нешто препознаје као исправно, аутентично и црквено. Када Андреј Николаја назива „правилом пастирима“, он га не поставља у низ историјских примера доброг епископства, већ га уздиже на ниво референтне иконе епископске службе. Свети Николај је мерило истинског епископског служења. Овим се јасно артикулише богословска мисао да епископство по својој суштини није само институционална или административна функција, него нешто много више и узвишеније – оно у Цркви иконизује Христово пастирство. Тако схваћен „κανών“ није спољашњи пропис који се имитира, већ унутрашња мера пастирске истине, која разобличава сваки облик епископства лишен жртвености, милосрђа и очинске одговорности. У лику Светог Николаја, Свети Андреј Критски богословски утврђује визију епископа као живе иконе Христа у заједници Цркве, чије је служење истовремено сотириолошко и еклисиолошко: води ка спасењу верних и ка изграђивању Цркве као Тела Христовог. На тај начин, ова беседа не служи само прослављању једног светитеља, већ делује као сажети трактат о природи пастирске власти у Цркви, у којем Свети Николај стоји као трајно мерило (κανών) свим потоњим пастирима, али и као суд над сваком редукцијом епископства на пуку функцију или институцију.

            Андрејево истицање да је Свети Николај „човек од Бога дарован Цркви“( ἄνδρα τὸν ἐκ Θεοῦ δεδομένον τῇ Ἐκκλησίᾳ ), указује на богословску истину вере да свака иницијатива потиче од Бога, а човек на њу може да се одазове постајући служитељ и сарадник Божијег домостроја спасења. На Божију иницијативу, на указану љубав Божију, Свети Николај је, још од најранијег детињства, одговорио позитивно и посветио свој живот Цркви, сараспевши се Христу. Као монах, свештеник и епископ постао је жива икона благодати Божије, конкретан пример у којем се Божија промисао пројављује у историји Цркве. Дакле, Николај је дарован Цркви да би Црква живела, расла и остајала верна Христу.

            Беседник као битну карактеристику светитеља истиче да је он „чувар вере“ (τὸν φύλακα τῆς πίστεως). Појам φύλαξ не означава пасивног чувара, већ онога који будно стражи над благом које му је поверено, који разликује истинито од лажног и који је спреман да истину вере брани и штити и по цену живота. Чување вере подразумева активно сведочење светих догмата, проповедање истине у конкретним историјским околностима и разобличавање јеретичких учења која подривају догматске темеље Цркве. У том богословском хоризонту, лик Светог Николаја повезује се са Првим васељенским сабором у Никеји (325), где се, према предању, које ће касније бити укључено у житијску нарацију, светитељ појављује као ревнитељ истине у сукобу са Аријем. Наиме, како касније житије приповеда, светитељ је у својој ревности за одбрану истините вере ошамарио јеретика Арија.  Иако ова епизода у свом конкретном наративном облику припада развијеној хагиографској традицији, њен богословски смисао у потпуности одговара Андрејевом опису Николаја као „чувара вере“. Аријева јерес није била морални или дисциплински преступ, већ директан удар на догмат вере, на истину о божанству Сина и, самим тим, на истину од које зависи спасење. Тиме је Аријева јерес довела у опасност само спасење верних. Стога је „чувар вере“ истовремено и чувар спасења, онај који, бранећи догмат, брани могућност истинског заједничарења са Христом. Николај као „φύλαξ τῆς πίστεως“ постаје тако трајни образац епископске службе у Цркви: службе која чува, проповеда и, када је потребно, бескомпромисно брани свету апостолску веру.

_{Фото: Свети Никола спасава од погубљења три човека, Сопоћани, паклис Светог Николе, извор: charlotteriggle.com}

            Николај је у беседи означен као „истински заштитник народа“ (ἀληθινὸς προστάτης τοῦ λαοῦ). Називајући Светог Николаја προστάτης, Свети Андреј користи појам који у грчкој традицији означава онога који стаје испред, који преузима на себе одбрану другога, било пред судом, било пред влашћу, било пред неправдом историје. Додатак ἀληθινός („истински“) наглашава да Николај није заштитник само по титули или друштвеном положају, који му то омогућавају, већ, пре свега, по учешћу у Христовој праведности и човекољубљу. Он је „истински“ јер његово заступништво није привремено, нити условљено политичким интересима, већ извире из његове светости и пастирске љубави. Ова богословска мисао има свој јасан и класичан хагиографски израз у житију Михаила архимандрита, у сцени спасавања тројице невино осуђених војвода. Када су они, жртве неправедне пресуде, већ били приведени месту погубљења, Николај се појављује као онај који не подноси неправду: он силом духовног ауторитета зауставља мач џелата и разоткрива неправедну осуду. Овај догађај у житију није описан као пука храброст, већ као икона божанске правде која делује кроз светитеља. Николај не поништава закон, него разобличава злоупотребу власти и враћа суд у оквире правде. Светитељево заштитништво и заступништво наставља се и после његове смрти, када се Николај јавља цару Константину у сну, бранећи исте те војводе који су касније поново неправедно оклеветани. Овде заступништво добија свој пуни есхатолошки смисао: светитељ више није ограничен простором и временом, већ делује као посредник правде, као онај који стоји између небеског суда и земаљске неправде. Управо тај моменат оправдава Андрејево богословско одређење Николаја као „истинског заштитника народа“.

            Тако се у беседи Светог Андреја и у житијској традицији обликује јасна богословска матрица: светитељ није само узор врлине, већ активни заступник, онај који у Христу и кроз Христа брани оне који немају гласа. Николај је заштитник не зато што је моћан по светским мерилима, већ зато што је постао икона Божје правде и милости, живо сведочанство да светитељи не остављају без своје заштите оне који их са вером призивају, јер они притичу у помоћ, било током свог земног живота, било након своје телесне смрти. 

            Круна описа у уводном делу беседе налази се у изразу „највиши образац љубави“ (ἀκρότατος ὅρος τῆς ἀγάπης). Овде се показује да све претходне одреднице — епископство, пастирство, заступништво — имају смисао само ако су укорењене у љубави. Љубав није једна од врлина међу многима, већ крајња мера светости и њен коначни критеријум.

Ποιμὴν ἄγρυπνος ἐγένετο,
τὴν λογικὴν ποίμνην φυλάττων,
μὴ ῥάβδῳ μόνον,
ἀλλὰ καὶ ἀγάπῃ διοικῶν•
οὐκ ἐπιζητῶν τὸ ἑαυτοῦ,
ἀλλὰ τὸ τῶν πολλῶν συμφέρον.

Постаде пастир који бди,
чувајући словесно стадо,
не само палицом,
него и љубављу управљајући;
не тражећи своје,
него корист многих.

            Овај одломак још више продубљује еклисиолошку слику Светог Николаја и показује како се пастирска власт код Светог Андреја Критског темељи искључиво на љубави и служењу, а не на спољашњем ауторитету. Израз „пастир будни“ (ποιμὴν ἄγρυπνος) означава пастира који бди над повереном му заједницом. Бдење није психолошка будност, већ есхатолошка свест: епископ стоји пред Богом, у времену али и у вечности, одговоран за поверено му „словесно стадо“ (λογικὴ ποίμνη), односно за људе као разумна и слободна бића, а не као масу којом се управља силом. Контраст „не само палицом, него и љубављу“ има снажно богословско и духовно значење. Свети Андреј не негира дисциплинарну улогу епископа, али је јасно подређује примату љубави. Архијерејска палица без љубави уместо истинског пастирствовања може се претворити у тиранију. Тако се власт у Цркви показује као служење, а не као доминација. Формула „не тражећи своје, него корист многих“ представља кључни критеријум црквеног служења. Свети Николај је овде представљен као образац епископског етоса у којем лични интерес, углед или корист уступају место служењу заједници и изграђивању Тела Цркве. Његово пастирство се не усмерава ка себи, већ ка спасењу и духовној користи повереног му стада, чиме се епископска служба показује као служба љубави и одговорности.

Ἡ τούτου φιλανθρωπία Χριστὸν ἐμιμεῖτο,
καὶ τὸ ἐλεεῖν ἐλάμβανεν ὡς νόμον•
οὐ φανερῶς,
οὐ πρὸς δόξαν,
ἀλλὰ ἐν κρυπτῷ,
ὡς ὁ Κύριος παρεδίδου.

Његово човекољубље подражаваше Христа
и милосрђе примаше као закон:
не јавно,
не ради славе,
него у тајности,
како је Господ предао.

            У беседи се посебно указује на Николајево милосрђе. Свети Андреј Критски тумачи Николајево милосрђе у христолошком кључу, оно није пука морална доброта, или склоност ка чињењу добрих дела, већ подражавање Христовом човекољубљу. Господ Исус Христос у светоотачкој мисли и посебно у химнографији назива се Човекољубац (Φιλάνθρωπος). Његово човекољубље најпотпуније се открило у тајни Оваплоћења, када је Превечни Логос Божији, из неизрециве љубави према човеку, постао Богочовек. Својом добровољном крсном смрћу и славним Васкрсењем Он је избавио човечански род од власти сатане, разорио окове греха и смрти и отворио пут обожења и вечног живота. У светоотачком богословљу φιλανθρωπία је, пре свега, Божији атрибут, а када Свети Андреј каже да је Николајева човекољубивост „подражавала Христа“, он тиме Николаја смешта у оквир христоликости, а не етичког хуманизма.

_{Фото: Свети Никола спасава три сестре сиротице, новија руска фреска}

            Ова Николајева „христоликост“ добија свој најконкретнији израз у знаменитој епизоди (која је описана у житију Михаила архимандрита) о осиротелом оцу и његовим трима кћерима. Притиснут крајњом немаштином, овај човек налази се на самој ивици духовне провалије: пред њим се не надвија само опасност телесне пропасти његових кћери, већ и много тежа и погубнија претња — грех очајања, који би, угасивши наду у Божију промисао, могао да га наведе да сам постане саучесник у њиховом паду и да, у слепилу безнађа, изложи сопствену децу греху блуда. Свети Николај је, у тишини ноћи, бацао злато кроз прозор сиромашног дома, како би обезбедио мираз и омогућио да се три девојке часно удају. Тим тајним делом милосрђа он је не само сачувао њихово достојанство, него је и оца избавио од тешког греха очајања и моралног посрнућа.

            Николајево дело милосрђа према сиромашном оцу и његовим кћерима није извршено јавно, нити ради стицања угледа или похвале, већ у потпуној скривености, „као што је и Господ заповедио“. Свети Андреј овде недвосмислено повезује живот светитеља са Христовим поукама из Беседе на гори (уп. Мт 6, 1–4), где Господ заповеда да милостиња буде скривена од очију људи, „да не зна левица шта чини десница“. Тајност Николajeвог чина није случајна, већ дубоко духовно осмишљена. Он не жели да буде препознат као добротвор, нити да се његово дело претвори у повод за људску славу. Напротив, његова милостиња остаје невидљива, како би једини сведок био Бог. На тај начин Свети Николај не само да избавља девојке од телесне и духовне пропасти, и оца од греха очајања, већ истовремено чува чистоту сопственог срца од таштине — онога што Свети Оци сматрају најопаснијом крађом духовног плода.

            За савремене хришћане, овај одломак представља суштинску поуку о начину вршења дела милосрђа. Милостиња и доброчинство нису средства самопотврђивања, друштвеног признања или моралне супериорности, већ тихи одговор на Божије човекољубље. Истинско хришћанско доброчинство не тражи публику, не рачуна на захвалност и не тежи видљивом резултату, већ се рађа из срца које жели да подражава Христа — Човекољубца — и да, у тишини, постане оруђе Његове спасоносне промисли. Тако се у личности Светог Николаја милостиња показује не као спољашњи чин, већ као тајна љубави која се врши пред лицем Божијим и која спасава и онога који прима и онога који даје.

            У светлу хомилетичког и хагиографског сведочанства, лик Светог Николаја Мирликијског открива се не као историјска фигура затворена у далеку прошлост, нити као симбол редукован на културну или фолклорну представу, већ као жива и трајна икона епископа Цркве Христове. У њему се сабирају пастирска одговорност, догматска верност, заступничка љубав и христолико човекољубље, које своје пуно значење добијају једино у Цркви, која је у ризницама свог предања сачувала истински и аутентични лик светитеља Николаја. Свети Николај остаје „од Бога дарован Цркви“ не само у свом историјском  времену, већ и у животу сваког покољења верних, као трајни κανών пастирства, мера љубави и сведок тога да истинска светост увек извире из подражавања Христу и служи спасењу другога. Управо у томе лежи непролазна актуелност његовог лика и разлог због којег Црква, кроз векове, не престаје да га препознаје као светило, заштитника и тихог, али моћног заступника пред Богом.

Др Марјан Алексић за портал "Живот Цркве"

Насловна фото: Икона Светог Николе са српским владарима из Барија са сребрним оковом, Wikipedia