„Цркве су, браћо и сестре, наша места сусретања са Богом. Ту се сусрећемо са Њим и са својим ближнима; ту можемо да измеримо колико верујемо у Бога а колико не, и колико смо заиста богоносни и христоносни људи, а колико још увек треба да радимо на себи”, поручио је Његово високопреосвештенство митрополит зворничко-тузлански г. Фотије у својој пастирској беседи на празник Светог великомученика Прокопија у Дворовима.

21. јула 2026. године Високопреосвећени митрополит Фотије началствовао је светим евхаристијским сабрањем у храму Светог великомученика Прокопија у Дворовима, који је овим литургијским слављем обележио своју храмовну славу.

Мноштво народа са дворовљанских парохија сабрало се у порти светог храма да заједно са својим свештеницима дочека првојерарха наше епархије. У име братства храма и верног народа, домаћин, протојереј Ненад Ђурић, заједно са сабратом у храму, протојерејем Јованом Ивановићем, предао је крст митрополиту Фотију и изразио срдачну благодарност на овој очинској посети.

Његовом високопреосвештенству саслуживало је више свештеника и ђакона. За певницом је појао Хор „Свети краљ Владислав“, који редовно поје при овом светом храму, а који је, између осталих, снимио и извео песму „Свети Прокопије“, написану по стиховима митрополита Фотија. Ова песма се данас певала у Дворовима, али и широм Српске православне цркве.

Светој архијерејској литургији молитвено су присуствовали и представници Града Бијељине, међу којима је била председница Скупштине града Жељана Арсеновић, као и угледни привредник и председник Црквеног одбора у Дворовима, господин Миленко Зупур.

Након Свете литургије извршен је литијски опход око светог храма, а затим су освештани славски дарови и преломљен славски колач са кумом славе, господином Славишом Симојловићем из Дворова. Радост празника настављена је уз трпезу љубави за све присутне вернике.

У наставку можете прочитати целу беседу митрополита Фотија:

Часни оци, уважени господине председниче црквене општине, председнице Скупштине града Бијељине, драги гости, пријатељи, драга браћо и сестре. Само да вас поздравим са неколико речи данас, на овај велики празник Светог Прокопија, великог мученика и великомученика Цркве Христове, који је пострадао у 4. веку, као Свети Георгије и Свети Димитрије.

Он је био велики војвода у време безбожног римског владара Диоклецијана и толико је напредовао у служби да је постао главни војвода. Међутим, када га је Диоклецијан једном приликом послао у Александрију да гони хришћане – људе који су живели честитим и мирним животом, али су за Бога имали Исуса Христа и нису хтели да се клањају никаквим другим боговима, нити владарима и римским императорима, него само Господу – он је отишао тамо по том световном послушању. Видевши у Александрији како невини људи страдају, одједном се нешто у њему променило. Пожелео је да и сам буде хришћанин и да штити хришћане.

Док је са својом групом људи ишао ка циљу који му је император задао, јавио му се Господ Христос у силном и моћном земљотресу. Ми смо обично, када говоримо о Божијим јављањима, навикли да то буде у тишини – као када је пророк Илија видео Господа у тихом поветарцу, или када се јавио Светом апостолу Павлу, тадашњем Савлу, у благој светлости од које је овај обневидео. Али Неанију – јер се он тада звао Неанија, а тек после Прокопије – Господ се јавио у великом земљотресу и рекао му: „Неаније, кога гониш? На кога си устао?“ Он је тада упитао: „Ко си ти, Господе? Ја те не видим и не познајем.“ Господ му је одговорио: „Ја сам Син Божији, Исус Христос на крсту распети, кога ти гониш.“

И тога тренутка десила се велика промена, то преумњење у његовој души и срцу, те је Неанија постао Прокопије – велики војвода, али хришћански. Прве вечери када су га затворили, јер је Диоклецијан чуо да је његов први војвода постао хришћанин и одмах наредио да га муче, Неанија је провео ноћ у распећима и мукама. Тада му се у тамници јавио сам Господ Христос, благословио га, крстио и дао му име Прокопије. Сутрадан је уследило његово потпуно страдање за Христа, онако како су страдали највећи мученици у историји читаве Цркве. Свети Прокопије је био непобедив и неустрашив, али је сада пострадао за Христа, за истинитог Бога и истинитог човека, и тако постао велики заштитник свих хришћана.

Ево, његов спомен траје до данас. Многе цркве, манастири и наше породице славе га као своју крсну славу. Свети Прокопије помаже у најезди туђинаца, у међусобном рату, у болестима, невољама и у свему другом. Зато треба непрестано да се молимо овом великом Христовом војводи и јунаку који ће, ако Бог да, бранити Цркву до краја и скончања века и света.

Зато је данас велики дан, браћо и сестре. Многе наше цркве славе. Ми овде имамо једну дивну песму посвећену Светом Прокопију, коју смо испевали благодаћу Духа Светога. Овај наш дивни хор је данас овде певао, а певају је и други; певали су је и синоћ на свечаној академији поводом славе храма и града Прокупља, као и на многим другим местима. Дај Боже да се то настави, јер то разгаљује душу и истовремено нас уздиже ка Богу.

Ми смо ових дана имали освећење цркве у Мезграји Косе, а следеће недеље треба да имамо освећење цркве у Брањеву. То ће сада ићи континуирано, након ове моје мале паузе коју сам имао у својим распећима – сада смо наставили да освећујемо цркве. Цркве су, браћо и сестре, наша места сусретања са Богом. Ту се сусрећемо са Њим и са својим ближњима; ту можемо да измеримо колико верујемо у Бога, а колико не, и колико смо заиста богоносни и христоносни људи, а колико још увек треба да радимо на себи.

Живели, Бог вас благословио и свако вам добро даровао!

Извор, фото: Епархија зворничко-тузланска