Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Први део; Други део

Крст задовољства

Већина верника крст повезује са болом, искушењима и различитим животним тешкоћама. Мало ко, међутим, схвата да је крст који настаје из тражења задовољства мимо Бога тежи и суровији од других крстова.

Када се прима у име Христово, крст искушења рађа постојаност, снагу, трпљење, мекоћу срца и истанчану људску осећајност. Он доноси и обилну благодат. То је истински и стварни крст који води ка васкрсењу — крст чија га утеха чини слатким.

Задовољство које се тражи мимо Бога, међутим, ствара смртоносну празнину. Човек покушава да ту празнину испуни тако што се враћа истом задовољству и све дубље у њега урања. Умишља да ће, ако му се врати са још већом силином и још потпуније му се препусти, побећи од досаде и замора. Верује да тако задовољава чежњу за пуноћом, не схватајући да је тражи на погрешном месту. У стварности, постепено открива да је постао роб задовољства. Пред њим слаби, препушта му се и очајава да ће га се икада ослободити. Тај крст води у смрт, а не у васкрсење.

Зашто човек задовољство доживљава као крст? Зар задовољство није осећај насладе и усхићења, а и једно и друго доноси радост? Зато што нам стварност показује да после сваког препуштања задовољству следе бол и туга. Задовољство је пролазно; његов сјај нестаје чим се оно оконча. Човек тада открива да је био обманут и да се вратио у исто стање у којем је био на почетку.

Пре самог чина, нечастиви представља задовољство као нешто што обећава сваку насладу за којом човек чезне, што ће задовољити све што тражи и донети му мир о којем сања. У стварности, међутим, човек открива да се није само вратио у своје претходно стање: сада осећа још већу празнину, тежи замор и мрачније очајање.

Ипак, да би избегао суочавање са том новом стварношћу, човек жури у још један покушај да се препусти још већем задовољству. Тако се на њему испуњавају речи Светог Јована Лествичника: „Пас се вратио на своју бљувотину.“

Погледајмо мирно колику власт над нама има једно или више задовољстава. Ако нам је тешко да испитујемо сами себе, погледајмо оне који су зависни од секса, дроге и сличног. Зар сексуална револуција није започела захтевом за правом на сексуалне односе и проглашавањем да су они допуштени кад год их човек пожели? Какав је био резултат? Људи се нису задовољили оним што су постигли. Отишли су даље, измишљајући нове облике сексуалних односа, затим прелазећи на истополне односе, све док нисмо почели да, с времена на време, слушамо чак и о церемонијама којима се човек наводно брачно сједињује са кућним љубимцем!

Свети Максим Исповедник говори о „слепом задовољству“ — задовољству лишеном духовног виђења. Такво задовољство не узима у обзир нашу одговорност пред Богом и ближњим. Оно се стара једино о задовољењу жеља и склоности појединца, искључиво на индивидуалном плану. То је себично задовољство у пуном смислу те речи. Оно користи тело да би задовољило оно што душа захтева. Како се телесне страсти несметано шире у човеку, оне га поробљавају и одводе у неумереност, све док не достигне стање погубне зависности.

Сва задовољства која човек тражи мимо Бога теже да постану слепа задовољства. Она не гледају даље од себе, већ се задовољавају непосредним тренутком. Она су телесна у пуном смислу те речи. Кроз њих човек пада у чулност која не познаје никакву границу. Пада у таму сопственог ега, који се спушта на ниво чулности способне да се изрази једино у материјалном свету. Материјални свет тако постаје све тежи и више не може да служи као пут који људску личност води ка вишој Истини.

Својим снажним телом, на пример, можете служити другима и чинити велика дела. Или га можете потчинити сопственим себичним задовољствима, нимало не марећи за друге. Ако употребите свој ум, можете га користити да ширите радост око себе и проналазите боље начине живота за себе и друге. Или га можете искористити само да бисте себи обезбедили оно што је најбоље, чак и на штету других.

Проблем није ни у телу ни у материји. Проблем је у теби — у твом бићу и у твојој души. За чим твоја душа трага и како покушава да задовољи своје потребе? Где је Бог у твом животу? Како се Јеванђеље Христово оваплоћује у теби? И докле си спреман да наставиш да ходиш са Христом?

Иако човек може слободно да се одрекне задовољства, он никада не може да избегне бол и тугу који из њега произлазе. Пред њим остају два избора, оба горка. Или од њих бежи тако што се баца у потрагу за још већим задовољствима и измишља нове начине да их тражи и доживљава, све док његово тело не клоне и више не буде у стању да одговори на захтеве душе. Тада открива да је његова душа постала неизмерно похотљивија од тела. Тако губи утеху за којом је читавог живота трагао и почиње да је тражи од других, да би на крају искусио још већу тескобу.

Или се препушта очајању и депресији, због којих губи смисао живота. Они му одузимају способност да препозна љубав коју други гаје према њему и спречавају га да им на ту љубав узврати. Тако проводи живот у гушећој психичкој изолацији и погубној усамљености.

Човек може да превазиђе своју тугу тек када га дотакне благодат Божја и када искуси радост живота са Богом. Тада почиње да тражи истинско и трајно задовољство — задовољство које извире из његове унутрашњости, тачније из присуства Бога који пребива у њему. Када љубав према земаљским стварима замени љубављу према божанским, открива да је задобио и једно и друго. Али то се дешава тек пошто ступи у искуство покајања, које значи „промену ума“.

Докле год остајемо привезани за земаљске ствари, наш крст остаје претежак да бисмо га носили — све док не сусретнемо Бога, који нас чека на свакој раскрсници, желећи да нас ослободи и ширећи руке да нас загрли.

Наша чежња за божанским стварима, за присуством Бога у нама, преображава наш унутрашњи поглед на све и све добија другачији смисао. То се не може догодити без борбе нити без крста. Док се човек не ослободи робовања земаљским стварима, не може да доживи искушења и невоље као крстове који ослобађају и оживљавају. Тако се уздиже из једног духовног стања у више, све док не достигне стање које апостол Павле описује овим дивним речима: „Свачим смо угњетавани, али не потиштени; збуњивани, али не очајни; прогоњени, али нисмо остављени; оборени, али не погубљени“ (2 Кор 4, 8–9).

Крст спречава да основне склоности света и тела набујају преко сваке мере. Али им истовремено даје могућност да буду преображене — да кроз Крст пређу у истинско виђење и потпуну слободу. Тада се у нама испуњавају речи апостола: „Као незнани и познати, као они који умиру и ево живимо, као кажњавани али не убијани, као жалошћени а увек радосни, као сиромашни а многе богатећи, као они који ништа немају а све поседују“ (2 Кор 6, 9–10).

Оци Цркве нас уче да се онај ко се храни Крстом храни Дрветом живота.

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"