Угледна лекарка и епидемиолог у области исхране, др Антонија Трихопулу, о нашем времену каже: „Млади напуштају медитеранску исхрану. Напуштају вино и окрећу се жестоким алкохолним пићима, напуштају традиционалне напитке и прелазе на чајеве, а узимају и бројне додатке исхрани који им уопште нису потребни" (часопис Гастрономос). Њене речи показују да живимо у стварности исхране којом владају помодарство, стандардизација и подражавање, док смо напустили сопствену прехрамбену традицију. А та традиција не огледа се само у врсти хране коју једемо, већ и у заједничком обедовању, трпези, дружењу, у ономе што значи „делити хлеб" са другим, разговарати, посветити пажњу не само јелу већ и људима са којима седимо за истим столом.

Живимо у времену доставе. Чак нас и кафу мрзи да сами скувамо, већ је радије купујемо или наручујемо. Није проблем у недостатку времена, већ у томе што тражимо готово, а не труд. Не придајемо значај томе да с љубављу припремимо оно у чему ћемо уживати, већ радије трошимо новац, не осетивши радост која долази из самог чина стварања.

Није, дакле, ствар само у укусу. Ствар је у љубави. Припремајући храну, човек постаје бољи кувар. Али да би нешто припремио, мора најпре да осети потребу да то подели. Да дарује. Да схвати како време проведено у припремању оброка није изгубљено време, већ дар срца и љубави, начин да онима које сматра својима пружи нешто од себе. Тако смо заборавили и да кажемо „хвала". Често својим ученицима говорим: „Немојте размишљати да ли је јело које су вам спремили мајка, бака или отац било укусно и колико је било укусно. Размислите о томе да вас воле и да су вам га с љубављу припремили. Захвалите им и поједите макар мало, како бисте им указали поштовање." Не треба онда да се чудимо незадовољству младих људи данашњице. Када је достава постала правило, када се готова индустријска храна само извади из замрзивача да би се утолила глад, када се трпеза више не поставља и не доживљава као празник, када мобилни телефони остају укључени за време оброка, како онда да млади науче да цене природу, човека, труд и траг душе који је уткан у храну? Како да касније цене било шта што је створено с љубављу, када им је све доступно одмах, али безлично?

_{Фото: грчка тепсија, извор: apantes.gr}

Грчка земља и даље је богата. Њено поврће, воће и производи животињског порекла могу да испуне нашу трпезу. Помодарства нашег времена намеће нам да једемо отмену храну,пијемо страна пића, бринемо опсесивно о фигури, понекад до саме анорексије, и тежимо свему што је необично и помодно. Али када у своју исхрану унесемо дух наше земље и традиције – драге мајке и очеви, баке и деке – тада схватамо да деца памте та јела. Не само због укуса, већ због лица онога ко их је с љубављу припремао. Ако се мало потрудимо, пронаћи ћемо дивне домаће производе – укусне, здраве и једноставне – који без претераности улепшавају нашу исхрану и постају повод да сваки оброк претворимо у празник.

Повежимо то са благодарношћу Богу за све што нам дарује и са лепотом заједничког дружења.

Породица треба да се окупља око заједничке трпезе, како би поново открила радост заједништва, даривања и љубави која се... једе!

Протопрезвитер др Темистокле Мурцанос

Извор: pemptousia.gr

Превод са грчког: редакција портала "Живот Цркве"

Насловна фото: снимак екрана видеа