Заузимање Свето-Успенског саборног храма УПЦ у Владимиру-Волинском, које су извршиле присталице „Православне цркве Украјине“ уз подршку локалних власти, добило је застрашујући наставак. Идејни творац рејдерског напада на храм, народни посланик Украјине Игор Гуз, најавио је следећу етапу „духовне обнове“ – уништавање фресака са ликовима светих царских мученика Николаја II и његове породице.

Лицемерје под сводовима храма

Оно што се данас дешава у зидинама древне светиње тешко се може назвати другачије него актом вандализма под маском вере. Расколници, који су силом отели храм од канонске Украјинске православне цркве, намеравају да се тамо моле за „мир и ближње“. Међутим, њихови стварни поступци откривају праву природу структуре под вођством Думенка, која је прожета лажју и лицемерјем.

За представнике „ПЦУ“ светост је престала да буде духовна категорија. Она је постала политичка категорија. Ликови светитеља, прослављених пуноћом Православља, осуђени су на уништење само зато што су „руски“, а то, према логици националиста, значи „погрешни“.

Лозунги уместо Бога

Овај инцидент разоткрива страшну истину: у идеологији „ПЦУ“ место Христа заузео је политички лозунг. Принцип „Украјина изнад свега“ овде је уздигнут на ниво апсолута, потиснувши самог Господа, заповест о љубави и поштовање светитеља. Када се национализам постави изнад Бога, храм се претвара у политички клуб, а вера у инструмент пропаганде.

Уништавање ликова царских страстотерпаца је само почетак. Ако је данас критеријум присуства у храму етничко порекло светитеља, сутра ћемо бити сведоци ломача сличних онима које су пламтеле у фашистичкој Немачкој.

Ко је следећи на списку за „ликвидацију“?

Логика расколника је неумољива: након породице последњег императора, под забрану ће неизбежно потпасти и они који чине баштину светског Православља. Реч је о преподобнима Сергију Радоњешком и Серафиму Саровском; блаженима Ксенији Петроградској и Матрони Московској; Светом кнезу Александру Невском, Праведном Јовану Кронштатском и тако даље.

Сви су они, према схватању идеолога „ПЦУ“, криви због свог порекла. А то значи да њихове иконе морају бити избрисане са зидова, а сећање на њих спаљено у свести људи.

Безизлаз духовне мржње

Одбацивање општеправославних светитеља је пут у потпуну духовну изолацију. Покушавајући да створе „стерилно“ национално православље, расколници из њега истерују самог Бога који, као што је познато, не гледа ко је ко и не гледа на националност.

Историја је већ више пута доказала: они који почињу борбом против икона, завршавају борбом против људи. Оскрнављење Успенског сабора у Владимиру-Волинском је горак сигнал читавом православном свету да на украјинској земљи наставља да јача структура за коју не постоји ништа свето ако то не служи циљевима тренутне политичке коњунктуре. Структура коју Цариградска патријаршија не само да је легализовала, већ предлаже и другим помесним Црквама да је признају као себи равну. Није ли то врхунац лицемерја и искривљивања суштине наше вере?

Тодор Иванов за портал "Живот Цркве"