Сукоб у Украјини има, поред других, и своју итекако важну црквену димензију. Прецизније речено, црквена димензија украјинског конфликта је примордијална у односу на оружану, јер задире у сферу идентитетске конверзије украјинског становништва, а она је временски претходила и омогућила избијање оружане фазе украјинског конфликта. Притом, ако оружана димензија украјинског конфликта очигледно има сва обележја прокси рата, то исто се може рећи и за црквену димензију украјинског конфликта. Као што НАТО пакт, као војска Колективног запада, води оружани рат против руске државе посредством војске кијевског режима, тако и Цариградска патријаршија, води црквени рат против Московске патријаршије и руског православља посредством украјинских расколника организованих у "цркву" кијевског режима, тзв. Православну Цркву Украјине (ПЦУ).

^{Аутокефалност и "обојене револуције"}

         Отворено укључење Цариградске патријаршије у процес идентитетске конверзије становништва Украјине, као припреме за извођење оружане фазе украјинског конфликта, започиње после успешно изведене "Наранџасте револуције" 2004. године. У покушају да обезбеди подршку Цариградске патријаршије за стару идеју из 90-тих година 20. века о формирању јединствене аутокефалне православне цркве у Украјини, која би пре свега објединила расколнике из тзв. Украјинске Православне Цркве Кијевског патријархата (УПЦ КП)¹ и припаднике тзв. Украјинске Аутокефалне Православне Цркве (УАПЦ),² нови прозападни председник Украјине Виктор Јушченко састао се у јуну 2007. године са патријархом Вартоломејом³.

_{Фото: Виктор Јанукович, патријарх Вартоломеј и Леонид Кучма на Фанару 2015. године (RISU)}

         Већ у јулу следеће године дошло је и до сусрета митрополита галског Цариградске патријаршије Емануила са расколничким „патријархом“ Филаретом (Денисенком) из УПЦ КП. Организатор овог сусрета био је лично председник Украјине Виктор Јушченко, на чији позив је у Кијев и допутовала трочлана делегација Фанара, у којој је поред митрополита Емануила, био и тадашњи генерални секретар Синода, а садашњи архиепископ Америчке архиепископије Цариградске патријаршије Елпидофор (Ламбриниадис).⁴ Пред прославу јубилеја 1020 година од крштења Кијевске Русије (Руси) у јулу 2008. године, украјински медији су писали о могућем сусрету цариградског патријарха Вартоломеја, руског патријарха Алексеја II и „првојерарха“ расколника из УПЦ КП Филарета (Денисенка). Тада се у медијима појавила информација да ће украјински расколници тражити да уједињена православна црква у Украјини пређе под јурисдикцију Фанара и да, сходно томе, буде поништена грамата цариградског патријарха Дионисија IV из 1686. године, којом је Цариградска патријаршија признала прелазак Кијевске митрополије из њене у јурисдикцију Московске патријаршије.⁵

         До сусрета расколничког „првојерарха“ Филарета (Денисенка) и цариградског патријарха Вароломеја није, међутим, дошло 2008. године, како што су прижељкивали украјински црквени сепаратисти и владајуће политичке структуре у Кијеву.  Али су други бројни контакти представника украјинске државе и украјинских расколника са највишим представницима Цариградске патријаршије током 2007. и 2008. године јасно показали, да се Фанар отворено укључио у црквену димензију нове знатно радикалније фазе идентитетске конверзије становника Украјине са циљем стварања Антирусије⁶ на средишњој терирорији древне државе Руси⁷. Када је у питању црквени аспект идентитетске конверзије украјинског становништва, пре прве украјинске „обојене револуције“ од 2004. године аутокефалистички захтеви из УПЦ КП и УАПЦ уживали су отворену подршку једино украјинских државних структура, а пре свих првог председника независне Украјине Л.М.Кравчука, а потом и другог председника украјинске државе и некадашњег главног идеолога Централног комитета Комунистичке партије УССР Л.Д.Кучме⁸.  У том периоду је Цариградска патријаршија одржавала само незваничне контакте са УПЦ КП, јер је статус канонске цркве признавала искључиво УПЦ МП. Међутим, највиши представници Фанара водили су у том периоду честе разговоре о црквеној ситуацији у Украјини са највишим представницима украјинских државних власти.⁹

Свакако није случајно што се почетак нове знатно радикалније фазе процеса идентитетске конверзије украјинског становништва, у оквиру које је дошло до својеврсне „интернационализације“ украјинског црквеног питања, хронолошки поклопило са почетком процеса ресуверенизације Русије. 

Наиме, до првог званичног сусрета Виктора Јушченка и патријарха Вартоломеја, као и цариградског митрополита Емануила и Филарета (Денисенка), дошло је непосредно након чувеног Путиновог минхенског говора у фебруару 2007. године,¹⁰ али и непосрдно пред војну интервенцију (тзв. Петодневни рат) Русије у Абхазији и Јужној Осетији почетком августа 2008. године.¹¹

         Након друге, овог пута крваве "обојене револуције", познате под именом „Евромајдан“,¹² Украјина је ушла у трећу завршну и најрадикалнију фазу идентитетске конверзије становништва Украјине. У овој фази на удару кијевских власти посебно су се нашли руски језик и УПЦ МП, као две последње и најважније копче духовног и културног јединства „руског света“ у условима постсовјетског дравноправног партикуларизма.

Симптоматично је да се Цариградска патријаршија у овој фази активно укључила у завршницу политичког пројекта формирања аутокефалне украјинске цркве непосредно пред Критски сабор.

Наиме, 16. јуна 2016. године, уочи почетка рада сабора једног броја православних помесних аутокефалних Цркава на Криту, Врховна рада Украјине је донела одлуку да се званично обрати цариградском патријарху ради добијања аутокефалности.¹³ У том обраћању Врховна рада је молила цариградског патријарха:

• Да прогласи неважећим акт Цариградске патријаршије од 1686. године о предаји Кијевске митрополије у јурисдикцију Руске цркве, јер је наводно донет супротно светим канонима Цркве;
• Да узме учешће у превладавању последица црквеног раскола у Украјини, тако што ће се са његовим благословом и под његовим покровитељством сазвати свеукрајински сабор црквеног уједињења;
• Да изда томос о аутокефалности тзв. Православној Цркви Украјине.

У јулу исте 2016. године цариградски архиепископ Јов (Геча) изјавио је након сусрета са председником Украјине Петро Порошенком, да је Синод Цариградске патријаршије одлучио да узме у разматрање молбу Врховне раде и да је у том циљу формирао посебну стручну комисију. Исти епископ је у августу 2016. године изјавио да Цариградска патријаршија сматра територију Украјине својом канонском територијом.¹⁴

Други део можете наћи овде.

1. Формирање УПЦ КП директно је било повезано са неуспехом тадашњег митрополита кијевског и галицијског Филарета (Денисенка) да на Помесном сабору Руске цркве, у јуну 1990. године, буде изабран за новог московског патријарха. Наиме, Филарет је у другом изборном кругу имао убедљиво најмање гласова од три предложена кандидата, па је за новог патријарха био изабран тадашњи митрополит лењинградски и новгородски Алексеј. Након тога је властољибиви кијевски митрополит отворио питање додељивања аутокефалности новооснованој аутономној Украјинској Православној Цркви Московске Патријаршије (УПЦ МП), иако је је пре тога био љути противник аутокефалности Цркве у Украјини. На промену Филаретовог става према аутокефалности утицале су свакако и политички разлози, пошто 1991. године у украјинском партијском руководству почињу да доминирају заговорници сепаратизма, али и поједини дискредитујући детаљи из личног живота Филарета (Денисенка) који су доспели у кијевску и московску штампу. У новембру 1991. године Сабор УПЦ МП донео је под притиском миторoполита Филарета, али и државних власт на челу са Л.Кравучком, одлуку да се званично обрати патријарху и епископату Московске патријаршије да дарују пуну аутокефалност УПЦ МП. Поновљена молба истог садржаја упућена је Московској патријаршији и у јануару 1992. године, с тим што су овог пута три архијереја УПЦ МП убрзо повукла своје потписе са поменутог акта, а међу њима је био и садашњи митрополит УПЦ МП Онуфрије (Березовски). Свети архијерејски сабор Руске Православне Цркве је на свом заседању од 31. марта до 5. априла 1992. године размотрио и одбио молбу за додељивање аутокефалности УПЦ МП. С друге стране, митрополит Филарет се обавезао да поштује такву одлуку Сабора Руске Православне Цркве и уз то се сагласио са Сабором, да као главни заговорник аутокефалности добровољно напустити трон кијевских митрополита и оде у пензију, али тек пошто Сабор УПЦ МП буде изабрао новог предстојатеља. Обећање дато Сабору РПЦ митрополит Филарет је пропратио речима: „Ми смо хришћани и ако кажемо - да, онда је то да“. Међутим, по повратку у Кијев митрополит Филарет је јавно повукао обећање дато пред Сабором РПЦ и уз подршку државних власти, и само једног епископа УПЦ МП, организовао је 26. јуна 1991. године „сабор“ уједињења расколника из УПЦ МП, које је у том тренутку РПЦ већ лишила чина, и припадника тзв. Украјинске Аутокефалне Православне Цркве (вид. нап. 2) у тзв. Украјинску Православну Цркву Кијевског Патријархата (УПЦ КП). За „патријарха“ ове нове парацрквене творевине – УПЦ КП – био је изабран деведесетопетогодишњи Мистислав (Скрипник) из УАПЦ, а за „заменика патријарха“ и кијевског „митрополита“ рашчињени кијевски митрополит Филарет (Денисенко). Међутим, савез расколника из УПЦ и УАПЦ био је кратког века, а раскинут је убрзо након смрти Мистислава (Скрипника) у САД у јуну 1993. године. Прво је дошло до издвајања УАПЦ, а потом је у октобру 1993. за новог „патријарха“ УПЦ КП изабран Владимир (Ромањук), а за његовог заменика Филарет (Денисенко).

   В.Петрушко, Автокефалистские расколы на Украине в постсоветский период 1989-1997, Москва, 1998, 114-163; В.Цыпин, История Русской Православной Церкви, Синодальный и новейший период (1700-2005 гг), Часть вторая, Новейший период, Глава 3, Москва, 2010, Азбука веры (приступљено: 29. 12. 2024.)

2. За припаднике УАПЦ не може се рећи да су расколници, јер, за разлику од тзв. УПЦ КП, у време формирања 1921. године у својим редовима нису имали канонски хиротонисаног епископа, па самим тим ни апостолско прејемство. Наиме, на лажном сабору побуњених клирика у кијевском храму Св. Софије 23. октобра 1921. године није присуствовао ни један епископ, па су окупљени за „митрополита“ Кијевског и целе Украјине изабрали ожењеног протојереја, у том моменту под канонског забраном свештенослужења, Василија Липковског. Народ их је због тога називао липковцы или самосвяты. Због тога Чернишев УАПЦ и сврстава у секте. Аутокефалистички пројекат око УАПЦ био је обновљен након што су немачке трупе окупирале територију Украјине, на „сабору“ који је у фебруару 1942. године у Пинску за свог предстојатеља изабрао Поликрапа (Сикорског), кога је Московска патријаршија већ била лишила епископског чина због расколничке делатности. УАПЦ која је обновљена уз подршку „бандероваца“ и признање немачких окупационих власти, прогласила се наследником самоосвећене УАПЦ од 1921. године. После ослобођења целе територије СССР од Вермахта, УАПЦ је наставила да делује на Западу, пре свега у Северној Америци међу избеглим „бандеровцима“, али је њен рад био обележен бројним сукобима и поделама. А онда је у октобру 1989. године дошло до обнове рада УАПЦ у СССР, када је за њеног „првојерарха“ изабран сестрић и некадашњи ађутант Симона Петљуре, Мистислав (Скрипник), иначе у том моменту једини живи „епископ“ ратне Поликарпове УАПЦ, који је до 1990. живео у САД. Ова обновљена УАПЦ прогласила се у октобру 1989. за наследника „самоосвећене“ УАПЦ од 1921. године. Истовремено, оглашена је неважећом и одлука Цариградске патријаршије од 1686. године о признању преласка Кијевске митрополије под јурисдикцију Московске патријаршије. На првом „Свеукрајинском сабору“ УАПЦ, који је одржан у Кијеву 5. и 6. јуна 1990. Мистислав (Скрипник) је изабран за њеног „патријарха“, а изгласан је и нови устав УАПЦ. Иначе, главно упориште УАПЦ било је у Галицији, где је 1990. у редове УАПЦ прешло око 200 парохија. Један од фактора који је убрзао процес обнове рада УАПЦ у УССР, поред слабљења репресије државног апарата, била је и поновна легализација Украјинске грко-католичке цркве крајем (УГКЦ) 1989. године, као последица договора који су 1. децембра те године постигли папа Joван Павле II и Михаил Горбачов. Наиме, у страху да УГКЦ не одузме већину православних храмова у Галицији, што се 1990. већ увелико догађало на терену уз благонаклон однос власти, украјински сепаратисти из „треће генерације аутокефалиста“ почели су да се окупљају око идеје обнове рада УАПЦ у земљи, истичући тада као своје руководно начело гесло – Рим нам није отац, али ни Москва мајка.

   Занимљиво је В.М.Чернышев, Сектоведение, Киев, 2006, 381. В.Петрушко, Автокефалистские расколы на Украине в постсоветский период 1989-1997, 12-18, 26-37; Д. Поспеловский, Православная Церковь в истории Руси, России и СССР, Москва, 1996, Азбука веры (приступљено: 29.12.2024.)

3. Виктор Ющенко и Патриарх Константинопольский Варфоломей обсудили вопрос создания на Украине единой поместной церкви, Русская Православная Церковь – Официальный сайт Московского Патриархата (приступљено: 3.1.2025.)
4. Делегация Константинопольского Патриархата встретилась в Киеве с самозваным «патриархом» Филаретом Денисенко, Древо – открытая православная энциклопедия (приступљено: 3.1.2025.)
5. Секретариат Ющенко постарается организовать переговоры между тремя патриархатами, NEWS.RU (приступљено: 3.1.2025.)
6. Уочи „Наранџасте револуције“, 2003. године, тадашњи председник Украјине Леонид Кучма објавио је књигу симптоматичног наслова „Украина – не Россия“, у којој чак доказује и карактерне разлике између Украјинаца и Руса, дајући по правилу предност украјинском карактеру. Л.Кучма, Украина – не Россия, Москва, 2003, 80-103.
7. В.О.Ключевский, Курс русской истории, Ч. 1, Сочинения в девятий томах, Т. 1, Москва, 1987,163; Д.Р.Ђого, Руско-украјинско црквено питање, књига прва, Београд-Москва-Кијев-Фоча, 2020, 39, 67, 89.
8. Слуга двух Украин, Коммерсантъ (приступљено: 4.1.2025); Леониду Кравчуку удался путь от идеолога ЦК до президента-националиста, NEWS.RU (приступљено: 4.1.2025); В.Петрушко, Автокефалистские расколы на Украине в постсоветский период 1989-1997, 142, 144.

9. О раним везама Фанара са украјинским расколницима сведочи пријем Филарета (Денисенка) и Антонија (Масендича) од стране цариградског патријарха Вартоломеја непосредно након уједињења расколника из УПЦ МП са УАПЦ и формирања УПЦ КП, 30. јуна 1992. године. Такође, цариградски патријарх Вартоломеј је првог „патријарха“ УПЦ КП Мистислава (Скрипника) у једној посланици из 1992. назвао „љубљеним братом и саслужитељем“. Октобра 1993. године у посети патријарху Вартоломеју био је тадашњи заменик премијера украјинске владе, Николај Жулински, а тема њиховог било је формирање јединствене аутокефалне православне цркве у Украјини.

   В.Петрушко, Автокефалистские расколы на Украине в постсоветский период 1989-1997, 145; От Кравчука до Порошенко: первому проекту ЕПЦ уже 25 лет, Союз православных журналистов (приступљено: 4.1.2025.)

10. Зашто је Путинов говор у Минхену значајан и након 16 година, RT Balkan (приступљено: 4.1.2025.)
11. Пятидневная война 08.08.08. История возникновения и итоги для России, Грузии и Украины, Украина.ру (приступљено: 5.1.2025.)
12. История политического кризиса 2013-2014 годов на Украине, ТАСС (приступљено: 14.1.2025.)
13. Про Звернення Верховної Ради України до Його Всесвятості Варфоломія, Архієпископа Константинополя і Нового Риму, Вселенського Патріарха щодо надання автокефалії Православній Церкві в Україні, Відомості Верховної Ради (ВВР), 2016, №27, ст.528. (приступљено: 18.11.2025.)
14. Архиепископ Тельмисский Константинопольского Патриархата ИОВ (Геча): „Территория Украины является канонической территорией Константинопольской Церкви“, RISU (приступљено 18.11.2025.)

проф. др Зоран Чворовић за портал "Живот Цркве"

_{Фото: патријарх Вартоломеј и Петро Порошенко на Фанару 3. новембара 2018. при потписивању билатералног споразума о сарадњи и координацији (Intermagazin)}

Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције