Са Часним и Животворним Крстом Христовим у средишту, верници у Нанвалеку дочекали су Његово Високопреосвештенство архиепископа Алексеја у архипастирску посету, обележену молитвом, срдачношћу, обновљеним јединством и надом у будућност светог Православља у овом месту. У пратњи ђакона Антонија и матушке Луције, архиепископ Алексеј допутовао је авионом из Хомера у Нанвалек, где га је заједница дочекала са посебном љубављу. Верницима се током викенда придружио и отац Исмаил из Порт Грејама, учествујући у богослужењима и животу парохије за време архиепископове посете.

Посета се поклопила са великим празником Воздвижења Часног и Животворног Крста, који је читавом сабрању дао његов духовни смисао: Крст Христов као победа, као милост и као место на којем оно што је било раздељено може поново бити сабрано. На бденију и Светој литургији свештенство и верници окупили су се око Крста у молитви Цркве. У беседи је владика позвао вернике да Крст не посматрају само издалека, већ да стану под њега. Крст нам, подсетио их је, открива колико Бог воли човека. Пред распетим Христом сваки хришћанин најпре мора да испита сопствено срце. Пре него што проговори о греху другога, пре него што се присети старе ране, пре него што почне да оправдава сопствену повређеност, мора да стане пред Крст и завапи: „Господе, помилуј.“ Крст нам не допушта да останемо спокојно подељени.

Грех нас расејава; Христос нас сабира. Та истина имала је посебну снагу у Нанвалеку. Архиепископ је говорио о ранама које могу настати у животу једног места, породице и парохије, као и о неопходности да се не допусти да те ране постану снажније од милости Христове. Нека ниједна рана не буде већа од милости Христове. Задатак Цркве није да се претвара да ране никада нису постојале. Њен задатак је да их принесе под Крст, где покајање, праштање, истина и љубав могу започети дело исцељења. Зато је једна од најјаснијих порука ове посете била порука јединства – не површног јединства које се ствара избегавањем тешких питања, већ дубљег јединства које произлази из тога што сви заједно припадамо Христу и Његовој Цркви.

Једно село. Једна Црква. Једна Чаша. Један Господ Исус Христос.

Ова визија добила је посебан значај током сусрета са мештанима, одржаног у оквиру посете. Верници су имали прилику да отворено разговарају са својим архиепископом, постављају питања и разматрају живот и будућност парохије. Сусрет су обележили непосредан разговор, питања и одговори, као и заједничка жеља да се православни живот у Нанвалеку укрепи. Архиепископ Алексеј је отворено говорио и о одговорности која је поверена православним хришћанима на Аљасци. Вера примљена преко Светог Германа, Светог Инокентија, Светог Јакова и поколења верних православних хришћана на Аљасци није само наслеђе којем се треба дивити. Она је благо у које треба веровати, по којем треба живети, које треба бранити и предавати будућим поколењима. Аљаска није примила некакво неодређено, неконфесионално хришћанство. Примила је свето Православље. Зато је владика позвао вернике да се никада не стиде што су у потпуности и недвосмислено православни, чак и када околна култура врши притисак на хришћане да буду мање уверени у своју веру, мање привржени Предању или мање спремни да јасно исповедају оно у шта је Црква одувек веровала. Верност не захтева непријатељство према било коме. Али захтева храброст. Бранити свето Православље значи волети Христа довољно да се не одрекнемо онога што је Он поверио Својој Цркви. То значи чувати богослужбени живот, поучавати децу, поштовати постове и празнике, са страхопоштовањем приступати Светим тајнама, кајати се за грехе, праштати једни другима и не пристајати да се наслеђе светитеља замени хришћанством које је дух овога века учинио лакшим и удобнијим.

Сам Крст нас учи таквој верности. Христос се није повукао када је послушност постала тешка и захтевала жртву. Раширио је руке на Крсту. Зато се хришћански живот не може свести на удобност. Крст позива сваког православног хришћанина да остане уз Христа и када је лако бити веран и када је тешко, када се Црква поштује и када је изложена притисцима, када је живот парохије миран и када га после тешких времена треба поново изградити.

Посета Нанвалеку зато није обухватала само молитву и духовне поуке, већ и конкретне кораке ка снажнијој будућности. Основан је парохијски савет који ће допринети уређеном животу и раду парохије. Основан је и одбор за изградњу, са циљем да ради на подизању новог православног храма. Та нада у нови храм видљиви је израз нечег много дубљег. Храм се подиже зато што један народ намерава да остане.

Црква се гради зато што заједница верује да ће православна вера на том месту наставити да живи. Родитељи очекују да ће се у њој крштавати њихова деца. Верници очекују да ће се у њој служити Света литургија. У њој ће се палити свеће за живе и упокојене. Деца која се још нису родила једнога дана стајаће пред њеним иконама и осењивати се крсним знаком. Сам камен и дрво не могу створити хришћански живот. Али када православна заједница приступи изградњи храма, она пред светом исповеда: Овде ће се служити Христу. Овде ће православна вера остати. Та одлучност осећала се током читаве посете.

Било је и нечег дубоко аљаског у самом путовању. Владика је из Хомера стигао авионом, прелазећи преко планина и вода које обликују живот заједница јужног дела централне Аљаске. По завршетку посете, у Хомер се вратио бродом.

Између доласка и одласка догодило се оно што је било најважније: бденије, Света литургија, уздизање Часног Крста, молитва са верницима, присуство и служење свештенства, проповед Јеванђеља, питања и одговори, учвршћивање поретка у парохији и почетак озбиљног рада на изградњи новог дома Божјег. Ипак, најупечатљивија је била срдачност са којом је архиепископ дочекан. Дочек мештана дао је посети карактер породичног сабрања око Цркве. Присуство оца Исмаила из суседног Порт Грејама додатно је оснажило тај осећај заједничког православног живота међу заједницама овог краја. Сама та срдачност била је знак наде.

Будућност Православља на Аљасци неће бити обезбеђена само одборима или грађевинама, ма колико они били неопходни. Она ће бити обезбеђена када православни хришћани буду волели Христа, волели Његову Цркву, праштали једни другима, учили своју децу вери, учествовали у богослужењима Цркве, исповедали своје грехе, причешћивали се Светим тајнама и одбијали да се одрекну онога што им је предато.

Парохијски савети могу да организују тај рад. Одбори за изградњу могу да подижу зидове и кровове. Епископи и свештенство могу да поучавају, посећују, охрабрују и служе. Али Црква постаје снажна када сам народ каже: Ово је наша вера. Ово је благо које нам је предато. Благодаћу Божјом, сачуваћемо га.

На празник Воздвижења Црква високо уздиже Крст и изнова и изнова вапије: „Господе, помилуј.“ У Нанвалеку, под тим Крстом, било је много разлога за благодарност: срдачан дочек, служење Светих тајни, сабрање свештенства и верника, искрен разговор, обновљени парохијски живот, оснивање парохијског савета и одбора за изградњу, као и нада у нови храм.

Али упућен је и позив: остати веран. Стајати заједно. Опростити оно што треба опростити. Обновити оно што треба обновити. Поучавати децу. Чувати свето Православље без стида и без компромиса. Позвати да се врате они који су се удаљили. И наставити да носимо наслеђе примљено од светитеља и верног народа који су нам претходили. Крст Христов стоји над тим делом истовремено као суд и као обећање. Грех нас расејава; Христос нас сабира. Људска слабост рањава; Христос исцељује. Нараштаји пролазе, али Истина поверена Цркви не мења се. И тако у Нанвалеку дело почиње изнова: не само да би се подигла једна грађевина, већ да би се око Крста Христовог укрепила жива православна заједница. Једно село. Једна Црква. Једна Чаша. Један Господ Исус Христос.

Извор, фото: odosa.org

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"