Овог септембра, група парохијана Српске православне цркве Светог Саве у Сан Габријелу имала је благослов да ходочасти на Свету Гору Атонску, предвођена Његовим Преосвештенством Епископом Максимом и нашим парохијским свештеником, Протопрезвитером-ставрофором оцем Предрагом Бојовићем. Г-дин Марко Јакасовић је такође путовао са групом, у својству стручног консултанта, задивљујући све богатим општим знањем и познавањем историографских података релевантних за наше путовање.

Током нашег поклоничког путовања посетили смо једанаест манастира — девет на Светој Гори и два у Грчкој, Српско војничко гробље – Зејтинлик у Солуну, као и цркву Св. Димитрија у којој се чувају Свете и чудотворне  мошти овог великог чудотворца и великомученика. У сваком манастиру дочекани смо са великом љубављу, топлином и изузетним гостопримством светогорских отаца. Захваљујући великом поштовању и љубави које Његово Преосвештенство Епископ Максим ужива широм Свете Горе, наша група је свуда била примљена са посебном срдачношћу. Имали смо благослов да се сусретнемо са неким од најугледнијих стараца и игумана савременог Православља и да од њих примимо духовне савете и поуке.

Међу овим сусретима посебно се издвајају посете манастиру Симонопетри и сусрет са старцем Јефремом, игуманом манастира Ватопеда. Старац Јефрем нам је са великом љубављу пренео своје утиске са недавне посете Србији, током које је у нашу отаџбину донета велика светиња — Појас Пресвете Богородице. Као посебан благослов, Појас Пресвете Богородице, заједно са другим светим моштима, изнет је пред нас како бисмо им се поклонили и помолили.

Током нашег поклоничког путовања имали смо част и да будемо званично примљени код Протоса Свете Горе и Свете Епистасије у Кареји, административном и духовном средишту Свете Горе.

Посетили смо свете манастире Ксиропотам, Симонопетру, Кутлумуш, Ивирон, Ватопед, Ставроникиту, Пантократор и Ксенофонт, да бисмо коначно стигли до круне српског православног присуства на Светој Гори — Светог манастира Хиландара.

За нас, као православне Србе, долазак у Хиландар био је посебно дубок и потресан тренутак. Манастир Хиландар, који су основали Свети Сава и његов отац, Свети Симеон Мироточиви, остаје живо сведочанство духовног наслеђа нашег народа и дубоке везе Србије са Светом Гором.

Широм Свете Горе били смо дубоко дирнути љубављу и поштовањем са којима се изговара име Светог Саве. Истовремено смо се изнова подсећали на великодушност и побожност бројних српских владара и велможа, међу којима су били деспот Јован Угљеша и кнез Лазар, чији су прилози и доброчинства помогли бројним манастирима Свете Горе.

Један од посебно упечатљивих примера јесте манастир Ватопед, где је Свети Сава подигао шест цркава и параклиса, као и велику кулу, оставивши тако трајни српски печат у овом древном манастиру.

Посебан благослов нашег ходочашћа био је позив Његовом Преосвештенству Епископу Максиму и оцу Предрагу да служе Свету Божанствену Литургију у Ватопеду, управо у храму посвећеном Појасу Пресвете Богородице, светом месту које је на посебан начин повезано са наслеђем Светог Саве, будући да га је он саградио.

Наши последњи дани у Хиландару били су испуњени молитвом и благодарношћу. У манастиру смо остали два дана, учествујући са великим страхопоштовањем у богослужењима која је предводио Његово Преосвештенство Епископ Максим и корачајући, и телесно и духовно, стопама нашег светог оца и просветитеља, Светог Саве.

А ипак, Света Гора на крају не даје поклонику нешто што се може понети са собом и поседовати. Она тихо одузима нешто од нас: нашу журбу, нашу самоувереност, нашу потребу да све објаснимо. Тамо, међу древним каменим зидовима, у мирису тамјана, у дугом ноћном ћутању и пред лицима монаха који су научили да чекају, човек почиње да схвата да је оно што је заиста старо увек и ново.

Света Гора не говори гласно. Она једноставно остаје — молећи се, примајући и дарујући. И у том скривеном даривању срце открива да Црква није сећање на нешто што је прошло, већ живо присуство.

Дошли смо као посетиоци; полако, готово не примећујући, схватили смо да смо примљени као браћа. И можда је управо то најдубљи дар Свете Горе: да човек не одлази са осећањем да је видео нешто необично и изузетно, већ са тихом увереношћу да и обичан живот може постати свет када га примамо са благодарношћу и приносимо Богу.

Ово ходочашће било је далеко више од путовања у историјске манастире. Био је то сусрет са живим духовним предањем — подсећање на јединство Православне Цркве, на светост монашког призвања и на дубоко духовно наслеђе које су нам поверили наши свети оци.

Са Свете Горе враћамо се срца испуњених благодарношћу Богу, укрепљени молитвама и духовним саветима које смо примили, са обновљеном жељом да благослове Свете Горе пренесемо у живот наше парохије и наших породица.

Нека молитве Пресвете Богородице, Светог Саве, Светог Симеона Мироточивог и свих светих Свете Горе буду са свима нама!

Извор, фото: Епархија западноамеричка