Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Црква има мноштво светитеља, али се не називају сви „Оцима Цркве“. Ово звање припада једној посебној групи међу њима. „Отац“ је онај који је способан да рађа људе у Христу, да их духовно обликује и васпитава. Стога се „Оцем Цркве“ назива онај светитељ који је, да тако кажемо, испунио меру светости — који се обожио, сјединио са Богом и постао обиталиште Светога Духа. Међутим, у сабор Отаца Цркве он улази онда када, уз светост живота, поседује и дар да поучава и брани веру. Зато запажамо да су већина Отаца Цркве, велики учитељи, били изузетно образовани и у световним наукама и у науци живота у Христу.

Ови велики светитељи темељно су изучили и савладали најзначајније науке свога времена, а истовремено су живели са Богом. Они су узвишена достигнућа световне учености ставили у службу преношења духовне науке, то јест живота са Господом, тако да су постали чисти сасуди у којима обитава Свети Дух. Било је Отаца који су, захваљујући свом духовном и световном знању, могли да Јеванђеље Христово пренесу језиком свога доба — да о Христу говоре људима свога времена кроз њихову културу, појмове и изразе, како би могли да разумеју. А било је и духовних Отаца који су напредовали у заједници са Богом, били Њиме просвећени и постали сасуди Светога Духа, те је Сам Дух кроз њих говорио. Неки су остали непознати, други су се открили кроз своје духовно руковођење, а неки су били јасно објављени од Бога тек након свог упокојења. Примере таквих Отаца имамо и у наше време, у свим овим категоријама.

Заједничка одлика светих Отаца, чија дела изучавамо, јесте то што су поседовали културу свога доба и били познати по снази ума. Свети Василије Велики, Јован Златоусти, Григорије Богослов и Максим Исповедник — да наведемо само неке — одликовали су се блиставим умом и високим степеном световне образованости. Али та умна димензија код њих никада није била одвојена од просвећеног срца испуњеног благодаћу Светога Духа. Они су били истински учитељи, али уједно и освећени благодаћу Духа Светога.

Ово је веома важно имати на уму, јер смо увек склони да склизнемо у једну од две крајности. Постоје струјања која наглашавају знање и она која истичу искључиво побожни живот. Оци нису били искључиви ни у једном правцу, него су свакоме дали његово место, учећи да се врлина налази у средини између две крајности. Тако је код њих захтев светости ишао руку под руку са захтевом световног знања.

Ову појаву потребно је дубље сагледати, јер хришћански свет данас, уопште узев, сведочи о неконтролисаној усредсређености на разум, „научна истраживања“ и „академију“. То само по себи није зло, јер хришћанство мора говорити савременом човеку његовим језиком, а не језиком који не разуме — у супротном, Јеванђеље ће бити изгубљено. Међутим, проблем настаје онда када се ова усредсређеност остварује на рачун живота у Христу. Тада упадамо у замку онога што се данас назива „религијским наукама“, и питање постаје културно, а не искуствено.

Стога, с времена на време, унутар Цркве уочавамо супротстављене токове: једне који наглашавају искључиво духовни живот и друге који се усредсређују само на хришћанску културу и мисао. Овај сукоб може бити отворен или прикривен. Ипак, остаје од пресудне важности да се негује отачки, патристички осећај који нам омогућава да Оце читамо исправно и разумемо дух њиховог приступа, а не само слово.

Потребно је, притом, разумети да већина Отаца Цркве нису били академски професори у савременом смислу речи, већ пастири, проповедници, духовни руководитељи, лекари душе који су лечили духовне болести људи, или браниоци вере од јереси. Већи део њихових списа чине беседе и поуке упућене народу, или апологетска дела која објашњавају православну веру, указују на одступања од ње и разобличавају јереси. Многа од тих дела записали су управо слушаоци. Оци Цркве нису се обраћали искључиво интелектуалној елити, нити су тежили пуком стицању религијског знања. Иако су неки од њих, у складу са околностима, ступали су у дијалог и расправе са философима и ученим људима свога доба, њихов циљ био је сведочење вере. Они су желели да помогну људима да достигну „меру раста пуноће Христове“. Из те свести о значају духовног рађања и васпитавања људи за живот у Христу, Оци су бранили веру, тумачили Свето Писмо и одговарали на изазове свога времена.

Оци Цркве нису били заинтересовани за преношење апстрактног знања, него су силазили у саму стварност људског живота. Свети Јован Златоусти, на пример, у својим беседама говори о позориштима, одећи и ситницама свакодневице, повезујући све то са здравим хришћанским моралом. Циљ, дакле, није био писање књига, већ вођење људи ка пуноћи Христовог узраста. Онај ко чита Јеванђеље може га и погрешно разумети; зато је неопходно његово тумачење, како би верници могли да га живе.

Ментални склоп савременог човека постао је више усмерен ка знању него ка животу по њему. Савремени човек приступа Богу умом, а не срцем. Школе вере и богословља одувек су постојале, а проповед је од самих почетака хришћанства била саставни део богослужења. Грешка, међутим, није у тражењу религијског знања, већ у његовом тражењу без бриге за примену и животно искуство. Данашњи верници, услед лаке доступности информација, подложни су искушењу да више траже религијско знање него да га живе. То доводи до надувавања ума на штету срца и чини религијску установу сувом и безживотном. Зар то није један од разлога због којих се данас толики број људи обраћа манастирима, тражећи живу, а не „упаковану“ веру? Заиста, многи у потрази за унутрашњим миром прибегавају и религијским праксама Далеког истока, лишеним Христа.

Много већа корист би се постигла када бисмо људима помогли да живе у Христу и када бисмо Његово учење саопштавали на разумљив начин, уместо да их једноставно испуњавамо верским информацијама.

Извор, фото: фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"