„Ако ја у тишини Катунакије изговорим сто молитава дневно, а ти усред градске вреве, својих професионалних и породичних обавеза изговориш три молитве, онда смо једнаки.“
– Свети Јефрем Катунакијски

Недавно сам наишао на ову кратку мисао и дубоко ме је дотакла својом проницљивошћу и оном великодушношћу која је тако својствена православном предању. Доброта светитеља један је од најохрабрујућих видова њихове светости. Ова мисао уједно одјекује и темом о којој често размишљам: скривеношћу духовног живота.

Тема скривености присутна је у Христовом учењу, али и у читавом Светом писму. Видимо је у Господњим речима о Царству Божијем, које се пореди са изгубљеним новчићем, сакривеним благом или драгоценим бисером. То је нешто што треба тражити, ископати или чак продати све да би се задобило. Царство Божије је стварност коју још не познајемо, али која је вредна свега да бисмо је упознали. А да бисмо га упознали, потребно је да молимо, тражимо и куцамо.

Међутим, највећи део живота проводимо бавећи се нечим другим.

Тема, али и сама стварност скривености, има две стране — барем се мени тако чини. Прва је страна трагања. То је основни став ходочасника, за разлику од туристе. Такав став временом постаје начело које уређује читав живот. На пример, један од најважнијих увида до којих сам дошао током свог школовања јесте пресудни значај питања. Док сам био у средњој школи, не могу рећи да сам имао нека велика питања. Мислио сам да имам велике одговоре и живео сам у складу с њима — онако како то често чини младост. Током две године између средње школе и факултета нагомилао сам још више одговора, затим их изгубио и почео да стичем питања. Та питања, иако још увек нејасна и несређена, распламсала су у мени унутрашњи огањ који је покретао моје студије на факултету, а потом и године проведене у богословији. Осам година након богословије, питања су се, захваљујући осмогодишњем свештеничком искуству, још више продубила и подстакла ме да упишем докторске студије теологије. Одговори који су током тог периода постепено сазревали на крају су, десет година касније, довели до мог преласка у Православље. Следећа вештина коју човек треба да стекне јесте да настави да негује питања, уместо да уобрази како је, ступивши у Православље, пронашао све одговоре. Ништа мање од самог Царства Божијег, оваплоћеног и проживљеног, не може бити истински „одговор“. Треба додати и ово: тај „одговор“ није питање стицања још више информација. Не спасавамо се информацијама.

Друга страна скривености открива се у самим одговорима. Царство Божије поседује ту димензију скривености не зато што Бог жели да нешто злонамерно сакрије од човека. Напротив, та скривеност постоји како би у нама неговала исправно усмерење иконе Божије. Често не схватамо да и сам Бог тражи, пита и куца. Ми смо изгубљени новчић, изгубљена овца, благо сакривено у њиви, драгоцени бисер. Бог оставља све да би дошао међу нас и „пронашао“ нас. Његова заповест да молимо, тражимо и куцамо сродна је заповести да будемо слични Богу. Мислим да је управо то оно што љубав чини.

Велико изопачење потрошачког начина живота јесте то што је куповину заменило трагањем. Наше страсти — које се у предању описују као: самољубље, стомакоугађање, блуд, среброљубље и похлепа, жалост, униније (чамотиња, безвољност и духовна обамрлост), гнев, страх, сујета и гордост — стварају лажан осећај трагања. Страсти непрестано вапе да буду нахрањене и засићене. Али, пошто су поремећене (из различитих разлога), оне нас најчешће само све дубље увлаче у понор таме и зависности. Често сматрамо да је аскеза нешто необично, што се само повремено примењује у нашем животу. Оно што доживљавамо као „самоодрицање“ у стварности је тек настојање да живимо животом који је истински саобразан нашој природи. Не можемо тражити истинску храну душе док не откријемо њену истинску глад.

Пронаћи истинску глад душе у исто је време и пронаћи саму душу. Душа није исто што и страсти. Она није ни оно што нам најпре пада на памет. Неки ће рећи: „Гладни смо Исуса.“ То је сасвим тачно, али се „Исус страсти“ често веома брзо подметне на место истинитог Христа. Сећам се времена покрета Jesus Freaks¹, када није било необично чути некога како говори: „Дрога ми више није потребна – опијам се Исусом.“ То је била обмана која је многе одвела на погрешне путеве.

Патријарх Јаков, у Старом завету, провео је већи део свога живота избегавајући право питање своје душе. Отимао је брату првенство и побегао од његовог гнева. Иако је био наследник обећања, настојао је да га пронађе негде другде (радећи код свога таста Лавана). Тек када је одлучио да се врати кући, суочи се са братом и прихвати све што Бог буде тражио од њега, „питање његове душе“ дошло је у средиште његовог живота. Последње ноћи, пре него што ће прећи реку и изаћи пред свога брата, сусрео га је анђео (или јављање самога Христа?). Целе ноћи се рвао с њим говорећи: „Нећу те пустити док ме не благословиш!“ Благослов је примио онда када му је анђео повредио бедро. Али управо у тој рани добио је благослов — ново име: Израиљ, односно „онај који се борио и победио“. Јаков није знао да је Израиљ све док није лицем у лице стао пред суштинско питање своје душе: „Хоћеш ли ме благословити?“

Јаков се рвао са Богом. Свети Јефрем Катунакијски рвао се са својих „сто молитава“. Ми се рвемо са свим што нам дан доноси, па и са своје „три молитве“. Шта год да чинимо током дана, важно је да не изгубимо себе усред расејаности која нас окружује. Чинимо оно што је заиста важно, „једино што је потребно“. Треба да разговарамо са Богом и да Му поставимо питање. И да наставимо да молимо, тражимо и куцамо, све док не пронађемо право питање.

Бог нас чека.

1. „Jesus Freaks“ је назив за хришћански омладински покрет који је настао у Сједињеним Америчким Државама крајем шездесетих и почетком седамдесетих година међу припадницима хипи-културе, настојећи да споји елементе контракултуре са евангелистичким хришћанством.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"