Клајв Стејплс Луис (Clive Staples Lewis, 1898–1963) је једном разматрао питање како анђели (и слична бића) могу да прођу кроз зид. Његов одговор био је занимљив: сугерисао је да они то могу не зато што су мање стварни и опипљиви, већ зато што су више стварни и опипљиви. Као што је камен чвршћи и постојанији од воде или ваздуха, тако је, према његовој претпоставци, анђео (или неко слично биће) стварнији и постојанији од наше материјалности. Наравно, о овоме се може расправљати и то се не може доказати. Али то је корисна слика за размишљање о једном другом виду стварности, ономе што Црква назива „тајном“. Када размишљамо о било чему што не видимо на очигледан начин, склони смо да претпоставимо да је то или измишљено или само појмовно, односно да није ништа више од једне идеје. Отуда и савремена схватања светих тајни као „спомена“ и слично. Све што не можемо да „додирнемо“ само је идеја.

У извесној мери, овакав приступ не обухвата само свете тајне него и Самога Бога. „Бог нашег разумевања“ лако постаје ништа више од нашег разумевања. Радикална тврдња православне вере (и класичног хришћанства уопште) јесте да је „тајна“ Царства Божијег сам темељ и смисао онога што је „стварно“, док је оно што видимо и додирујемо пролазно и условљено, лишено било какве коначне стварности.

„Јер је ово што се види привремено, а оно што се не види, вечно.“ (2 Кор 4, 18)

Постоји једна врста „сакраменталности“ која карактерише многе савремене хришћане који споља практикују оно што изгледа као класично хришћанство. Форме су сачуване, али је начин мишљења који их прати прихватио став да је оно што се налази испод површине мање стварно. Наша култура је прожета „сентименталношћу“, схватањем да је оно што ја осећам (или мислим) о нечему оно што је заиста важно. Ствари о којима мислимо или према којима нешто осећамо важне су само утолико што нам пружају повод за наше мисли и осећања. Међутим, проповед Царства Божијег потпуно је супротна таквом приступу.

Христос објављује долазак Царства Божијег. То није неки „каснији“ догађај који још увек ишчекујемо. Оно је наступило самим Његовим доласком: „Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим“ (Лк 4, 21). Христос, такође, није најављивао некакав процес, почетак пројекта чије је остварење поверио Својој Цркви. Тајна Царства Божијег није дело људских бића, нити је део неког историјског процеса. Царство Божије је целовито и потпуно и одувек је такво било (и другачије не може ни бити).

Ово је од суштинског значаја за разумевање проповеди Јеванђеља, као и њеног места у нашим животима (или, тачније, места наших живота у њој). Царство Божије је скривено и откривено – оно долази кроз откривење, пројављивање, продор, разоткривање. Било је скривено од почетка и од почетка је увек постојало у својој пуноћи. Важно је разумети да је Дух Божији увек присутан једино у пуноћи. Ми се „испуњавамо“ Духом Светим. Он је „свуда присутан и све испуњава“. Пуноћа је суштинско обележје Царства. Ако нешто од њега видимо само делимично, то није зато што је Царство делимично, него зато што његова пуноћа још није пројављена.

Ово је важно јер говори о самом нашем положају у односу на Царство и о основном усмерењу нашег хришћанског постојања. Модерно доба научило нас је да размишљамо у категоријама процеса, еволуције и временитости. Замишљамо себе као ствараоце и покретаче. Превише људи (чак и међу православнима) замишља нашу „сарадњу“ (синергију) са Богом као узајамно доприношење неком заједничком производу. Али „плод“ духовног живота јесте стицање Духа Светога, односно Сам Дух Свети. Томе ми не можемо ништа да допринесемо. Можемо и треба да се кајемо, да се враћамо Христу када се од Њега удаљимо. Подвизавамо се да држимо заповести и да у свом покајању и подвигу откријемо да смо у Христу „нова твар“. Покајањем ми не стварамо сами себе – већ све дубље урањамо у тајну покајања, у исповедање да „без Христа не можемо чинити ништа“, истовремено објављујући да „све можемо у Христу који нам даје снагу“.

Обожење (theosis) јесте јасно назначени крајњи циљ и сврха хришћанског живота. Према Светом Максиму, то значи постати „нестворен по благодати“. Ништа што је створено не може само себе учинити нествореним. То је искључиво дело Божије. Када говоримо о „сарадњи“, заправо описујемо наше прихватање већ довршеног дела, а не наше додавање нечега ономе што је остало недовршено. Неразумевање овога допринело је све израженијем пелагијанству у савременој мисли.

Свете тајне недвосмислено указују на довршену стварност тајне Царства. У једној од молитава чина Крштења каже се:

Господе, који си светим Крштењем даровао слузи Своме отпуштење грехова и подарио му живот препорода, Ти Сам, Владико Господе, благоволи да светлост лица Твога свагда сија у срцу његовом; сачувај штит вере његове неповређеним од непријатеља; сачувај на њему чистом и неокаљаном одећу нетрулежности у коју си га обукао, чувајући благодаћу Твојом неповређен печат Духа и милујући њега и нас по мноштву милосрђа Твога.

На исти начин, Божанствена литургија испуњена је указивањима на већ довршено дело, често говорећи о ономе што ми сматрамо будућим као да се већ догодило:

Ти си нас из небића привео у биће, а када смо отпали, поново си нас подигао, и ниси одустао да све чиниш док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.

Ово је веома необична граматичка конструкција. „Узвео си нас на небо [прошлост] и даровао нам [прошлост] Царство које ће доћи [будућност].“ Управо у томе се огледа „есхатолошка“ природа вере. Оно што тек треба да дође већ је дошло у свет и већ нас је учинило оним што ћемо тек постати.

Основно усмерење таквог живота јесте да своје спасење схватамо као дар. Бог даје, а ми примамо. Зато би наш живот пре свега требало да буде обележен благодарењем – свагда и за све.

Постоје суптилна искривљења која нас удаљавају од оваквог начина живота. Често Бога замишљамо као Онога који нам даје благодат (помоћ) како бисмо ми могли да учинимо ово или оно и постанемо ово или оно. Тада нагласак прелази на наше сопствено делање, док се Бог своди на помоћну улогу. То је пут који води у тескобу, неуспех и очајање.

Фарисеји су били поборници оваквог приступа и истицали су се у вежбању у свему што су сматрали добрим. Истовремено, гневили су се што се цариницима и блудницама бесплатно дарује чак и више од онога што су они сами успели да постигну. На крају су настојали да погубе самога Дародавца.

Овакво разумевање Царства Божијег као тајне, као потпуно оствареног крајњег циља свега, који истовремено већ сада улази у наш живот и наш свет, одсутно је из савремене хришћанске мисли. Оно је изгубљено и замењено историзованим хронологијама које историјски процес уздижу изнад хришћанске есхатологије. Штавише, и сама „есхатологија“ променила је значење, па се под њом подразумевају „ствари које ће се догодити на крају времена“ (често праћене и дарбијевским бесмислицама). Царство Божије премештено је изван овога света и постало синоним за неко „небо“ које постоји негде другде и које ће, у најбољем случају, тек на крају времена доћи овде. То није хришћанска вера коју је открио Христос и коју су проповедали апостоли.

Тајна Царства Божијег јесте стварна и истинита – штавише, она је сам темељ стварности и истине. У њу смо погружени Крштењем, а у Евхаристији њоме се хранимо и напајамо. Читав хришћански живот треба да буде обликован њеним присуством. Наше спасење није ништа друго до њено пројављивање и откривање у нама.

На ум ми долазе речи Светог апостола Павла:

„У молитви будите истрајни; бдите у њој са благодарењем, молећи се уједно и за нас, да нам Бог отвори врата за реч, да казујемо тајну Христову, због које сам и свезан, да је објавим као што треба да говорим.“ (Кол 4, 2–4)

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"