Трећа недеља поста, посвећена Часном Крсту. Док лежим у болесничкој постељи, читам одељак Јеванђеља, који треба да буде прочитан на Светој Литургији: „Ко изгуби душу своју мене ради, тај ће је сачувати“(Мк 8,35). Одмах након тога, мисли ми обасја, као ново пролећно сунце у којем уживам, један мали папирић који стоји на жртвенику павлишког храма у којем служим, који носи наслов „Свештеници кеверишки“, али и сета за блажене успомене преминулим митрополитом Амфилохијем, којег, као да сада чујем, док под стенама острошким изговара: „Ко се није измирио са својим ближњима, да не прилази!“, држећи Свети Путир.

           Кевериш је мало, изгубљено насеље надомак Вршца. Налази се пре уласка у град са леве стране, када се долази из правца Београда. То насеље не постоји још од самих почетака 19. века, када се већина његових становника иселило у суседни Павлиш¹. Данас када туристи пролазе поред скретања за Кевериш могу једино да се зачуде уколико као возачи погледају кроз прозор и угледају невероватан призор, уз неизбежно питање:

_{Фото: Крајпуташ кеверишки на месту Битке код Кевериша (из архиве аутора)}

^{ОТКУД ХРАМ УСРЕД ЊИВЕ?}

           Када су се Кеверишани раселили у Павлиш, Кевериш је постао викенд насеље са плодним њивама и воћњацима, а сећање на њихово село одржавао је храм посвећен „летњем Светом Николи“². Храм је изграђен средином 18. века, и освештан од епископа вршачког Јована Георгијевића. Услед ратне 1848. године, на Петровдан, 11. јула, одиграла се вршачка битка (данас је место битке улаз у Вршац са београдске стране, и на том месту стоји крсно знамење). Око 200 добровољаца из унутрашњости, осокољених претходним победама, кренуло је из Алибунара да ослободи Вршац од Мађара. На улазу у Вршац, дочекала их је краљевска војска од око две хиљаде војника, па су српски добровољци нашли уточиште иза једине веће грађевине у окружењу – Цркве Бога Живога у насељу, чији је једини обрис живота давала управо Црква Светог Николе. Црква је гранатирана том приликом од стране мађарске војске, и, како је дивним песничким језиком рекла наставница српског језика из Павлиша, Нада Тодоровић, „Тако је штитећи својим телом, тела српских добровољаца, мученички пострадала Светониколајевска кеверишка црква...“.

_{Фото: "Битка код Кевериша", Зоран Туркан (из архиве аутора)}

^{"НЕКА ИЗМЕЂУ НАС ОДЛУЧИ МАЧ!"}

           Бољим познаваоцима прилика 1848. године, добро је позната ова изјава мађарског револуционара Лајоша Кошута. За оне који не знају, ова реченица је упућена Ђорђу Стратимировићу, једном од високих чланова делегације у Пожуну, која је била спремна да стане уз Мађаре против Беча, уколико би Србе у оквиру Угарске признали за нацију. С обзиром на то да је Лајош Кошут рекао Ђорђу да осим мађарске, у оквиру Угарске, друге нације нема, Ђорђе је рекао да ће правду тражити на другом месту, на шта је Лајош реаговао сада већ култном реченицом, која ће изазвати бројне потресе у Цркви, највише у Бачкој и Банату, због којих, сигуран сам, ове четрдесетосмашке дане, можемо назвати крстоносним.

^{ОД КАРАЂОРЂА ДО РАЈАЧИЋА – ХЛЕБА И ОРУЖЈА ЋЕ БИТИ}

           Погледи на српско национално питање у 19. веку, били су јединствени, не у политичком смислу, ту су разлике свакако постојале, како код Срба у пашалуку, тако и код пречанских Срба, већ се јединство у српском народу огледало у томе да локал – патриотизам, какав код Срба постоји у данашњем облику, у то време није постојао. Много је сведочанстава о томе, ја ћу овде испричати само две анегдоте мени занимљиве – једну из првог српског устанка, другу из Србобрана 1848. године.

           Прва прича, везана је за село у којем сам рођен – Омољицу. За стандарде села, Омољица је доста велико место, са око 6 хиљада становника, али треба рећи да су сва села у општини Панчево са великим бројем житеља. Опште је познато да су Панчевци и Земунци, као граничари, много помагали устанике у унутрашњости, тако што су им добављали оружје (уз прећутну сагласност Беча). Идеја ослобођења од Турака, била је подједнако важна и Србима северно од Саве и Дунава, ради предстојеће борбе за очување привилегија добијених 1690. године, и евентуално стварање Српске Војводине. У то време већ је почела културна мађаризација Срба. Мађари су почели са увођењем мађарског језика као обавезног у државним пословима, школама па чак тридесетих година 19. века уводе га и у црквене матичне књиге (матрикуле). Због свега тога, Срби, ма где живели, морали су да имају јединствен дух по питању стварање заоукрежене националне државе. Уосталом, то и јесте аманет Светог Теодора Вршачког – да се барјак Светога Саве вије у Вршцу, Призрену, Невесињу, Крагујевцу и у сваком засеоку где живи понеки Србин.

           Обзиром на то да градња храма Успења Пресвете Богородице у Панчеву датира негде у време првог српског устанка, није немогуће да је Карађорђе заиста дао грађу за кров храма. Када су на ред дошли и Омољчани да дају свој допринос у првом српском устанку, сељаци су на Дунав³ донели храну, уз чувену изјаву – само ратујте браћо, хлеба и оружја ће бити!

_{Фото: "Битка код Сентомаша" Александра Мудринског, извор: facebook.com}

           Друга анегдота је из Србобрана, и нека ми опросте академици што за прву анегдоту из Омољице немам никакав историјски извор, већ локално предање очувано у народу⁴. За другу причу, топло препоручујем изузетно ретку књигу од капетана Новака Голубског, Србобранца, заповедника српске војске стациониране према врбашкој страни, који је изнео сведочанства о ратној 1848. и 1849. години у Србобрану⁵. Из књиге издвајам вашој пажњи, опис њихових осећања, када је страдала једна од првих српских жртава у Србобрану, Марко Пиперић из Црне Горе:

           „И с тим се наша битка сврши, те се вратисмо тужни и жалосни у свој логор са нашим мртвим јунаком Марком Црногорцем. А и како не бисмо били жалосни, кад изгубисмо верна друга и великог јунака, какав се ретко рађа. Кад је дошао у Сентомаш, говорио нам је честити покојник, кад нас је више на окупу било: „Нисам дошао да пљачкам, као што их такових имаде, него сам дошао својој браћи у помоћ. Чим први непријатељски топ пукне не жалим да погинем за нашу веру и народност Српску“. Сутра дан после Св. Илије био је великолепан укоп Марка Црногорца. Таква погреба није никад било у Сентомашу. Буљукбаше донеше мртво тело Марково у Цркву, а сав се народ и војска стекоше да одаду пошту томе врсноме јунаку. Ни петина народа није могла стати у Цркву.⁶ При опелу у цркви говорио је надгробну беседу један србијански писар, или као што га Србијанци зваше – ћата. Говором својим растужио је ћата сав народ, те није било душе која није заплакала. Набрајао је Маркове јуначке врлине и како је дошао чак из поносне кршне Црне Горе, из далека света, да својој браћи буде у помоћи, пак му не би суђено, да види своју браћу ослобођену. При крају говора погледа говорник у Станка буљукбашу, који је чело сандука с прекрштеним рукама стајао и плакао, па кликну: „Станко брате! Освети твога брата Марка! Не било ти просто, ако га не осветиш!“ Кад је говорник те речи изговорио, сав је народ грозно плакао.“ ⁷

^{СРПСКА ВОЈВОДИНА И КРСТ ЧАСНИ – КА ЧЕМУ, ИЛИ ЈОШ БОЉЕ, КОМЕ?}

           Поново ми се враћа сећање на свештенике кеверишке. Храм је почео своју обнову 2019. године, захваљујући иницијативи свештеника Владимира Божовића родом из Лознице, а благословом епископа банатског Никанора. Још пре њега, деведесетих година прошлога века, свештеник Госто Саиловић, родом из Босанског Шамца, са мештанима је сазидао мањи бунар за воду, где се претпостављало да су темељи храма Светог Николе. И они, као некада јунаци попут Марка Пиперића, или оних 120 добровољаца погинулих код храма кеверишког, иако пре тога нису можда ни крочили на тло Српске Војводине, трудили су се да обнове заветно сећање на крстоносне дане, и аманет Светог Теодора Вршачког.

           Као што је Свети цар Константин видео Крст часни, када је пошао да брани земљу од Максенција, тако и ми, житељи Српске Војводине, где год се окренемо, видимо часни крст, који нас подсећа на то ко смо и шта смо – ми нисмо само Војвођани, са својим специфичним особеностима, класни ратари, кикиндски бундевари или футошки купусари. Нисмо ни бољи ни гори од Срба што су у унутрашњости, нити од оних што су (Крста ради!), 1995. године дошли у наше крајеве, и којима смо често знали да расистички доделимо етикету – „избеглице“. Ми смо становници Неба, и ако у овом есеју тражите одговор, ка чему треба да тежимо, односно какви наши политички циљеви треба да буду, одговор нећете наћи.

_{Фото: откривање бисте Ернеу Кишу у порти римокатоличког храма Светог Аугустина у Елемиру 2016. године, где је Киш и сахрањен, извор: listzrenjanin.com}

           Мађарски револуционари погубљени су по наредби Беча 6. октобра 1849. године, а римокатоличка црква, и мађарски народ их памти као „арадске мученике“. Један од њих је и Ерне Киш, чија је биста постављена у порти римокатоличке цркве у Елемиру, и сваке године, мађарски политичари, од којих многи живе и раде у Србији (Иштван Пастор), обележавају свечану академију у порти након мисе, у част поменутог Киша. Колико је ово саблажњиво за све који чувају успомену на српске крстоносце, невине жртве мађарске тираније, морамо знати као они, који познају себе, своје историјске и духовне корене. А да бисмо познали себе, морамо знати између осталог и ко је Ерне Киш, ко је Лајош Кошут, али и ко су Војвода Шупљикац и Стеван Петровић Книћанин, и на којој су страни они били. Осим тога, морамо знати и какве су жртве поднели касније Свети епископ Бачки Иринеј Ћирић, Свети свештеномученик мошорински и омољачки Светозар Влашкалић, и на којој је ко страни историје био.⁸

           Зато не постоји ниједан политички трактат, који бих могао да предложим, и око које би могао да се уједини васцели српски род. Као што раније рекох, тако нешто није постојало ни у тим мученичким временима. Помирење нашег народа, рана братоубилаштва, не лечи се слатким лековима. Она се лечи подвигом, баш како рече Свети владика Николај – што је лек горчи, он је и делотворнији.

Једино око чега можемо да се ујединимо као народ, односно, око Кога можемо да се ујединимо, то је име Бога живога, као и имена светих, које је Бог прославио – Светог Саве, Светог Теодора (Несторовића), Светог Иринеја (Ћирића), али и других крстоносаца, косовско – метохијских, јасеновачких, пребиловачких, кеверишких (опростите ми што их додах, иако нису званично канонизовани, њихов дух снажи павлишке житеље, по нарави тешке, али по снази вере изузетно јаке) и многих других, на које нас подсећа и обавезује Крст часни, кога виде Константин Свети, а и нама Србима се откри, и посади на свакој плодној ораници, свете војвођанске земље.

           У недељу крстопоклону, на јутарњој служби, на средину храма износи се Крст, који нас обавезује духовно и историјски. У данима часног поста, целивајући Крст, ми се подсећамо на страдање Христово. То сећање нас крепи, и помаже нам да истрајемо у подвизима које приносимо на жртву Богу. Без Крста нема ни Васкрсења. Нека нас на то подсети и фасада кеверишког храма, свеже окреченог у бело, да је Крст, као и Васкрсење, наша историјска истина, и да док се са три прста крстимо, заиста јесмо Срби православни, крстоносци и сведоци Васкрслог Христа.

1. Постоји мишљење да је један део Кеверишана отишао у Меленце код Зрењанина, у којем постоји, насеље „Павлиш“, као и презиме Кевершан, али за такву тврдњу немамо писане трагове
2. Пренос моштију Светог Николаја је код Срба северно од Саве и Дунава био јако поштован празник, вероватно под утицајем великог поштовања овог догађаја од стране римокатоличких Хабзбурга
3. Од места где је данас Омољица, Дунав је далеко око 5 километара, код села Иваново (преко пута је Гроцка). Међутим, постоји и викенд насеље близу Иванова, које сви зову „Старо Село“. Мало је вероватно да је ту била Омољица, али сасвим је сигурно да је и у том атару живео одређен број становника. Старо Село је од Дунава удаљено свега 2 километра.
4. Све и да ово народно предање не одговара историјској истини, научно је већ потврђено живо учешће Панчеваца у првом српском устанку, уп. Томандл, „Панчево и први српски устанак“
5.  Ако случајно овај чланак буде читао какав заинтересовани филмски режисер, топло препоручујем да прочита ову књигу.
6. Храм светог Богојављења у Србобрану је изузетно великих габарита
7. Новак С. Голубски, „Успомене из народног покрета 1848. и 1849. године“, Сремски Карловци 1998, 42-43
8. Овај пасус не служи аутору ових редова за распиривање међунационалне мржње, већ као подстицај Србима, да се угледају на Мађаре, и посвете пажњу достојне жртава својих сународника из 1848. и 1849. године

_{протонамесник Милан Лазић}

^{дипл. теолог, парох у Павлишу, за портал "Живот Цркве"}

^{Насловна фото: црква Преноса моштију Светог оца Николаја у Павлишу / Кеверишу (из архиве аутора)}