„Такав нам Првосвештеник требаше: свет,
незлобив, чист, одвојен од грешника и
виши од небеса“ (Јевр. 7,26)

Ово су свештени стихови посланице Светог Апостола Павла Јеврејима, а односе се на Великог Архијереја, Господа Спаситеља и Избавитеља Исуса Христа. Такођер, ове ријечи слушамо и на светим сабрањима – Светим Литургијама, приликом читања Апостола. Управо се ови стихови читају и на празник великог Светитеља и Просветитеља рода нашега, на празник Светога Саве првог Архиепископа Српског.

И заиста је тако, такав нам Првосвештеник – Архијереј требаше, који је заиста свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса. Не само да нам требаше, него нам треба, те зато ми се увијек молимо Св. Сави да буде наш заштитник и молитвеник пред Престолом Оца Небескога. Тако ево и овде данас сабрани смо у име Господње и у славу Његову и славу и част Светитеља Његовог Св. Саве. И не само овде него на свим меридијанима, како то каже једна дјечија светосавска пјесмица: „гдје год има Српско дијете, вијенац славе данас плете“. Свака рецитација, свака пјесма, игра и сваки труд је израз молитве овом нашем дивном Светитељу.

Иако га свечано прослављамо широм васељене, то није ни најмањи дио онога што је Свети Сава заслужио, шта је урадио за нас и што и даље ради за нас. Васцијели рода наш је ових дана у светосавском духу. Свечано се прославља овај празник у Школама и осталим образовним институцијама, организују се приредбе, светосавски балови, академије и све слично томе и у томе духу. Оно што треба нагласити и подсјетити све наше вјерне, сву Савину дјецу, да највећу хвалу и славу овом нашем дивном Светитељу можемо дати и одати прије свега одласком у Свети Храм на Литургију, на заједничко сабрање, окупљени око Тијела и Крви Христове, око Заједничке Чаше, сабрани око самог Господа. Тамо гдје можемо чути Ријеч Јеванђеља,  и гдје можемо примити Ријеч Оваплоћену – Логоса и гдје сами можемо постати Логоси по благодати. Како то сам Господ у Јеванђељу каже: „Ко има уши да чује, нека чује!“(МТ. 13,9)

Зашто ово наглашавам? Наглашавам зато што нас је управо Свети Сава водио тим Путем и указивао нам на Њега. Зато му у тропару, молитвеној химни коју смо чули на самом почетку, пјевамо: „Био си наставник, првопрестолник и учитељ пута, који води у живот“ –  Учитељ пута у Вјечни Живот, пута у Царство Небеско! То је пут и правац који нам је  Св. Сава оставио, пут Спасења, али никако пут који је изван или покрај Цркве, него у Светој Цркви и са Светом Црквом. Како то каже Св. Кипријан Картагински, а многи га Свети Оци надопуњују и понављају: „Изван Цркве нема спасења“. Зато Светитеља Саву и прослављамо као Великог Просветитеља. Не зато што је радио као учитељ у данашњем смислу или отварао школе у облику у којем су оне данас. Његова Школа била је Црква, његов план и програм било је Свето Писмо и Свето Предање, његова методологија била је испуњена Христом.

Није случајно да Свети Сава пише и нама оставља своје велелепно дјело „Законоправило или Номоканон“ познатији још као „Крмчија или грчки Пидалион“ – Зборник црквених и грађанских прописа византијске државе. То није само пука збирка правила, већ нам Свети Сава предаје и оставља путоказ како и на који начин да управљамо Лађом Спасења тј. Црквом, да нам то Кормило омогући да нас не витлају буре гријехова и искушења и да се Лађа не разбије од стијене јереси, безакоња, самовоље. Да сигурно и мирно стигнемо у пристаниште и луку Царства Небеског.

Свети Сава, као вриједни и мудри неимар, све ово је врло добро знао те је стога издејствовао самосталност наше помјесне Цркве и утврдио је на „камену вјере“. Сваки његов труд и рад био је управо везан овом мисијом и овом идејом, да нам остави пут и стазу која води у Вјечни Живот. То је онај уски пут на који нас упућује Господ Исус Христос када каже: „Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе.“ (Мт. 7,13-14). Знамо да тај уски пут није једноставан и лак, наша историја и наша прошлост доказ су томе, пуни су страдања и патњи кроз које је прошао род наш, али исто тако знамо да се Свети Сава, заједно са сабором свих наших Светих, молио и моли за нас. Како то каже Горски вијенац: „Крст носити вама је суђено страшне борбе са својим и с туђином! Тежак в’јенац, ал’ је воће слатко! Васкресења не бива без смрти.“, а богослужбена химнографија надопуњује: „Љута зима, но сладок рај; бољезњен лед, сладко воспријатије. Мало претерпим, да вјенци побједними увјаземсја – одн. Сурова је зима, али је сладак рај; страдалан је лед али је награда слатка. Мало да истрпимо, да се вјенцима славе овјенчамо“.

На тај Пут – Пут, Истину и Живот, Светитељ Сава нам указује сваким својим примјером. Погледајмо само његово одрицање, његову жртву, његову послушност, његов подвиг. Погледајмо само велелепне задужбине које подижу он и отац му Свети Симеон Мироточиви и остали из светородне лозе Немањића. Погледајте те драгуље наше Православне вјере који сијају и обасјавају нам пут Царства Небеског. У тим храмовима, у тим лађама спасења, просвећивао се и просвећује род наш православни. Ти манастири су били, а и данас вијековима касније остали, духовно и културно благо нашег народа. Подижући манастире и Цркве, Свети Сава и остали Светородни Немањићи подижу и нас!

Док Свети Сава, а уз њега и остали Немањићи, шире Ријеч Господњу, подижу манастире, освећују и просвећују народ, неке данас „популарне“ цивилизације нису постојале нити као идеја, а камоли да су основане. Примјера ради, када је наша Црква стекла аутокефалност заслугама и трудом Светог Саве (1219. године) Сједињене Америчке Државе као такве нису ни замишљене, као и многе друге сличне. Када је Свети Сава писао Законоправило – Крмчију, други народи који данас нас уче шта су право и људске вриједности, нису имали никакав закон нити уређење. Док су друге, данас „популарне“ цивилизације, биле неписмене и правно и на сваки други начин, код нас се управљало законодавством које је раме уз раме могло да стоји са Византијским правом.

Оно што се Свети Сава трудио најприје да подигне и обнови, то су храмови Светога Духа у нама. Трудио се да будемо заиста Боголики и Христолики, да носимо Христа у себи, да живимо Христом и у Христу! На нама је да наставимо да крочимо стазама и путем Светог Саве, а тада ће засигурно благослов Господњи и Светога Саве бити на нама.

Стога прије свега Охристовљени и имајући Христа у себи, а потом и обогаћени светосавским духом, ми можемо и требамо да ускликнемо у духу поезије великог Алексе Шантића: „Ми пут свој знамо, пут Богочовјека“.

Свети Оче наш Саво, ми ти кличемо и појемо:

„Нека се свјетли свјетлост твоја пред људима, да виде добра дјела твоја и прославе Оца нашега који је на небесима. Свагда, сада и у вијек и у вијекове вијекова. Амин!“

Јерођакон Гедеон (Врањеш)

Извор, фото: Епархија горњокарловачка