Пред празник Преноса моштију светог Иринеја, епископа бачког, исповедника вере, и светих мученика бачких 2. октобра преносимо овај диван текст Негослава Јованчевића из часописа "Каленић", Епархије шумадијске - о брижном односу владике Саве према наслеђу свог духовног старатеља.

У оваквим молитвеним сабрањима, попут барског, која окупљају молитву и љубав цијеле црквене заједнице од Хиландара, преко Улциња и Бара, до Пећи и Београда, станује и чува се вјера у Божју помоћ, и Божија чуда, којима смо дошли на овај свијет, и којима, ако Бог да, идемо и ка неком бољем.

Жарко Видовић је био писац особеног осећања света. Оно се преламало кроз начин његовог писања: и као стил, и као тема. Био је од оних тумача који су – по тачној речи Николаја Берђајева – настојали да напоредо са тумачењем уметничког дела изнесу и сопствени поглед на свет. Премда је у начелу двострукост интерпретативног становишта прирођена херменеутичкој ситуацији, ипак постоје тумачи код којих је наглашеније лично виђење ствари у односу на импулсе које добијају из текстуалних значења.

Оно што, дакле, треба знати, јесте да се Румунија јавља као идеолошки геополитички конструкт западних сила после уније у Ердељском Београду (данас Алба Јулија у Трансилванији) 1700. године (када је српски митрополит признао папу).

Српска Православна Црква јача је од свих њених мрзитеља који су већ духовно поражени, јер нико није ратовао против Бога и Цркве Његове а да је изашао као победник.

Црква није идеолошки завод и не занима се идеолошким завођењима. Као сабор позваних на светост, она чува и спомен свих жртава. То је нешто од чега се не одустаје. О свему осталом потребан је дијалог. И између стручњака, и у јавности, укључујући ту и црквену јавност.

Отац Милорад Средојевић: Била је привилегија и празник срести проту Васу Гајића.