Први део видети овде.

^{Од деизма до атеизма}

          Мада се првим енглеским деистом (и првим деистом уопште) може сматрати лорд од Шерберија, који је живео средином седамнаестог века, и био савременик Кромвела и првих унитаријанаца у Енглеској, заправо су Тиндал и Толанд били ти који су разрадили догме деистичке религије. А све ове догме се просто заснивају на једном једином методолошком начелу: свака религиозна тврдња, ако очекује да буде прихваћена, мора бити заснована на људском разуму и јасно схваћена.

          Догме су пак следеће:

1) Сав универзум је створило једно врховно биће, чија природа и/ли личносност нису битне, осим да се може закључити из рационалног поретка природних закона да је у питању разумно биће.

2) То биће је подесило иницијалне услове за рад космоса, односно законе природе, попут каквог инжењера, а онда је, било зато што не може или не жели да их мења, престало да се на било какав начин меша у даљи живот космоса. Ово се може закључити на основу униформности и непроменљивости природних закона.

3) Из природних закона и разума створених бића следи и морални поредак. Овај поредак се мора поштовати, иначе следе казне.

4) Мојсије и Христос, уколико су постојали, били су само излагаоци тог моралног закона.

5) Библија се ни по чему не разликује од других књига.

          По питању бесмртности душе и карактера казни за нарушавање моралног поретка, деисти се разилазе, па тако неки од њих сматрају да је душа ипак бесмртна и да је у будућем животу чекају награде или казне, док други део једноставно не верује ни у душу ни у бесмртност, већ сматра да ће нарушиоци моралног поретка бити кажњени током овог јединог живота. Ми овде нећемо даље улазити у расправу о деизму, већ ћемо одмах прећи на то како је деизам прешао у атеизам, а узрок за то је, по нама, деистичка догма под 2, па је потребно размотрити како је она настала, што ће нас сад опет мало вратити у прошлост...

          Негде у другој половини тринаестог столећа, тачније у јануару 1277 године, папа Јован ХХI (у цивилству познати логичар Петар Шпанац) упутио је писмо париском епископу Стефану Темпијеру, у коме га обавештава да су му дошле гласине како неки професори и студенти Париског универзитета шире погрешна учења, која противрече хришћанској теологији. Темпијер је реаговао ефикасно и већ у марту те године је приложио списак од преко двеста теза које је осудио. Међу њима је, између осталог, била и тврдња о вечном постојању света, која је директно происходила из Аристотелове филозофије, а ова је пак до Париза и других универзитетских центара дошла преко арапских коментатора Авероеса (Ибн Рушд) и Авицене (Ибн Сина). Последица овога била је та да се створила теорија о две истине, једној теолошкој, о томе да је Бог створио свет, а другој филозофској да је свет вечан у смислу да нема почетак. Римокатоличка црква је решила да Аристотела избаци из природних наука, а иронична последица свега тога је била та да је то отворило пут неаристотеловским интерпретацијама појава из физичког света, пре свега кретања. Иронија се састојала у томе што су те неаристотеловске интерпретације много више одударале од врло сумарног астрономског приказа положаја и (не)кретања Земље датог у Библији (Шестоднев). Па су тако кроз Коперникова учења оживеле неке старе доктрине питагорејца Филолаја (и других питагорејаца) о кретању Земље (додуше не око Сунца, већ око „централне ватре“), али и Аристарха, који је недвосмислено учио да се Земља креће око Сунца. Аристотел је ауторитетом Томе Аквинског враћан постепено током наредних стотинак година од Темпијерове осуде, али је већ било касно. Коперник је, да би отклонио аномалије у кретању неких небеских тела, побољшао Птолемејев систем тако што је у центар универзума уместо Земље поставио Сунце. Овај Коперников потез је патио од бројних проблема. Прво, није имао адекватно динамичко тумачење таквог система. Наиме, док је Аристотел централни положај Земље у универзуму објашњавао тиме што је Земља тешка, па стоји на свом природном месту а звезде (па и Сунце) будући, како је то веровао Аристотел, сачињене од лаке материје биле горе тј. на периферији Универзума, Коперник није могао да објасни шта Сунце тражи у центру у том смислу. Даље, Коперников систем је предвиђен да елиминише изузетно компликоване математичке конструкције, ексцентрике и епицикле, односно да смањи њихов број и то као ad hoc математичка тумачења кретања неких небеских тела, које су Грци звали звездама луталицама, а ми данас планетама. Међутим, не само да се број ових конструкција није смањио него се заправо повећао. Најзад, као трећи проблем, Коперник није имао адекватне аргументе за Земљино кретање. Ипак, ускоро се појавио Галилеј, који је на основу два мисаона експеримента дао аргументе за Земљино кретање, док је динамичко објашњење пружио Њутн својом теоријом гравитације. Под утиском ове двојице је пало у заборав да је Коперников систем само закомпликовао математички опис кретања небеских тела, а у сенци тог утиска је био и знатно побољшанији Птолемејев систем, који је унапредио дански астроном Тихо Брахе. Он је задржао Земљу у центру, успешно отклонивши недостатке система Аристотела и Птолемеја. Што се тиче Галилеја, он је дао аналогију са крећућим телом, које ако се креће равномерно за посматраче унутар њега, који не могу да гледају напоље, делује као да мирује, односно посматрачи изнутра не могу да разлуче да ли су у стању мировања или кретања. Реч је о ситуацији када путник у купеу воза, који се креће равномерно праволинијски, а путник не може да види шта је напољу, било зато што је мркла ноћ или зато што је на прозору непрозирна завеса, не може да закључи да ли се воз креће или мирује (Галилеј је употребио као пример брод). Тек кад воз прикочи или убрза, путник ће, падајући напред или назад, схватити да се воз креће, и то зато што је кретање постало неравномерно услед промене брзине у смислу убрзања или успорења. Ако Земљу посматрамо по аналогији са возом, онда, иако она нама делује да се не креће, се она заправо може кретати по том закључивању које је применио Галилеј. А када је у питању трајност кретања, Галилеј је претпоставио једну бесконачну идеалну раван у безваздушном простору, где ако закотрљамо куглу, кугла ће се вечно котрљати, јер нема силе трења (раван је идеална), а ни отпора ваздуха (простор је безваздушан). Супротно општем утиску, Галилеј није био сасвим оригиналан, јер је применио теорију кретања Јована Филопона¹, који се директно супроставио Аристотелу. Када је Аристотел објаснио да пројектил, који завитла бацач, наставља да се креће уз помоћ ваздуха, а онда постепено успори кретање, и крене да пада на Земљу јер му је тамо услед тежине „природно место“, Јован се томе супроставио тврдњом да се пројектил креће не помоћу ваздуха, већ сопственим потенцијалом, а да се зауставља и враћа назад не због тежње ка „природном месту“ већ управо због отпора ваздуха. Сад, ако одузмете ваздух, пројектил завитлан са Земље може да се креће заувек, осим ако не налети на неко друго тело. Сад замислимо да је овај хитац сама Земља. Она се просто не креће у ваздушном простору, а затим ни не налеће на неко тело које би је омело у кретању те тако може стално да се креће, а затим, због равномерног кретања, нико на њеној површини не мора да буде свестан тог кретања. Свакоме ко ово чита је јасно да су у питању аналогије и могућа објашњења на који начин би се Земља кретала² ако би се кретала, па ни Галилеј није тврдио другачије, али су сва та питања пала у засенак пред серијом врло крвавих верских обрачуна, који су потресли Европу, баш нешто мало пошто су се те теорије конципирале. Покољ протестаната од стране римокатолика у Француској, те тридесетогодишњи рат између Протестантске уније и Католичке лиге у коме је наводно страдало чак две трећине станоништва централне Еврпе, пре свега Немачке, учинио је у очима тадашње европске интелигенције хришћанство крајње неозбиљним, као и све догме како римокатолика тако и протестаната, а последично и сва читања Светога Писма, осим као пуког мита и чисто људске конструкције. И можда баш због тога нико није пажљивије проучио бројне недоследности система нове науке³.

          На први поглед је јасно како је униформност природних закона која је следила из нове науке и уопште сам њихов концепт утицао на другу деистичку догму. Тако уређен свемир апсолутно не захтева спољашње интервенције, па је самим тим творац престао и да се меша пошто га је створио. Међутим, узмимо Галилејев аналошки модел који објашњава кретање Земље, а да њени становници то не примете. Овде је кретање, уколико је равномерно, неразлучиво од мировања за посматрача који се налази у крећућем објекту, а да не примети спољашњост и објекте, који се налазе ван равномерно крећућег објекта. Сад узмимо да посматрач може да види спољашњост. Рецимо, ако смо у купеу воза, али је дан и на прозору купеа нема непрозирне завесе, видећемо друге објекте како се померају (дрвеће, зграде и томе слично). Ово нас доводи до закључка да је свако кретање али и мировање релативан појам, јер се само кретање, ако је равномерно, може разлучити од мировања само ако се може видети промена положаја тела у односу на друга тела, као што је случај са нашим возом. Воз мења положај у односу на дрвеће крај пруге, али и дрвеће мења положај у односу на воз, па се може рећи да иако воз иде, а дрвеће не, да се и воз и дрвеће крећу. Другим речима, дрвеће иако мирује заправо се креће, што чини мировање принципијелно неразлучивим од кретања, ако кретање дефинишемо као промену положаја тела у односу на друга тела. Другим речима свако мировање се може редефинисати као кретање и мировање је као такво само релативно (ако се гледа у односу на друго тело).

          А уједно је и кретање релативно, јер се посматра с обзиром на неко друго тело. Сад, главна функција деистичког творца универзума јесте да стави у покрет елементе које је створио, или уколико није створио материју ни из чега већ она вечно постоји, онда да је завртложи или нешто слично. Међутим, уколико је мировање неразлучиво од равномерног кретања, онда оно ни не постоји па је кретање вечно, чиме се укида потреба за покретачем. Управо ово је навело једног деисту, Денија Дидроа, да постане први знаменити декларисани атеиста⁴.

^{Како се показало да је нова наука само стара филозофија}

          Као што видимо, више је фактора довело до настанка атеизма, тачније речено, више компоненти је сливањем створило једну резултанту, резултујући вектор атеизма. Нова филозофија чији су главни представници били Рене Декарт, Барух Спиноза, Френсис Бекон, Томас Хобс и (у мањој мери) Џон Лок. На ове су се надовезали Дејвид Хјум, Имануел Кант, Хегел и на крају овог ланца са једне стране Маркс, а са друге утемељитељи расизма, Гобино и Хјустон Стјуарт Чемберлен. Сасвим је небитно ко је од ових филозофа себе сматрао атеистом (готово сви, осим Маркса и можда Хјума, нису или вероватно нису када су у питању последња двојица). Нова наука, која је основне методолошке претпоставке налазила у одбацивању схоластичке мисли, а тиме и патристике, која се заједно са класичном филозофијом Платона, Аристотела и њихових неоплатоничарских тумача налазила у језгру схоластике, та нова наука је тиме своју методологију црпела из горе поменуте нове филозофије која је пак само (махом) плагирала опскурне грчке предсократовце⁵. Трећа компонента, видели смо, била је решеност римокатолика и протестаната (али и протестаната међусобно) да своје неспоразуме решавају не само академским расправама него и физичким казнама, које су биле озакоњене, а када није ни то помагало, ратовима који су, као што је поменуто у случају Тридесетогодишњег рата између Протестантске уније и Католичке лиге, били изузетно крвави за своје време. Но наравно, прва и основна компонента без које не би било ових других јесте пре свега, како смо видели, уништење енергетске везе између Бога и света, које се десило у крилу раскољене Римске патријаршије, која се одвојила 1054 године и која је лишила Западни свет реалне могућности спасења оличене у православљу (погрешном Тријадологијом где су Отац и Син сматрани једним почелом Светога Духа, те немогућношћу раздвајања Божије Суштине од Енергија) и правоживљу (саката Евхаристија, где се у брк Христовој заповести да се једу и пију и Тело и Крв без изузетка и да то раде сви, а не само клирици, дало народу да једе само Тело, као и услед непознавања да се разум мора потчинити уму и на тај начин постати пријемник Божијих нестворених Дејстава, дало свима на вољу да се разумом који није потчињен уму и као такав непрочишћен, моле кроз разноразне фантазерске пројекције). Међутим, само неразликовање Оца од Сина као узрока бића Светога Духа, али и Суштине од Енергија није била толико римокатоличка оригиналност колико варијације на тему старих јереси, пре свега савелијанског монархијанства, када је у питању Исхођење Духа од Оца и Сина као једног начела, односно аријанског евномијанства, када је у питању идентификација Енергија са Суштином. А и једно и друго је опет било последица погрешне и неблагословене употребе палог разума, који је лишен Божије благодати посегао за логичким конструкцијама.

1. Позноантички филозоф и лидер екстремне монофизитске фракције тритеита, који је живео у Александрији.
2. https://arxiv.org/abs/1301.6045 У (релативистичком) концептуалном оквиру савремене физике, потпуно су еквивалентне тврдње да се Земља окреће око Сунца и обрнуто. Даље разматрање овог питања излази из домена овог чланка.
3.           После Лутера и кардинала Белармина, ако изузмемо Њутновог колегу Бентлија, први који се озбиљно позабавио овом проблематиком био је француски физичар Пјер Дијем у деветнаестом столећу. Нова наука је упала у кризу у трећој деценији двадесетог столећа, када је Карл Попер открио читав низ систематских противречности у методолошким темељима комплетне науке. Ове контрадикције ни до данас нису решене. Када се употреби термин закон у смислу природни или научни закон, обично се под тим мисли на неко универзално правило по коме функционише „природа“ а које је неки геније међу људима експериментално доказао. Нема ништа погрешније у вези тих такозваних закона него што је то ово мишљење. Погледајмо пример Првог Њутновог закона, Закона инерције. Тело задржава стање мировања или равномерног праволинијског кретања док год га нека непропорционална сила у томе не омете. Али како то знамо? Ако аутобус у коме се налазимо нагло закочи, а ми се не држимо за рукодржач, постоји могућност да паднемо, јер наше тело задржава тенденцију кретања какво је било док возач аутобуса није закочио. Међутим, наше тело осим кратког цимања у смеру супротном смеру кочења, не наставља да се креће јер га у томе просто зауставља или пад на под аутобуса или у горем случају ударац о другог путника. Ако пак закотрљамо лопту по неравном терену, зауставиће се због силе трења, под претпоставком да не удари у неки камен или не упадне у неку рупу или нешто слично. Ако пак завитламо лопту у ваздух, она ће се услед отпора ваздуха, али и Земљине гравитације вратити назад. Ако пак лопту завитламо силом довољном да савлада и отпор ваздуха и гравитацију, она ће одлетети довољно далеко да напусти Земљу и отисне се у свемир али и тамо може да налети на гравитацију, рецимо Месеца или Марса, па ако га она не успори, гравитација неког масивнијег тела, ако ништа друго Сунца, сигурно хоће. Чак и ако занемаримо могућу прашину и астероиде и/ли метеоре и даље остаје довољно гравитационих поља да зауставе наш хитац док год постоји осим наше, сада већ хипотетичке, лопте макар још једно једно тело у целом свемиру. Једини начин да елиминишемо било какву могућност да нека непропорционална сила омете кретање наше лопте, и тиме експериментално покажемо да је закон тачан, јесте да уклонимо сва тела из свемира (па тако и нас који лансирамо лопту) и оставимо само ту лопту и ништа друго. Али овде се јавља читав низ проблема који наш закон чини ем непроверивим ем чак и услове за његову проверу контрадикторним. Уклањањем свих тела осим наше лопте, постиже се принципијелна, метафизичка немогућност, поред физичких ограничења да се утврди да ли се тело уопште креће и то из следећих разлога:
   1) Нема других тела у односу на које би се лопта могла кретати (дефиниција кретања јесте да је то промена положаја тела у односу на друга тела). То значи да је нашој лопти немогуће да се креће по дефиницији.
   2) Нема онога који би је бацио.
   3) Нема места са кога би кренула.
   4) Нема никаквог посматрача који би утврдио да ли се лопта креће све и кад бисмо променили дефиницију из 1)
   5) Нема никаквих услова за промену самих услова дефинисања кретања, јер нема никога ко би извршио ту промену и ничега што би могло учествовати као најближи род и специфична разлика, који би уопште дефинисали кретање.
             Укратко, услови за експеримент којим би се потврдио закон су контрадикторни, а контрадикторна ситуација описана контрадикторним исказом је нужно лажна, те као таква може да имплицира то јест као последицу има и истините и лажне исказе, што наш закон чини тривијалним. Но чак кад би из једног контрадикторног, па самим тим и немогућег експеримента, показали да је последица таквог експеримента наш закон, тиме га и даље не би потврдили, јер би морали исти такав закон да проверавамо на свим објектима који су икада постојали или постоје или ће тек постојати у универзуму (или више њих), да бисмо се уверили у његово универзално важење па самим тим и карактер универзалног природног закона. Укратко, не постоји процедура којом би сам закон био потврђен као закон (универзалност), али чак ни као процес (јер би морали да универзум испразнимо од свега што није наша лопта, па и нас саме).
             Дидро, велики просветитељ и писац чувене смарачке Енциклопедије, која је у великој мери идеолошки припремила Француску револуцију и последични покољ римокатоличког клера у Француској, није био у стању да схвати овако баналне ствари. Али како стоје ствари са осталим природним Законима? Да бисмо тврдили да нешто универзално важи за неку групу појава (или апстрактније да неки предикат важи за неку групу субјеката или неко својство за неку групу објеката, рецимо црвеност за неку групу лопти или белост за неку групу лабудова, ми морамо да се уверимо да поменуто својство важи за све објекте дате групе. Па тако ако реком плови три лабуда и ако можемо да их јасно видимо и видимо да су бели, лако закључујемо да су та три лабуда бела. Али ако желимо да проверимо Њутнов универзални закон гравитације који гласи да за свака два тела важи да се узајамно привлаче силама које су директно пропорционална производу њихових маса а обрнуто пропорционална квадрату растојања, ми бисмо морали да то проверимо на сваком, али баш сваком телу у универзуму. Јасно је да је ово немогуће и у принципу ако је универзум вечан а и кретање, јер би то захтевало да ми људи који проверавамо закон будемо вечни у смислу беспочетности (ако универзум нема почетак) што како знамо није случај. Карл Попер је ово приметио и само једном том примедбом оборио комплетно механицистичко схватање универзума као вечног и непроменљивог, чиме је изазвао Карнапа, једног од водећих неопозитивиста, да га гађа жарачем, према познатој анегдоти. Међутим, да би избегао суноврат комплетне нове науке, Попер је предложио оповргљивост као процедуру којом бисмо проверавали природне законе. Како? Он је предложио да се природни закони узму здраво за готово, без провере, али да се дефинише ситуација у којој би они могли бити оповргнути. Па ако се оповргну, знаћемо барем да су лажни. На пример, по Поперу, сваки природни закон мора бити формулисан као исказ облика за све икс важи ипсилон, па ако се икад у пракси за неко икс покаже да не важи за њега ипсилон, онда знамо да тај закон није природни закон, али до тада сматрамо да је ваљан, иако не знамо и не можемо знати да је истинит. Другачије речено, Попер је, да би уопште задржао ослањање на природне законе, жртвовао могућност утврђивања процедуре за доказивање њихове истинитости ( што и није нека жртва јер таква могућност, видели смо горе, не постоји) али је макар утврдио процедуру за доказивање њихове лажности.
             Имре Лакатош, који је много боље познавао историју модерне науке од Коперника на овамо, пак схватиo je колико би примена овог Поперовог начела заправо била погубна по саму нову науку. Наиме, Коперниов хелиоцентрични систем јесте поправио објашњење кретања неких небеских тела које је дао Птолемеј, али по много цене које су горе наведене. Једну од тих цена покушао је да исправи Кеплер, који је дефинисао кретање планета око Сунца као кретања по елипси, чија је једна од жижа Сунце. Ово јесте елиминисало потребу за било каквим вештачким математичким ентитетима. попут ексцентрика и епицикла, али је у извесној мери ослабио Галилејев аргумент о кретању Земље који је следио из Галилејеве претпоставке да је кретање Земље неразлучиво од мировања јер је равномерно, а равномерно је јер је, како је Галилеј претпостављао а и сви пре њега, јер је савршено кружно. Међутим, Кеплеровом интервенцијом оно је постало неравномерно, јер је елипсасто, па је тиме ствар враћена на почетак, а по Поперовим критеријумима цела теорија би услед оваквог оповргавања морала бити оборена, али није. Реч је о томе да би Земља у случају да се креће на начин како је то описао Кеплер морала да убрзава и успорава, а ефекти таквих промена брзине свакако не би остали непримећени (сетимо се аутобуса) Ови није ни једини ни чак најбитнији случај неоповргавања у историји нове науке, али ће се показати као парадигматичан за све будуће такве случајеве, уз још неке последице које би Коперникова теорија морала да предвиди, а који једноставно нису били опажени. На све то се надовезала и једна последица Њутнове гравитационе теорије. Ричард Бентли, Њутнов пријатељ, је у писму Њутну поставио питање да уколико је свемир коначан (па тиме и број звезда) а међу њима делују закони привлачења, зашто се сва небеска тела једноставно речено не споје у једно као резултат тог привлачења. А ако је свемир бесконачан и следствено томе постоје бесконачна растојања међу звездама (чије пак масе морају бити коначне), како се оне једноставно не разлете на све стране. Њутн је прихватио закључак прве премисе и покушао да објасни да у бесконачном универзуму са бесконачно много звезда постоји могућност да се звезде не разлете, али је касније додао да се свако мало умеша Бог, да би кориговао положаје небеских тела да не дође до колапса. Ово је вероватно први пример спасавања теорије од оповргавања увођењем ad hoc хипотезе. Док нас хришћане ово друго Њутново спасавање теорије Богом може да задовољи, неко је касније приметио да треба поставити ad hoc методолошко начело ткз. методолошки натурализам, који каже да све у природи (то јест у творевини) треба бити објашњавано само природом, а никако натприродним фактором. Овде се види колики су напор учинили атеистички идеолози да се «ратосиљају» Бога и то на врло глуп и провидан начин. Најзад, после бројних других оповргавања, Њутнова механика је дебело оманула и код објашњења аномалија кретања Меркура али и тада није била одбачена све док није била замењена бољом, то јест Ајнштајновом, али уместо да се призна да је била лажна, Њутнова теорија је проглашена за специјални или гранични случај Ајнштајнове која има «ограничену применљивост» при малим брзинама. Све ово је није могло спасити даљих оповргавања, па кад је 60-их година двадесетог века откривено да се спиралне галаксије уопште не крећу онако како то предвиђа Њутн-Кеплерова теорија, уведена је нова ad hoc хипотеза о такозваној тамној материји, коју је немогуће регистровати било каквим инструментом, али која мора да постоји да би се њеним  дејством објаснила аномалија. Стога је Лакатош креативно претумачио Поперову оповргљивост као критеријум за научну теорију, укинувши Поперова ограничења и то да се теорија одмах по оповргавању одбаци, да се не сме спасавати ad hoc хипотезама и томе слично.
4. https://www.biola.edu/blogs/good-book-blog/2011/inertial-atheism
5. Углавном питагорејце и атомисте.

мр Иван Марковић за портал "Живот Цркве"

_{Насловна фото: фрагмент фотографије "Thomas Aquinas: Summa Theologica" (аутор: Jonund, извор: wikimedia.org)}

- Текстови објављени у рубрици "Тачка гледишта" не одражавају нужно став Редакције