У природи постоје и дивља и питома маслина. Дивљу маслину сечемо због њене дивље природе и зато што не доноси плод, док питому негујемо и обрађујемо што је могуће више, како би донела обилан и добар род. То је једна слика из природе.

           Свети апостол Павле користи управо ту слику у Посланици Римљанима, у једанаестој глави, када жели да говори, с једне стране, о неверју, непослушности и непокорности Богу и Његовим заповестима, а са друге стране о вери, страху Божјем и побожности. Израиљце упоређује са питомом маслином, чије су неке гране, због свога неверја, одсечене од доброг стабла, одвојене и одбачене. Затим незнабошце, који нису познавали истинитога Бога, упоређује са дивљом маслином. Али, када су они познали Једнога и истинитога Бога, били су накалемљени на место одсечених грана, сјединили су се са питомом маслином и донели добре плодове. Апостол наглашава да увек постоји могућност калемљења, односно могућност повратка из неверја у веру; могућност да дивља маслина постане питома, да престане дивљина греха и да завлада питомост врлине. Бог, због богатства Своје мудрости и знања, има безброј начина да човека који је скренуо са правога пута поново врати на пут спасења. Ово поглавље Свети апостол Павле завршава дивним речима, истичући: „Јер ко познаде ум Господњи? Или ко Му би саветник?... Јер је од Њега и кроз Њега и ради Њега све" (Рим. 11,34–36).

           У овим тешким временима, посматрано из духовне перспективе, у којима живимо под утицајем погубних идеологија и разузданих људских страсти, осећамо да постоје и дивља и питома маслина. То је стварност – сурова стварност. Посматрамо како се духовни живот гаси, како се бесчасне страсти намећу као нешто прихватљиво, како преовладава телесно мудровање, како се настоји укинути духовни закон, а мржња замењује љубав. Кривичне пријаве нижу се једна за другом. Сваковрсна поквареност избија у први план, док се стид потискује на маргину. Завист долази као неугасиви огањ, а лакрдија и неозбиљност као велико зло. И човек све више постаје лажов. Али, истовремено, видимо да неминовно долази и страдање као природна последица свега тога, јер, како каже Свети апостол Павле: „Плата за грех је смрт" (Рим. 6,23).

           Тако смо у наше време свакодневно сведоци све веће напетости, смућености, нервозе, узнемирености и несигурности, унутрашњег немира и неповерења међу људима. Нестаје поздрав, ишчезава „добар дан", губи се отменост, а нестаје и култура душе. И, наравно, јављају се бројни психолошки проблеми. Таква је стварност. Када Бога прогнамо у изгнанство и одбацимо Његове заповести, шта друго можемо очекивати? Сваковрсно безакоње избиће у први план, чак и међу децом и младима. Када се светлост Христова, односно Његово божанско учење, не поставља „на свећњак", него се скрива, када допуштамо да се та благодатна светлост постепено угаси и не желимо да обасјава наш лични живот, породицу, школу и јавни живот, тада наш живот с правом постаје неподношљив, бременит проблемима – налик дивљој маслини. Тада већ говоримо о духовном пропадању, о десакрализацији живота, о безбожности и забораву Бога. А такво стање неизбежно доноси горчину и тугу.

_{Фото: добар род маслине, извор: mistikakipou.gr}

           Ипак, Господ је унапред рекао: „У свету ћете имати жалост" (Јн. 16,33). Али је истовремено објавио и утешну реч која улива наду: „Али не бојте се, ја сам победио свет" (Јн. 16,33) и „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11,28). Управо усред наших душевних страдања неопходно је да сачувамо благодатни дар духовног јединства са Њим. Тај дар откривамо и доживљавамо у окриљу Цркве, у тајни Цркве, у „Божјој њиви" (1. Кор. 3,6–9), у „винограду" (Мт. 20,1–16), у „гостионици" (Лк. 10,34), у „Дому Божјем" (Јевр. 3,5–6) и на „Великој вечери" (Лк. 14,16–24).

Реч Цркве није анахрона, нити мрачњачка, нити нетрпељива. Она је реч истине, љубави и наде. Уосталом, није важно говорити оно што прија, него оно што доноси духовну корист. 

И док је Црква недвосмислено христоцентрична, она је истовремено и истински човекоцентрична. Она сагледава целокупног човека, суочава се са безумљем греха и трагичношћу онтолошки пале и пропадљиве људске природе и нуди пуноћу живота. Зато Црква, доследна своме послању, преображава и спасава људе.

           Пре свега, међутим, не смемо заборавити да је Глава Цркве, Христос, после Свога Васкрсења мироносицама код празног гроба рекао: „Радујте се!" (Мт. 28,9); ученицима у горњој одаји: „Мир вам!" (Јн. 20,19); апостолу Петру на Тиверијадском мору: „Ти хајде за мном" (Јн. 21,22). А изнад свега, у Галилеји је обећао: „И ево, ја сам с вама у све дане до свршетка века. Амин" (Мт. 28,20). 

Ова четири места – празан гроб, горња одаја, Тиверијада и Галилеја – откривају истинско богопознање, светлост која разгони таму, разорење ада, победу над смрћу и живо присуство Христа.

           Зато су, у светлу свега што је речено, посебно значајне пророчке речи: „Господе, у невољи те се сетих" (Ис. 26,16), „Господ је мени помоћник и нећу се бојати" (Пс. 117,6) и, најзад: „Благословен је човек који се узда у Господа" (Јер. 17,7). Управо тада остајемо „свети корен", односно питома маслина.

Митрополит мански Хризостом (Папатанасију)

Извор и фото: pemptousia.gr

Са грчког превела: редакција портала "Живот Цркве"