Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

Многи свети, предани и верни служитељи посадили су семе Православља у Америци, али је мало ко био тако добро припремљен за такав мисионарски труд као Свети Рафаило Бруклински. Као што показују и наведене речи, Свети Рафаило је у себи оваплотио јеванђелски и мисионарски дух који је био неопходан у његово време, а који је данас, док обележавамо 250. годишњицу наше државе, потребнији него икада.

Пре него што се подробније осврнем на Светог Рафаила и његов пример, желео бих да поменем једну фотографију која је на мене оставила снажан утисак док сам боравио у Саборном храму Светог Николаја у Бруклину, у Њујорку. Настала је приликом освећења садашњег саборног храма у Стејт стриту 1920. године и приказује огромно мноштво народа окупљеног испред храма. Оно што ми је посебно привукло пажњу било је то што прочеље храма није било украшено, како би се данас можда очекивало, мешавином америчких застава и застава земаља из којих су досељеници потекли. Напротив, читаво прочеље било је прекривено искључиво заставама Сједињених Америчких Држава.

Та слика оставила је на мене дубок утисак и много говори о начину размишљања првих православних досељеника. Они су волели градове, села и породице које су оставили иза себе, али су истовремено знали да су у Америку дошли да у њој остану. Желели су да постану пуноправни учесници у животу своје нове отаџбине, истовремено чувајући своју древну православну веру и предање. Управо у такав амбијент стигао је 1895. године у Њујорк Свети Рафаило, тада још архимандрит Рафаило Хававини.

Пре доласка у Сједињене Америчке Државе, Свети Рафаило је живео у неколико значајних центара Православља – од родног Дамаска, преко Цариграда и острва Халке, где се школовао, до Кијева и Москве. Управо су га та широка животна искуства, бројна путовања и познавање више језика, како у свакодневној тако и у богослужбеној употреби, Божјим Промислом припремили за мисију у Новом свету: да организује и утврђује православне парохије за новопридошле православне досељенике различитог етничког порекла. Иако је његово првенствено послушање било служење арапском говорном подручју досељеника из Велике Сирије – данашње Сирије и Либана – у оквиру новоосноване Сиријско-арапске мисије Руске православне цркве, Свети Рафаило је убрзо постао поштована и вољена личност међу православним досељеницима уопште, нарочито у области Њујорка. Његов неуморни мисионарски рад одвео га је широм Сједињених Држава, Канаде, па чак и Мексика, где је крштавао, венчавао и служио парастосе верницима који су живели у удаљеним крајевима. У сваком месту подстицао је верне да оснивају парохије, обећавајући им да ће добити свештенике чим се озбиљно посвете том светом делу.

Како је мисија расла, тадашњи поглавар Руске православне епархије у Северној Америци, Свети Тихон Московски, увидео је да Светог Рафаила треба хиротонисати за епископа како би руководио младим мисионарским парохијама широм Сједињених Држава. Са тим су се сагласили и Свети Синод Руске цркве и патријарх антиохијски. Тако је 13. марта 1904. године Свети Рафаило у Саборном храму Светог Николаја у Бруклину хиротонисан за епископа, поставши први православни епископ, без обзира на своје етничко порекло, који је хиротонисан на америчком тлу. Да није било његове мисионарске ревности и непоколебљиве посвећености служењу вернима, многи православни досељеници би, у настојању да остваре амерички сан у својој новој домовини, вероватно били асимиловани и изгубили своју верску самосвест.

Способност Светог Рафаила да се креће између различитих култура и да прихвати оно најбоље из различитих православних традиција чини га узором и за наше време. Он је умео да се људима обраћа на њиховом матерњем језику и да разуме њихове обичаје, јер је и сам стекао богато животно искуство у различитим срединама. Истовремено их је подстицао да се прилагоде новој домовини. Одлучно је чувао учење Цркве и штитио своје стадо од „грабљивих вукова“, док је, без нарушавања православне вере, мудро одговарао на околности и изазове живота у америчком друштву.

Шта, дакле, можемо научити из живота Светог Рафаила док обележавамо 250 година америчког демократског искуства? Пре свега, треба да будемо дубоко благодарни личностима попут Светог Рафаила, које су посејале семе Православља у Америци. Као што грађани Сједињених Држава са поштовањем гледају на очеве осниваче своје државе и жртве које су они поднели ради изградње снажније и боље земље, тако и ми треба да гледамо на своје „Оце осниваче“ Православља у Америци, да се угледамо на њихово сведочанство и учинимо га делом сопственог живота. Позвани смо да наставимо да негујемо оно што је израсло из њихових првих трудова, истовремено са љубављу прихватајући све оне који данас својом слободном вољом приступају Светој Православној вери.

Као што су Сједињене Америчке Државе често називане „великим котлом народа“, тако и православна вера сабира у једно све који желе да пригрле Господа Исуса Христа у лађи Цркве, где, по речима Светог апостола Павла, „нема више Јудејца ни Јелина, нема роба ни слободњака, нема мушкога ни женскога, јер сте ви сви једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28). Њему нека је свака слава и част у векове векова. Амин.

Извор, фото: antiochian.org

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"