Његово Високопреосвештенство архиепископ њујоршки и митрополит све Америке Сава (Испер)

После Пасхе 2025. године, провео сам неколико дана у молитвеном повлачењу у грчком православном манастиру Светог Нектарија у држави Њујорк, уз књигу старца Јефрема Аризонског „Савети са Свете Горе“. У манастиру сам се сусрео са побожном породицом из једне од наших парохија. Током разговора дотакли смо се теме бола, и они су ми испричали да је један од наших свештеника, наглашавајући да се „морамо радовати у страдању“, ненамерно отуђио од себе и од Цркве неке младе људе.

Исправио сам ту формулацију, рекавши: „Верујем да је свештеник хтео да каже да нас, као хришћане, бол не спречава да се радујемо, односно да се радујемо упркос страдањима која подносимо, а не због самих страдања.“ Један од присутних младића одмах је одговорио: „То прихватам — и разумем.“

Полазећи од тог разговора, желео бих укратко да се осврнем на значај прецизности у изражавању када представљамо хришћанску поруку. Често нам је намера да пренесемо истинито учење, али због наших људских, језичких или културних ограничења, на крају кажемо нешто што је у супротности са оним што смо желели да искажемо.

Хришћанска вера исповеда да Бог није узрок зла, а ипак велики део наше духовне литературе наглашава прихватање искушења и болова као нечега што долази од Бога. Како помирити ова два става?

Пре свега, морам рећи да постоји доста забуне око тога шта подразумевамо под „Оцима Цркве“. Нису сви које називамо „Оцима“ исте врсте. Неки се називају Учитељима Цркве, као што су Свети Василије Велики и Свети Атанасије, чија су дела догматска и написана ради тумачења или одбране вере. Други су духовни руководитељи, као што су Свети Пајсије Светогорац, Свети Јосиф Исихаста и други, чије су речи пастирске, усмерене на исцељење душа.

Због тога је неопходно расуђивање при читању њихових дела. Када Свети Отац пише о учењу или догми — ради појашњења или одбране вере — његово учење је општеважеће и објективно. Али када даје духовни савет, он је личан, намењен утехи или укрепљењу конкретног подвижника, како би му помогао да издржи неко искушење, било духовно или материјално.

Из тог разлога не можемо издвајати појединачне реченице из духовних поука светих отаца и на њима градити догматске ставове. Велики део данашње забуне произлази управо из мешања личног духовног саветовања са догматским учењем.

Православни духовни живот одликује се приступом сваком човеку према његовим потребама, могућностима и степену духовне зрелости. Опште правило примењује се са мудрошћу и разборитошћу, према ономе што духовник препознаје као корисно за конкретну личност. Зато велики духовни старци показују флексибилност у примени општих начела. Насупрот томе, они који покушавају да „постану духовни оци путем књига“, често падају и друге воде у заблуду.

Верујемо да је извор зла и страдања у палом стању човечанства. Христос је дошао и извршио наше спасење како бисмо се вратили у рајско стање за које смо створени. Стога Бог није Онај који шаље страдања, катастрофе или несреће; све су то последице греха који влада нашим светом.

Ипак, такође верујемо да, када у потпуности поверимо свој живот Богу, прихватамо све што нам се догађа као Његово допуштење ради нашег добра. Реч „допуштење“ подразумева да је Бог у стању да спречи зло ако жели да интервенише. Како пише апостол Павле: „А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро“ (Рим 8, 28). На тај начин живимо у миру упркос невољама, црпећи духовну снагу да се суочимо са искушењима, да их превазиђемо, па чак и да из њих извучемо корист. Такав став захтева велику веру и готово потпуно предавање Богу, али је то најбољи пут за суочавање са сваком врстом тескобе.

У књизи Премудрости Соломонове стоји: „Сине, не презири карање Господње нити клони кад те Он укорева; јер кога Господ љуби, тога кара, као отац сина који му је мио“ (Прем. 3, 11–12). Реч која се у грчком преводи као „карање“ (paideia) дословно значи васпитање или образовање — подизање детета кроз заповест, савет, укор, а понекад и казну. Због тога неки савремени преводи користе изразе „исправља“ или „укорева“. У арапском језику реч ta’dīb има исто значење — усавршавање или исправљање, благ облик прекора или казне усмерене ка побољшању.

Ова два стиха представљају божанско васпитање као израз очинске љубави, а не као сурову казну. У хришћанском разумевању, страдање прихваћено са поверењем у Бога постаје облик божанске педагогије, кроз коју Он води Своју децу ка мудрости и праведности.

У том позитивном контексту, хришћани гледају на искушења која их сналазе — и која прихватају у предавању Богу — као на прилику да задобију снагу и унутрашњи мир. Управо то чине и духовни оци када теше и укрепљују своју духовну децу.

У истом духу, старац Јефрем упућује речи личне утехе својим ученицима. Прочитајмо неке од његових утешних поука, имајући на уму да се свака мора разумети у ширем пастирском контексту у којем он и други свети старци говоре:

„Колико човек губи када страда и заборавља своје усиновљење, не схватајући да се васпитава као дете Божије.“ (стр. 13)

„Искушења долазе да нас науче да постанемо носиоци тегоба, увежбани борци, следбеници Христа распетога за нас, браћа свих светих који су ходили трновитим путем Крста… верни, који чувају свете заповести и подносе искушења која долазе од света, ђавола и тела.“ (стр. 19)

„Искушења долазе да нас приближе Богу, јер невоље растужују и помрачују срце, чинећи га меканим, глатким и смиреним.“ (стр. 20)

„Онај који своје жалости носи са радошћу и разумевањем, ослобађа се грехова и њихових казни. У њему се ствара духовни печат; он постаје саосећајан, смирен, кротак… А онај који нема истинско разумевање својих искушења пада у тугу и депресију онда када би требало да се радује — јер ходи путем Голготе са светима.“ (стр. 20)

„Искушења сваке врсте чисте човека који их прихвата са мудрошћу и разумевањем. Свако искушење које снађе хришћанина јесте божанска посета ради његовог спасења, послата благом десницом нашег Небеског Оца, иако наша природа не воли такве ствари — као што ни болесник не ужива у горком леку.“ (стр. 23)

„Лекар наноси бол болеснику — кроз операцију, горке лекове, па чак и ампутацију — не из злобе, већ ради исцељења. Тако и Бог, Лекар наших душа и тела, исцељује нас кроз сваки лек, искушење и бол, да би нам даровао духовно здравље у највишем могућем степену.“ (стр. 33)

Извор, фото: Фејсбук страница Metropolitan Saba Esper

Превод са енглеског редакција портала "Живот Цркве"