„Према нашој логици, онај ко напусти неког човека или неко место више није присутан у његовом животу.“[1]

Није нам непознато искуство растанка од људи са којима смо живели блиско и у љубави, било као сродници, било као пријатељи. Некада је владало јединство срдаца, а сада раздвојеност. Та раздвојеност је смрт. Вољена особа више не постоји у нашем животу, нити ми у њеном.

Искуство растанка подсећа на искуство сахране, када постајеш свестан да однос више није онакав какав је био и да си позван да се суочиш са новом ситуацијом, ма колико она била тешка.

Прихватање стварности није само знак мудрости него и смирења. Прво те „води даље“, чини те другачијим и, можда, обнавља твоје биће. Другим речима, проживљаваш пут „од крста до васкрсења“. Друго ти дарује искуство познања Христа, Који је смирио Себе у послушности вољи Свога Оца „до смрти, и то до смрти на крсту“ (Фил. 2, 8).

Није лако прихватити догађаје који долазе неочекивано. И то не фаталистички, него са одважношћу верника који се узда у Бога као дете у свога оца и каже: „Онај Који је допустио да се то догоди зна зашто.“ И ишчекује следећи корак...

Сваки човек је, управо као човек, непредвидив. Није немогуће да се промени. Сазнања која свакодневно стиче таква су и толика да могу променити његово виђење сопственог животног пута, као и његов однос према људима око себе и према Богу.

Потребно је да дубоко у себи прихватимо да „ништа није загарантовано“. Као што не треба ни од кога да правимо бога, завршавајући тако у прикривеном идолопоклонству.

Ако према нашој логици „онај ко напусти неког човека или неко место више није присутан у његовом животу“, са Христом није тако. Јер „према јеванђелској стварности Господ заувек остаје близу нас“[2], чак и када се чини да нас „на неко време“ напушта, како би нас припремио за веће искуство Духа Светога.

Наравно, они који већ сада живе Вечни Живот као сједињење са Богом и познање Бога, нити умиру за друге, нити други умиру за њих. Чак и ако је „сахрана обављена“, живот се наставља „у другом облику“, познатом онима који живе у Христу.

Напомене:
[1] Η Θεολογία της καρδιάς, изд. Ίνδικτος, Атина 2008, Увод, стр. 9.

[2] Исто.

Извор, фото: pemptousia.gr

Превод са грчког: Редакција портала "Живот Цркве"