Православно хришћанство често делује као суштински конзервативно. Непоколебиво место које Предање заузима у његовом животу изгледа као створено да буде конзервативни бедем против света који је сувише спреман да заборави све што је добро и лепо. Међутим, постоје суптилне, али важне разлике које овакво разумевање Православља чине варљивим и које могу довести до изопачења вере и готово обрнуте слике нашег истинског спасења. Православно хришћанство не настоји да сачува нешто што је сада прошло — оно није вера заробљена у историји. Напротив, оно исповеда да оно што је једном дато у одређеном тренутку историје није ништа друго до оно што ће се открити на крају свега. Стога се вера исправно живи само онда када је радикално усмерена ка ономе што долази. Царство Божије никада није ништа друго до крај и испуњење свега, оно ради чега је и сама творевина приведена у постојање.

„Ја сам Алфа и Омега, Почетак и Свршетак“, говори Господ, „Који јесте и Који беше и Који долази, Сведржитељ“ (Откр. 1, 8).

Разумети истинску природу „краја свих ствари“, или, богословским језиком речено, „есхатологије“, у почетку је тежак задатак. То нарушава многа правила простора и времена (да, љубитељи „Доктора Хуа“, заиста је тако) и захтева извесну промену перспективе. Један пример таквог преображаја перспективе може се видети у евхаристијској молитви Светог Јована Златоустог, где свештеник узноси молитву:

„Ово чините у мој спомен! Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: Крста, Гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења са десне стране и Другог и славног доласка.“

Свештеник говори о Другом доласку у прошлом времену. То не представља некакво чудно учење по коме се сматра да се Други долазак већ догодио у историји. Напротив, реч је о препознавању да Света литургија стоји у једном мистичном простору из кога је исправно говорити о Другом доласку на тај начин. Јер Света литургија заиста јесте „последња“ Вечера, трпеза на крају свих ствари.

Свети Оци су сматрали да се истина поистовећује са крајем. И Свети Максим Исповедник на Истоку и Свети Амвросије на Западу писали су о тростепеном поретку у којем је Стари Завет „сенка“, Нови Завет „икона“, док је „истина“ — будући век. Овакво разумевање има више аспеката.

Пре свега, истина било чега не налази се у садашњости, него у његовом телосу, у његовом крају и испуњењу. Семе се не познаје док не постане дрво. Али, што је најважније, ово остварење истине не посматра се као постепени развој, као некакво уздизање ка истини. Такав приступ би подразумевао да истина „још није дошла“. Међутим, истина већ јесте и већ је присутна. Можемо рећи да истина, која већ постоји у будућем веку, привлачи све ка себи. Или да се истина, која већ постоји у будућем веку, пројављује у времену већ сада — онима који имају очи да виде.

Наш најчешћи начин посматрања света даје првенство историји, полазећи од претпоставке да је прошлост непроменљива и да је узрок свега што постоји у садашњости. Тиме себе чинимо творцима света, писцима приче васионе. То је веома примамљиво, иако у себи носи семе стрепње и рата. Али Бог није тако устројио творевину да она сама буде творац сопствене судбине и господар свога удела.

Приликом стварања, Бог посматра Своје дело и говори: „И гле, добро беше веома.“ То није само запажање о ономе што је учинио, него објава саме природе творевине. Њена природа открива се у њеном крају. Крај призива творевину, непрестано је усмеравајући ка ономе ради чега је створена. Свети апостол Павле овако говори:

„Обзнанивши нам тајну воље Своје, по благовољењу Своме које унапред одреди у Њему. За остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему“ (Еф. 1, 9–10).

Овај стих треба читати заједно са речима Светог апостола Павла из Посланице Римљанима:

„А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери“ (Рим. 8, 28).

То је оно „добро“ или „веома добро“ ради којега је све створено. Међутим, то добро је истовремено и скривено. Оно нам ни на који начин није очигледно, осим уколико не гледамо самога Христа.

Замислимо свет око 1000. године пре Христа. Један потпуно безначајан народ, тек нешто више од скупа племена, води борбу око комада земље који је готово безвредан по својој плодности и безначајан по положају и величини. У истом том подручју, међутим, уздижу се и цветају моћна царства и цивилизације, стварајући богатство, силу и нова достигнућа. Њихови споменици стајаће хиљадама година. Али на том незнатном месту један младић изаћи ће на двобој са дивом и победити га. По мерилима васионе, то је готово ништа, без икаквог значаја. Али то је прича о Давиду и Голијату, а тај Давид постаће предак оваплоћеног Бога, Који је Сам „добро“ света.

У овом тренутку ми не можемо правилно судити нити измерити „добро“ у свету, као што не можемо измерити ни укупност зла. Ништа не добија свој пуни смисао док не буде сагледано у светлости краја свих ствари. Давид добија значај тек из перспективе онога што долази после њега. Његово потомство је оно што му даје смисао и значај. И више од тога — морамо разумети да је „узрок“ Давидове славе већ привлачио све ка себи. Христос као Дете већ је узроковао уздизање Давида и утврђивао његово царство.

На исти начин и наши сопствени животи „узроковани“ су крајем ради којег су створени. Зато Свети апостол Павле каже:

„Браћо, ја за себе не мислим још да сам то достигао; једно пак чиним: што је иза мном заборављам, стремим за оним што је преда мном. И трчим према циљу ради награде небеског призвања Божијега у Христу Исусу“ (Фил. 3, 13–14).

Ми не градимо на прошлости нити настојимо да сачувамо прошлост. Темељи Царства Божијег нису у овоме свету нити су од овога света. Они су, по речима Светога Писма, „непоколебиви“. Оно што Црква назива „Предањем“ није бледо историјско сећање, него непрестано обнављани живот Духа који је „једном за свагда предат светима“. Континуитет Предања не зависи од памћења. Оно је увек исто и свуда исто, јер је то једном дарована стварност која постоји пре свих векова и ка којој смо непрестано привлачени.

Оваква перспектива већини људи делује необично и супротна је чисто људском схватању конзервативизма. Посматрачу са стране Православље може изгледати као нешто конзервативно, али ако се оно што се чува одржава само на историјски начин, онда то више није живот нити истина Предања. Од нас се захтева да живимо у непрестаном самоиспражњењу и да примамо живот који нам се дарује. Исус Христос је исти „јуче и данас и у векове“. И управо то јесте садржај Предања. Ја Га данас не познајем зато што сам Га познавао јуче. Могу Га познавати само сада.

Извор, фото: glory2godforallthings.com

Превод са енглеског: редакција портала "Живот Цркве"