Недавна објава, на званичним ресурсима Украјинске православне цркве, фотографије са сусрета тернопољског митрополита Сергија (Генситског) са патријархом Вартоломејем у Тбилисију, изазвала је очекивани шок код многих верника. Овај сцена није протоколарна случајност. Иза кулиса приказане „љубазности“ одвија се драма. Њена суштина је у следећем – док се негде у Украјини припрема или већ дешава још једно насилно отимање цркве од стране присталица Фанару подређене „ПЦУ“, највише руководство УПЦ прави оштар заокрет.

Сигнал који се шаље пастви делује цинично: „Ви се тамо само држите под притиском насилника, а ми ћемо се овде састајати и договарати“. Стиче се снажан утисак да су идеолози сабора у Феофанији, који је прогласио прекид веза Украјинске православне цркве са Московском патријаршијом, спремни на директан контакт и закулисне споразуме са Фанаром, који је својим признањем украјинских расколника покренуо спиралу прогона УПЦ.

Вреди напоменути да поменути сусрет у Грузији није могао бити случајан. Поглавар Фанара не би први направио корак према митрополиту Сергију. Очигледно је да је приступ патријарху Вартоломеју био унапред усаглашен са митрополитом Онуфријем. Иначе владика Сергије не би поступио самовољно, а фотографија се никада не би ни појавила на званичном каналу УПЦ.

_{Фото: из мало другог угла шири кадар (инфо-служба УПЦ је, са својим избором и кадрирањем фотографије, хтела да избегне уочавање затечености других присутних јерарха са сценом која се одвијала пред њиховим очима), митрополит Сергије сем неубичајеног осмеха (кога ником другом није показао!), уношења у лице саговорнику, патријарха Вартоломеја хвата и за руке (фото је из отворених извора)}

Занимљив је још један моменат. Као што је познато, у авангарди процеса кидања веза УПЦ и РПЦ иступа ректор Кијевске духовне академије и богословије архиепископ Силвестер (Стојчев). Дакле, паралелно са боравком митрополита Сергија у Тбилисију, Стојчев се налазио у Тернопољској епархији, где је током сусрета и предавања активно промовисао наратив да је УПЦ већ аутокефална, а да је прекид са РПЦ неповратан факт.

Индикативно је да се ове тезе не артикулишу само за унутрашњу публику, већ се износе и на међународну сцену. У свом недавном интервјуу за српски недељник „Време“, владика Силвестер директно констатује овај статус кво:

„У односима са Московском патријаршијом тачка без повратка је већ пређена, и о повратку УПЦ под јурисдикцију Московске патријаршије не може бити ни говора. Данас наша Црква постоји као потпуно независна организација... Ми већ имамо искуство у самосталном решавању свих питања унутрашњег црквеног живота. Потребно је само да и друге Помесне цркве признају ту независност.“

При томе, образлажући потребу зближавања са Константинопољем, владика апелује на страх од маргинализације, називајући дијалог са Фанаром јединим излазом из „опасне ситуације постепене самоизолације“:

„Данас УПЦ не одржава никакве контакте ни са Московском патријаршијом, ни са Цариградском црквом. Лично сматрам да је то веома опасна ситуација, јер нам прети постепена самоизолација... Управо зато сам већ неколико пута јавно изјавио да би наша Црква и те како могла започети црквено-дипломатски дијалог са Цариградском црквом, како бисмо бар научили да чујемо и разумемо једни друге и започели потрагу за излазом из овог ћорсокака.“

А речи архиепископа Силвестера нису само приватно мишљење, већ одраз системског плана. Да се ова реторика уклапа у јасну стратешку линију, сведочи и оцена ситуације унутар УПЦ коју је још у априлу 2024. године дао проректор КДАиБ Владимир Бурега. Он је директно нагласио да „аутокефално“ крило УПЦ има своје, сасвим конкретно виђење решавања ситуације:

„Онај део Украјинске православне цркве који се залаже за потпуну независност од Москве и аутокефалију, прави некакав алтернативни план. Он се састоји у томе да УПЦ прво обнови односе са Константинопољском патријаршијом, који су сада прекинути, и да обнови евхаристијско општење са Константинопољем. Као друго, да пошаље делегацију у Константинопољ и започне преговоре о регулисању статуса УПЦ, а истовремено унутар Украјине УПЦ такође мора да започне преговоре са 'ПЦУ'.“

Овај „алтернативни план“ много тога објашњава. Између осталог, и љубазан осмех којим је митрополит Сергије даривао поглавара Фанара у Тбилисију. Иако је овај потоњи главни кривац за прогоне који су се обрушили на УПЦ од 2019. године.

_{Фото: упоредимо говоре тела на горњој и овој фотографији, овде се у односу на патријарха Данила у психолошки подређени наступ и положај ставља патријарх Вартоломеј (фото је из отворених извора)}

Међутим, чак ни то није најважније. Главно питање које виси у ваздуху јесте – шта је коначни циљ плана „аутокефалног“ крила УПЦ? Логика њихових поступака изазива недоумице, јер све варијанте воде у ћорсокак.

Није сасвим јасно чему се они надају?

Да ће Фанар признати аутокефалност УПЦ? – То је илузија. Патријарх Вартоломеј је већ више пута и категорично изјавио да је Томос о аутокефалности за Украјину већ издат, и да је његов једини легитимни (са становишта Константинопоља) власник „ПЦУ“. Управо зато Константинпољска патријаршија неће стварати паралелне јурисдикције.

Да ће Грци дозволити УПЦ да постане егзархат Фанара? – И то је пут у нигде. Јер чак и ако претпоставимо да ће УПЦ бити понуђено да привремено пређе под омофор Константинопоља, то ће постати само прелазна фаза. Као што је Владимир Бурега сасвим јасно нацртао, финале овог плана су преговори са расколницима унутар земље. Фанариоти ће неминовно натерати новонасталу структуру да најпре саслужује са „ПЦУ“, а затим да се потпуно стопи са њеним редовима.

Не треба занемарити ни још један моменат. Корак у смеру Истамбула је одлука која ће имати катастрофалне последице по читав православни свет.

Као прво, обнављање општења између УПЦ и Фанара поништиће све канонске злочине које је Константинопољска патријаршија починила у Украјини последњих година.

Као друго, то ће довести у крајње незгодан положај оне Помесне цркве које су одбиле да признају „ПЦУ“ и које су храбро браниле канонску УПЦ. Њихова принципијелна позиција биће обезвређена од стране самих јерараха УПЦ.

Шта онда покреће идеологе Феофаније? Можда им је обећано ублажавање државног притиска на Цркву у замену за овакве кораке. Можда једноставно желе да сачувају статус и имовину. Можда заиста верују у то да ће моћи да прогурају своју самовољну аутокефалност, постигавши њено признање од стране Фанара и још неколико Помесних цркава.

Али у стварности све ово изгледа као духовно слепило. Јер курс ка Фанару представља постепено издајство сопствене Мајке-Цркве и чистоте вере (с обзиром на то да ће исход бити уједињење са „ПЦУ“). И, што је најстрашније, то је издаја помена, крви и боли оних свештенослужитеља и обичних парохијана УПЦ, који су годинама трпели прогоне, пребијања и отимачину од стране главног чеда Фанара у Украјини – „ПЦУ“.

Тодор Иванов за портал "Живот Цркве"

Извор насловне фото: uoc-news.church