Дана 11. октобра 2026. године, у недељу 19. по Духовима, Његово Високопреосвештенство Архиепископ горњокарловачки господин Герасим служио је Свету Архијерејску Литургију у храму Светог Оца Николаја Мирликијског у Карловцу.

Високопреосвећеном Архиепископу саслуживали су: протопрезвитер Саша Лончина, презвитер Марко Поповић и јерођакон Гедеон (Врањеш).

По завршетку евхаристијског сабрања, пригодном бесједом, вјерницима се обратио Владика Герасим рекавши:

…Често се питамо каква је наша намена, нас људи на земљи. Ради чега смо створени и каква је наша улога у овом животу? А када прочитамо Свето Јеванђеље, у ствари, сазнамо и чујемо да нам се каже да будемо савршени као што је Отац наш Небески савршен. Дакле, наша намена овде на земљи је да себе усавршавамо. Данашње Свето Јеванђеље управо говори о томе.Односно, говори о савршеној љубави Божијој, са поруком да та иста љубав Божија буде и наша љубав, уподобљена Божијој љубави, да буде савршена.

Није лако нити једноставно трудити се на пољу спасења свога али где је помоћ Божија, где је благодат Божија, у ствари, ништа нам није тешко, све је једноставно. Зато нас Господ благодаћу Духа Свога Светога крепи у нашим подвизима, у нашој мисији, у ономе што је речено у порукама Господа Исуса Христа — да будемо савршени и да волимо све и свакога, па и своје непријатеље. Јер у Јеванђељу се каже: каква нам је хвала ако ми чинимо оно што ће нама људи чинити? Ако их волимо, ако им дајемо и пружамо, а очекујемо од њих исто то, каква нам је хвала за све то? Односно, какву ћемо награду имати пред Богом? Милосрђе Божије је велико, али и милосрђе нас људи треба да се усавршава и да личи на Божије. Јер колико је Бог милосрдан према нама, ми тога нисмо ни свесни. Тек када почнемо да набрајамо своје грехе и када видимо шта смо ми све учинили и колико смо згрешили према Богу, онда видимо заиста колико је милосрђе Божије велико.

Замислите да такве грехе ми учинимо једни према другима или да учинимо такав грех према земаљском цару, па он би нас казнио смрћу. А Бог не. Бог чека. Он стрпљиво чека да ми спознамо свој грех, да се покајемо и да се вратимо Њему – управо је то милосрђе Божије.  Када бисмо ми по нашим законима свима судили и када би се наше милосрђе тако исто распрострањивало, ко би жив остао на земљи? Ми бисмо се међусобно сви истребили. Јер ми не знамо да праштамо, ни да трпимо, ни да чекамо да се неко, пошто се о нас огреши, врати, да се покаје, да каже: „Опрости, учинио сам грех према теби.“ Али зато смо позвани Светим Јеванђељем, речју Божијом, примером Христовог живота да будемо милосрдни, да не чекамо, када некоме пружимо нешто, да нам се то врати, него да дајемо и да тако добро иде у круг, да се добро шири. Јер Господ нас воли, Господ воли свако створење Своје и Он нама говори, поучава и упућује нас да волимо једни друге, да праштамо једни другима.Чак и више од тога, Он жели да будемо још савршенији – да волимо и непријатеље своје, да волимо оне који нам отворено желе смрт, да се и за њих молимо Богу.

То је вера православна, то је љубав Божија и ми, као створени по лику и обличју Божијем, дужни смо да се уподобљавамо Богу, дужни смо да волимо све око себе и једни друге.

Извор, фото: Епархија горњокарловачка