Ивана Ђорђевић: Предговор књизи игуманије Матроне "Храбро срце"
Када се не питамо зашто, него само прихватамо да су путеви Божији (за нас) мистични и недокучиви, долазе до нас исцељујући комадићи Његове премудрости који нас воде и уче новим путевима, ако смо довољно отворени да их примимо као дарове. Као такав дар, до мене је дошло ово мало – велико дело. Била сам узбуђена што ћу га откривати и почашћена да будем једна од првих који га доживе и приме у срцу.
Име књиге симболизује једну златну нит коју откривамо поглавље за поглављем и усхићено желимо да одмотавамо клупко вивидне промишљености ауторке, њену душу, срце и љубав која ју дотакла, те је она несебично пожелела да то подели са нама као делом њеног и (по мање или више) пута сваког хришћанина. Балансирајући између психологије и хришћанства, у покушају да се те две љубе и додирују у благости, а понегде и разилазе али не неспојиво, ауторка говори о темама које су изазов за сваку личност која је икада покушала да се бави собом на нивоу духовности и личности. Као што и сама наглашава „слободни смо да бирамо послушност као пут,“ јер нас Отац воли, а онај ко је вољен, никада не умире.
Дело је пуно подсећања на „давно заборављене“, а тако насушне вредности које хришћанство не да није заборавило, него се труди да их оживи самим својим постојањем као „жива вера“. Тако бивамо подсећани на важност емпатије, љубљење ближњег свог, посаветовани како да подржимо тугујуће, колико је важан унутрашњи мир и радост и како да очувамо свој пут ка нашем Творцу од површних, неважних, свакодневних тривијалности, које понекад на жалост добију много веће место у нашој души него што завређују.
На један дечији, чист и разигран начин, њена унутрашња девојчица покушава да нас позове да се играмо са њом пратећи златну нит кроз неке мрачне, као и кроз неке светле моменте (где је суштински теже да се прати златна нит). Никада не допуштајући да „потонемо“ у својој лењости и духовном мраку, малом ручицом нам нуди „велика решења“ која су посве једноставна, али не и лако примењива. Даје рецепте састављене од „зрна добре воље, малчице скромности и много храбрости“ како би очистили себе и позлатили „храбро срце“ које је кренуло путем Божије истине.
Такође нас подсећа на важност уметности која треба бити уткана у наш свакодневни живот, кад нам је већ даривана. „Живот је леп управо зато што је једноставан.“
Позива нас да вратимо вредност ћутања и активног слушања, тј. слушања истим тим „храбрим срцем“ које провејава у свако слово на папиру, истовремено позивајући на громогласно заузимање за оно што је аутентично. А аутентично никада није вулгарно и бестидно, већ тихо, стамено и трајно до вечности, јер нас је Бог помиловао и створио по свом лику.
Ауторка не говори да је њена истина највећа, већ Његова. Подсећа нас да као рањиви и мали људи имамо права на своје виђење и истину, али само је Његова права и једина. Једна од њених истина је да се требамо тргнути и вратити са пута отуђености и неповезаности на пут љубави, како према себи, тако и према другима. Али оној зрелој љубави уз пуну одговорност, не оној незрелој заљубљености у идеје и идеализације.
Даље, говорећи о зависностима које су велики изазов модерног живота, вели: „Верујући човек треба само да је зависан од Бога.“ Један од разлога зашто људи имају потребу да затупљују себе неким од наведених зависности јесте и немогућност седења са самим собом у сопственом „муљу“. Тако, највећи изазов у проналажењу себе постаје слика о себи која се креће од потпуног незадовољства собом све до себеобожавања. Лек: “контакт са осећањима“.
Враћа нас у пријатељски однос са савешћу, подсећајући нас да оно где нас највише искушава модерно доба је у разликовању доброг од зла. Лечити завист, мржњу и љубомору вредним радом на освешћивању истих, јер је завист суштински оно што је убило Христа. Веома ми се допао део око радосне туге у хришћанству, јер је то један диван начин да нешто потпуно аутентично доживимо као награду за наш мукотрпан и храбар рад на себи.
Негде пред сам крај дела ћете наићи на једну малу ризницу кратких прича којима ћете се враћати више пута (бар ја јесам) јер ћете схватити да те приче имају дубину вишедимезионалних порука животних и целомудрених. Занимљиво је што су те приче увод за кулминацију дела о „храбром срцу“, а то је да ЈЕСТЕ вредан онај надљудски напор потребан да своје срце „наштимамо“ да „разуме“, оправда и опрости повреду, а заборави нането зло. Наравно, као што и једна позајмљена прича каже „АКО смо спремни“ те шансу дату од Творца не доживимо као камен-препреку на путу.
За крај, њено приповедање нам допушта да будемо само људи и да се бавимо и својом сумњом, чак и у Божијем, АЛИ само ако нам то буде корисно за наш раст. Ако сумња служи да нас држи покуњенима и ништа не научимо из тог осећања, онда неће ништа добро донети, али ако СВЕ што нам Бог пошаље, успемо да „преведемо“ у речи љубави према нама као према Његовој деци, онда из свега и можемо порасти.
Напослетку, оставља нас да помоћу врлина једноставности, скромности и кротости носимо свој живот као хришћански подвиг. Сваки удах, сваки дан, свако искушење, свако сагрешење, свака радост, свака туга, свака слабост, да нас води напред. Њен закључак је да суштина хришћанства је у путу, не у циљу, јер „место апсолутног мира, где ће човек све да заборави у хришћанству нема“. Али борба је вредна јер „човек који своју душу очисти од зла, не чини то само за себе већ за цео људски род“, што нас враћа на заједништво.
Као и многа слична дела, ово писаније не служи једнократном читању, већ је нешто чему се можемо враћати сваки дан по мало. Када се помолимо пре спавања и схватимо да смо нешто од овде описаних важних тема доживели и тај дан, можемо се вратити и поново промислити уз нову перспективу. Перспективу која ће нас приближити Богу на један негујућ и топао начин пун љубави и благог усмерења, јер подвиг је наш пут до Бога, а не сам Бог.
Ивана Ђорђевић
Дипл.психолог
ОЛИ психотерапеут интегративне психотерапије
ЕМДР практичар за рад са траумом
Извор: Игуманија Матрона (Брдар), Храбро срце, Синај, Бјељина 2025.
Насловна фото: facebook.com