Отац Арсеније (1893-1973) био је човек молитве и духовни отац високог калибра. Провео је осамнаест година у радном логору у Сибиру за време комунистичке владавине (1940-1958). Једном приликом, током жучне расправе између две идеолошки супротстављене групе политичких затвореника, један од вођа је на силу увукао оца Арсенија у расправу. Вођа је пред свима питао оца о његовом и ставу Цркве према атеистичкој власти која хапси и убија свештенике, руши цркве и манастире и немилосрдно се бори против вере. Овај вођа је мислио да ће се забавити срамотећи „глупог“ свештеника.

Отац Арсеније је оклевао да одговори. Није желео да се упушта у дебату, поготово што се раније није упуштао у такве расправе. Али, под притиском, прекрстио се и започео детаљно објашњење, чији је закључак био да су корени атеизма и непријатељства према Цркви засађени рукама самих Руса због „лоших примера које су показали интелектуалци, племство, трговци и државни службеници. Ипак, ми, свештеници, били смо најгори од свих.“ Закључио је речима: „Не могу упирати прстом у наше власти јер су семена неверја пала на тло које смо ми сами припремили. И ми сами смо криви. Ми само жањемо оно што смо посејали.“

У затвору је отац Арсеније претрпео велики прогон и платио високу цену за свој став. Пружио је искрен пример ненасиља у суочавању са страшним страдањем које су он и његов народ доживљавали. Штавише, понудио је дубоку анализу разлога који су довели до њиховог страдања.

Наше православно духовно учење говори о „самоосуђивању“, које се заснива на откривању сопствене улоге у преступима или грешкама, уместо окривљавања других. Ово можемо назвати и „самокритиком“, коју ретко налазимо у нашим круговима. Склони смо да кривимо и критикујемо друге, док себе сматрамо „невиним од крви овог праведника“.

Човек не сазрева ни на једном нивоу, нити институције напредују и развијају се, уколико се непрекидно не придржавају принципа честе самокритике или самоевалуације.

На личном нивоу, ако нисмо уверени да имамо свој део мана, и ако их пажљиво не испитујемо и не пратимо, како их се онда можемо ослободити? Зашто имамо право да видимо туђе мане и да их нападамо када смо и сами пуни истих тих мана? Колико је следећи јеванђељски стих применљив на нашу стварност: „Зашто видиш трун у оку брата свога, а брвно у оку своме не осјећаш? Лицемјере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видјети извадити трун из ока брата свога“ (Матеј 7:3, 5).

Истински верник прво критикује себе, а затим осуђује погрешне поступке других људи, а не критикује саме људе. У ствари, имамо превише искуства у критиковању уместо у критичкој анализи. Разлика између ова два аспекта је огромна. Критика се може заснивати на емоцијама, бесу и притужбама. Може бити обојена субјективношћу и ирационалношћу, па дијалог постаје увредљив и деструктиван за другог. Такође се може заснивати на површном познавању ствари. Критици може недостајати било какав напор да се препознају разлози који би могли довести до последица. Тако расправа доводи до прекида дијалога, због чега учесници одлазе не носећи ништа осим осећаја беса, мржње и незадовољства. Критика може бити негативан чин јер ситуације остају непромењене. То може бити углавном „издувавање“ које прате још интензивнији и бурнији емоционални налети.

Критика је, међутим, заснована на смирености и дубокој анализи која истражује унутрашњу суштину ствари како би се разумели њихови недостаци и разлози који стоје иза њих. Критика се не усредсређује на особу, већ на постизање разумевања грешака које је починила како би се оне исправиле. Критика има своје компоненте и стандарде који захтевају строго придржавање. Она мора бити конструктивна и позитивна како би поставила темеље за процену и реформу.

Критицизам заварава људе да мисле да, усмеравањем свог беса на грешке и окривљавањем других за њих, ослобађају себе одговорности. Док у критици, критичар може помоћи да се побољша стање пропадања, назадовања или корупције.

Када би наши домови били испуњени побожношћу и страхом Божјим, и изграђени на јеванђелским вредностима и врлинама, да ли би они производили опортунисте, себичне и слабе?
Ако бисмо своју децу васпитавали на истини, објективности и смислу истинског живота, да ли би било места за тривијалност, површност и себичност? „Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве?“ (Матеј 7:16).

Често се сусрећемо са критицизмом о разним питањима и људима, од којих многе могу бити истините. Ипак, важан задатак је испитивање и тражење узрока који доводе до ових проблема и проналажење решења за смањење грешака и исправљање њихових последица. Најважније од свега је преузимање личне одговорности за недостатке и тражење начина да се они исправе. Ако кривицу сваљујемо на друге, остаћемо таоци онога што презиремо и на шта се жалимо.

Пре свега, постављајте питања и тражите одговоре од себе. Не потцењујте своју улогу, ма колико мислили да је мала и безначајна. Ви имате удела у ширењу културе конструктивности, али почните без превеликог усредсређивања на постизање резултата. Важно је да дате све од себе.

Једноставна и честита мајка је неупоредиво боља од образоване мајке којој недостаје врлина. Посвећени наставници који воле своје ученике стварају генерацију позитивних и часних ђака: побожан свештеник који је апостол другима и мења њихове животе; пристојан и етичан радник који доприноси изградњи поверења међу члановима друштва; скроман и стрпљив интелектуалац који отвара затворене умове.

Бог вам је дао један или више талената да их унапредите и умножите, уместо да губите време оговарајући друге док остајете празни и површни.

Извор: antiochian.org; фото: Фејсбук страница митрополита Саве (Испера)

Превод са енглеског редакција "Живот Цркве"