У суботу, 27. септембра / 10. октобра 2026. године, у 11 часова, на месту његовог игуманског служења служено је опело новопрестављеном архимандриту Јустину, игуману манастира Јаковљевог кладенца.

Опелом је началствовао Његово Блаженство отац и патријарх јерусалимски Теофил III, уз саслужење архијереја Патријаршије, бројних светогробских јеромонаха и јерођакона, као и свештеника из суседних крајева Наблуса и других области под јурисдикцијом Патријаршије, међу којима су Акра, Витлејем, Бејт Џала и Јерихон.

Опелу су, одајући почаст упокојеном, присуствовали и Георгиос Каланцис, генерални секретар за верска питања при Министарству просвете Грчке, и Димитриос Ангелосопулос, генерални конзул Грчке у Јерусалиму, као и гувернер Наблуса, градоначелник Џенина, друге истакнуте личности Државе Палестине и представници полиције и извиђачког покрета.

У молитви су учествовали монаси и монахиње, као и бројни ходочасници из Грчке, са Кипра и из других земаља, који су дошли да одају последњу почаст упокојеном и укажу поштовање делу које је остварио.

Надгробно слово на грчком језику произнео је главни секретар Патријаршије, Његово Високопреосвештенство архиепископ константински Аристарх:

„Ваше Блаженство, оче и владико,

Ваша Високопреосвештенства, часни саборе архијереја,

господине генерални конзуле Грчке,

часни оци,

благочестиви ходочасници,

Заиста је свето место на којем стојимо. О томе сведочи Свето писмо, и Старог и Новог завета, а нарочито јеванђелист Јован. То је место на којем је патријарх Јаков ископао кладенац, отворивши извор за себе, своју децу и своја стада (Јн 4, 12).

Код тог истог кладенца Исус, „уморан од пута, сеђаше тако на кладенцу“ (Јн 4, 6). Тамо је дошла жена Самарјанка „да захвати воде“ (Јн 4, 7) и сусрела Господа, Који јој је рекао да је „Бог дух; и који му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн 4, 24), као и да је Он Сам, Који говори са њом, Месија (Јн 4, 26).

Са овога места жена „остави свој крчаг и отиде у град“ (Јн 4, 28) и „рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос?“ (Јн 4, 29). Поверовала је и заиста пронашла воду која „тече у живот вечни“ (Јн 4, 14).

Она је посведочила веру, као и њена породица, коју су чинили њена два сина и четири сестре. О, блажене породице!

Овај кладенац освећен је тиме што је на његовом ободу седео Сам Господ и Бог и Спаситељ наш Исус Христос, али ништа мање и капима крви светогробског оца, свештеномученика и игумана, архимандрита Филумена, који је сурово пострадао од руке безбожног нападача 16/29. новембра 1979. године. Одлуком Светог синода прибројан је лику светих 2009. године, за време патријарашке службе нашег оца и патријарха јерусалимског, Његовог Блаженства Теофила.

Светост овога места, чудесна пројављивања наше вере која су се овде догодила, као и наша вера у Христа Месију, Исуса Христа, Богочовека, Који се оваплотио, био распет и васкрсао из мртвих, теше и ублажавају дубоку жалост и тугу које су обузеле наше душе после одласка ка Господу нашег вољеног брата, игумана архимандрита Јустина.

Док данас служимо његово опело и стојимо сабрани око његових земних остатака, сећамо се његовог живота и монашког подвига.

Рођен је на острву Крфу 1941. године. У Свету земљу дошао је 1961. године и затражио да буде примљен у Светогробско братство. Примљен је у Братство, а 1962. године тадашњи патријарх јерусалимски Бенедикт замонашио га је. Потом је рукоположен за ђакона и свештеника, добио је чин архимандрита и обављао различита послушања у Светогробском братству, између осталог као сасудохранитељ у Витлејему и као игуман у Бејт Џали, Тиверијади и Светом манастиру Светих архангела у Јерусалиму. Пре свега, од 1982. године служио је као игуман светиње Јаковљевог кладенца.

Од тада се са великом ревношћу посветио своме делу, трудећи се и подвизавајући и служећи се оружјем праведности и десним и левим. Улагао је сву своју снагу како би овој библијској светињи дао место које јој припада с обзиром на њену историју и светост.

Када је 1982. године преузео игуманску дужност, годишњи празник манастира, који се прославља Четврте недеље по Пасхи, служен је изнад Кладенца, у недовршеном и делимично разрушеном простору храма који је 1908. године подигао митрополит газски Софроније, а који је био прекривен шатором.

Међутим, већ после неколико година, блаженопочивши архимандрит Јустин је, са благословом Патријаршије, затражио од тадашњег председника Палестинске управе Јасера Арафата дозволу да доврши изградњу овог храма. У знак признања за добротворни рад архимандрита Јустина међу палестинским становништвом околног подручја у време интифада, опсада и оскудице, председник Арафат му је издао потребну дозволу.

У наредних неколико година, ослањајући се на свој урођени осећај за архитектуру и уметност, руководио је архитектама, занатлијама и иконописцима, прикупљао потребан материјал и довршио овај централни свети храм у којем сада стојимо. Храм је посвећен Светој Фотини Самарјанки, а у његовом саставу налазе се параклис посвећен Светом Филумену, свештеномученику Светогробског братства, као и параклис посвећен Светом Јустину Философу и Мученику, апостолском оцу Цркве из другог века.

Својом лепотом и украшеношћу овај храм постао је драгуљ и светиња града Наблуса. Свечано га је осветио наш отац и патријарх јерусалимски, Његово Блаженство Теофил, 2008. године.
У знак признања за ово дело, Црква ће од сада на свакој Светој литургији помињати архимандрита Јустина међу „блаженим и незаборавним ктиторима светога храма овога“ и узносити молитву: „Освети, Господе, оне који љубе красоту дома Твога.“

Поменувши, како доликује, овај ктиторски и обновитељски труд блаженопочившег архимандрита Јустина, молимо човекољубивог и милостивог Бога да му, по Своме милосрдном суду, овај труд урачуна у добро, да превиди све грехе које је починио, вољно или невољно, и да му подари вечни живот у радосној светлости Свога трисветлог Божанства.
Нека тако буде.

Вечан му спомен!“

Извор, фото: Јерусалимска патријаршија

Превод са енглеског: Редакција портала "Живот Цркве"