Први део

IV

           Као мотиви за религијску праксу, за поштовање Бога и његових заповести најчешће се наводе страх од Божије казне, поготово уколико се има у виду могућност мучења у паклу, очекивање награде, пре свега оне која се тиче нашег будућег оностраног живота, и несебична, безрезервна љубав. Док су прва два мотива карактеристична за човека на ниском духовном нивоу, једино чиста љубав има истинску духовну вредност. „Бити добар због страха од Бога, а не из љубави према Њему – у томе баш и нема неке вредности“, с правом примећује Св. Порфирије. Наиме, уколико смо у свом односу према Богу усредсређени искључиво на то да избегнемо пакао и заслужимо рај, приступамо Му са рачуницом, „као да идемо на неку трговину, на неку размену услуга“.¹ Уместо таквог ропског, односно најамничког односа, свети оци су као идеал истицали чисту љубав верника према свом небеском Оцу. Тако Св. Василије Велики подсећа да на три начина „угађамо Богу: због страха од мука као робови, тражећи награду само ради сопствене користи – као најамници, или ради љубави према Богу чинимо добро ради самог добра – као синови“.² Није тешко сложити се са светоотачком тврдњом да је чиста љубав према Богу једини племенити религиозни мотив, будући да је лишена сваког егоистичког интереса. Но, поставља се питање да ли је човек заиста способан за њу, поготово на самом почетку свог духовног пута.

           Можда због тога што је страх од паклених мука, поготово у западној Европи, исувише оптерећивао психу не само средњовековног него и модерног човека³, данас се на страх од Бога, готово по правилу, поготово код либералних теолога, гледа као на непримерен религијски мотив. Да бисмо се ослободили сваке примесе тог страха, олако се позивамо на новозаветни увид да је Бог љубав, занемарујући при том да је Он уједно и праведни Судија. Ако је Бог љубав, резонујемо, онда заправо и нема разлога за страх, онда је љубав једини исправан однос према Њему. У дискредитовању страха као покретача за религијски живот, могли бисмо навести и речи љубљеног Христовог ученика Јована: „У љубави нема страха него савршена љубав изгони страх напоље; јер је у страху мучење, а ко се боји, није се усавршио у љубави“ (1. Јн. 4, 18). Ма колико истините биле те речи, морамо ипак бити свесни опасности да олако поверујемо да смо заиста, поготово на почетку свог духовног пута, способни за чисту, несебичну, духовну љубав према Богу.

           Описујући духовну ситуацију нашег времена, архимандрит Лазар с правом указује на чињеницу да је данас човечанство опијено „идејом неке апстрактне човечанске љубави“. Ова хуманистичка, душевна, природна љубав обично се брка са духовном, натприродном љубављу. Многи данашњи верници, „чувши за узвишеност љубави, за њену светост, за то да је она изнад свих врлина и да је без ње све мртво, почињу да је траже у себи“ и на силу покушавају да „исцеде ту љубав у готовом облику не схватајући да су наш пад, наше удаљавање од Бога, све оне болести душе које смо стекли, страсти, зле навике – једном речју, зло у нама највише погодили оно наше својство – да волимо“.⁴ Уместо да будемо свесни дубине нашег пада, неопходности да се кроз покајање и аскезу постепено ослобађамо најразличитијих страсти, које су се као уљези угнездиле у нашем нечистом срцу, често се одлучујемо на самозаваравање, обмањујући и друге и себе тако што глумимо тобоже несебичну хришћанску љубав. Наиме, ма колико се трудили да чинимо дела из чисте љубави, уколико претходно не преобразимо своје биће, наша љубав ће ипак бити осуђена на то да остане само душевна, тј. природна. Наравно, и таква љубав је свакако боља од мржње или пуке равнодушности према ближњима, али важно је немати илузију о њој, јер нас она спречава да се уздигнемо до духовне љубави, која је, као круна човековог духовног уздизања, на врху лествице врлина.⁵ За разлику од духовне љубави, које нема без смирења, „душевна љубав је егоистична“. И када је уверена да несебично воли ближњег, она заправо, као што увек изнова подсећају свети оци, „не воли ближњег него саму себе, утврђујући се преко ближњег“. Св. Игњатије Брјанчанинов је с правом упозоравао да заповест о љубави према ближњем није блиска срцу палог човека. Наиме, „заповест је духовна, а нашим срцем  су завладали плот и крв, заповест је нова, а наше срце је старо“.⁶ Исто што важи за однос палог човека према ближњем, важи и за његов однос према Богу. Ма колико себе заваравао, он заправо ипак више воли себе него Бога. Иначе, да је другачије, одустао би од своје воље и препустио би се вољи Божијој. Блажени Августин је тврдио да постоје две врсте људи: они који више воле себе него Бога и они који више воле Бога него себе.⁷ Уколико се ослободимо илузија о својој љубави, бићемо принуђени да признамо да је само светитељ у стању да заиста више воли Бога него себе. Он је то одувек доказивао спремношћу да положи живот за Бога, било мучеништво било подвижништвом.

           Разобличавање хуманистичке заблуде о љубави као пукој химери свакако  не доводи у питање примат љубави над страхом, већ само подсећа на неопходност поступности на духовном путу. Наиме, Божији дар савршене, духовне љубави већ на самом почетку, који је поседовала Пресвета Богородица, толико је редак, поготово у нашем времену, да га напросто готово можемо занемарити. Имајући у виду опасност прелести, у коју западају они који су некритични према себи, који умишљају да су одмах спремни за духовну љубав, да могу прескакати ступњеве на духовном путу, Св. Игњатије сматра да је неопходно реафирмисати страх Божији: „Узалуд се занесењаци испуњени умишљеношћу и самообманом гнушају страха Божијег као нечега што је својствено презреним слугама, када нас на тај страх позива Бог, објављујући да ће Он Сам бити наш учитељ страха и да ће нам дати духовни дар страха Божијег.“ Оне који сматрају да страх као такав одише неслободом, он подсећа да је страх средство које нам помаже да се уздигнемо до духовне љубави: „Страх очишћује човека, припрема га за љубав: ми постајемо слуге, да бисмо постали законита деца.“⁸

           Имајући увиду оно што је речено, нема сумње да је страх Божији основ, почетак и подстрекач духовног пута, а љубав према Богу круна и врхунац. Свети оци су сагласни да „свеколико добро дело започиње од страха Божијег и завршава се у љубави према Богу, која је свеза савршенства и најузвишенији степен добрих дела, јер је љубав већа од свега. Али да би когод достигао љубав према Богу, неизоставно треба да има најпре страх Божији. Јер одавде започиње свеколико добро дело: да се човек боји Господа“.⁹ Описујући духовни пут, који се протеже од страха до љубави, Св. Максим Исповедник каже: „Љубав се рађа од бестрашћа, а бестрашће од наде на Бога, нада пак од трпљења и дуготрпељивости; ове пак од свеобухватног уздржања, уздржање од страха Божијег, а страх од вере у Господа.“¹⁰ И заиста, онај ко не верује у Бога, ко нема духовно искуство Његове присутности, и не може да има страх од Њега. Он остаје везан за чулни свет и не одважује на духовну авантуру. Али, такође не треба превидети чињеницу да се тешко може очекивати да неко поверује у Бога на основу пуких теоријских аргумената. Можда би управо драматично искуства страха понекад могло водити вери у Бога или је макар ојачати, као што показује чувени Лутеров случај, када се он као младић, преплашен грмљавином, заветовао да ће постати монах уколико преживи. Да је Богу вера која исходи из емпиријске очигледности Његовог постојања или од пуког страха драга, да Он не даје предност слободном људском опредељивању¹¹, могао би својом бесконачном моћи у тој мери да уздрма и потресе свет, да би свако, прожет ужасом и страхом, напросто морао бити уверен у Његово постојање.¹²

           На основу реченог, јасно је да нас страх Божији, који почива на вери, подстиче на будност, преиспитивање, покајање, труд. Без страха Божијег, по речима Св. Пајсија Светогорца, незамислив је побожан живот: „Побожност је страх Божији, смерност, духовна осетљивост“.¹³ Особа у којој пребива страх Господњи свему приступа са доличном пажњом, бди над собом, труди се да не почини грех, те се захваљујући таквом понашању усавршава у врлини.  Управо због израженог страха Божијег, који га штити од сујете и надмености, подвижник је у стању да допре до мрачних дубина своје пале природе и сагледа сам корен греховности. „Као што зрак сунца, који кроз прозор уђе у кућу, све осветљава, тако да се може видети и најситнији трун прашине што лебди у ваздуху, тако и страх Господњи који уђе у срце, показује све његове грехе.“¹⁴ Сагледавање властите грешности не само што подвижника води смирењу, што га подстиче на борбу са својом палом природом, него такође представља предуслов за услишавање његове молитве. Наиме, као што примећује ава Мојсије, Бог не услишава молитву особе која не осећа да је грешна: „Ако човек нема у срцу своме осећање да је грешан, Бог га неће услишити.“¹⁵

           Говорећи о односу страха и љубави, старац Клеопа примећује: „Док нас прати страх Божији ми чинимо добра дела, али не без труда.“ У нама се одвија мукотрпна духовна борба између наше старе (пале) и „нове“ (изворне) природе, тела и духа, добра и зла, при чему каткад бивамо поражени, али нас страх Божији увек изнова подстиче на покајање и ревност. Међутим, „када човек задобије љубав Христову, не улаже више труд“.¹⁶ Он тада напросто, испуњен благодаћу Светог Духа, спонтано извршава Божије заповести. Дакле, док је на духовном путу страх Божији неопходан, духовни циљ достижемо тек онда када се у нас усели чиста, натприродна љубављу према Богу.

           Бројна места у Светом писму у којима се на различите начине говори о страху Божијем могла би неког навести на закључак да су она међусобно противречна, будући да се у њима каже и да је „страх Господњи чист и остаје у век века“ (Пс. 18, 10), као и да „савршена љубав изгони страх напоље“ (1. Јн. 4, 18). Поставља се питање да ли су страх и љубав антиподи, или је примеса страха Божијег сачувана и у самој љубави. У одговору на то питање Свети оци подсећају да је страх Божији двојак. По Св. Максиму Исповеднику, „један се рађа у нама од претње казном, због којег настају у нама по реду: уздржавање, трпљење, нада на Бога, бестрашће из којег је љубав“. Што се тиче другог страха, он „спојен са овом љубављу непрекидно прибавља души побожност, да не би од смелости љубави дошла до презирања Бога“. Док „први страх ’изгони напоље’ савршена љубав (1. Јн. 4, 8) душе која ју је стекла и која се више не боји казне“, други страх она „увек има сједињеног са собом“.¹⁷

           О две врсте страха Божијег говори и ава Доротеј, разликујући при том уводни и савршени страх. Док је уводни страх својствен „почетницима у богопоштовању“, други страх је карактеристичан за свете и савршене особе, за оне „који су достигли меру савршене љубави“. Наиме, „онај ко испуњава вољу Божију ради страха од мука, јесте (...) почетник, јер оно што чини, не чини ради самог добра, већ ради страха од батина“, за разлику од савршеног, који „испуњава вољу Божију из љубави према Богу: љуби га и тиме му угађа“. Ава Доротеј се не задовољава само констатацијом да „није могуће достићи савршени страх ако се заобиђе уводни страх“, већ појашњава и развој страха Божијег од његове уводне до савршене форме. Ослањајући се на учење Св. Василија Великог да човек може да угађа Богу као роб – због страха, као најамник – због награде, и као син – из љубави, ава Доротеј показује да нечији духовни развој може прећи путању од роба преко најамника до сина, мада се то ипак, поготово у наше време, ретко дешава. Почетни страх је најчешће стање већине религиозних особа, али и такав страх је драгоцен и не треба га омаловажавати, јер су многи људи лишени чак и њега. Он душу почетника чува од чињења зла, о чему сведочи и премудри Соломон: „Страхом Божијим се свако уклања од зла“ (Прич. 15, 27).¹⁸ Онај ко се уздржава од греха „због страха од мука, као роб који се боји господара, постепено долази до тога да чини добро. Чинећи добро, мало по мало, он почиње и да се нада и на награду за чињење добра, као што је [случај] код најамника“, да би постепено, искусивши, услед стицања навике чињења добра, сладост пребивања уз Бога, благодат мира и блаженства, најзад доспео до мере сина, „који воли ради самог добра, и боји се зато што воли“.  Управо такав страх из љубави је, по ави Доротеју, „онај велики и савршени страх“.¹⁹ 

           Примесу страха у осећању љубави према Богу, односно савршени страх Божији, с правом свети оци пореде са односом детета према оцу, кога оно неизмерно воли. За разлику од роба који се плаши строгог господара, који каткад, уплашен за свој живот, задрхти пред њим, па и најамника који гаји прорачунат однос према послодавцу, однос детета према родитељу је крајње присан и нежан. Но иако је љубав у том односу доминантно осећање, дете се ипак помало прибојава могућности да својим недоличним понашањем нехотично повреди или разочара оца. Сличан однос има и верник који безгранично воли Бога. Мада је љубав према Богу духовно стање његовог бића, он зна да такво стање треба одржавати, да би оно могло бити поремећено уколико се олењи и препусти безбрижности. Шта би се тада догодило? Па љубав би почела да слаби, а њу би заменили страх или погубна равнодушност. Св. Јован Лествичник каже: „У сразмери са ишчезавањем љубави, јавља се у нама страх. Јер, човек у коме нема страха – или је пун љубави, или је душевно већ мртав.“²⁰

V

           Након што смо размотрили шта се подразумева под страхом Божијим, запитајмо се има ли га у нашем секуларизованом свету. Није тешко уочити да је он веома редак, да се заиста за многе данашње људе с пуним правом може рећи: „Нема страха Божијег пред очима њиховим“ (Пс. 13, 3). Огреховљеност неких људи у нашем времену досегла је такве размере да се готово граничи са демонским понашањем. Лишени страха Божијег, многи се не устежу од крајње неморалних чинова, те живе без икаквог стида и гриже савести.²¹ Себичност, разврат, превара, корупција, у тој мери су карактеристични за савремена друштва, да није претерано рећи да морално и духовно стање данашњег човечанства подсећа на оно уочи потопа.²² Не само што је велики број људи равнодушан према Богу, што не верује у Њега, него је чак и верницима у великој мери стран страх Божији. О томе сведочи млак и немаран однос већине верника према Богу. Сама чињеница да се немарно, на спољашњи начин, односимо према светињама, да не испуњавамо Божије заповести, да много тога више не доживљавамо као грех, јасно показује да нам је страх Божији постао туђ. Иначе се не би дешавало да верници праве буку током литургије, а поготово не да се повремено чак зачује и смех из олтара, свештеног простора на коме се одиграва Св. тајна приношење бескрвне Христове жртве.

           Да заиста имамо страх Божији, трудили бисмо се да узалуд не узимамо у уста име Господње²³, пазили бисмо да се мишљу, речју и делом не огрешимо о Бога и ближње. Поготово бисмо се трудили да будемо што достојнији за евхаристијски сусрет са Богом. Иако човек никада не може бити сасвим достојан да у себе прими светињу тела и крви Христове, од изузетне важности је да причешћу, коме претходи долична припрема постом и молитвом, као и покајање и искрена исповест, приступамо „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Св. Јован Златоусти, имајући у виду немаран однос појединих верника према евхаристији, упозорава: „Када приступате овој божанској, страшној Трпези, приступајте са страхом и трепетом, чисте савести, постећи и молећи се; не правите буку, не трупкајте ногама и не гурајте онога поред себе: Јер такво понашање одаје најгоре ниподаштавање: показује ниподаштавање светих Тајни. Због таквог понашања следује таквима тешка казна.“²⁴ Светитељ с тугом уочава да се људи често боље понашају на спортским борилиштима, „где се шепури ђаво“, него у храму, где нам је Царство Божије потенцијално најближе. Оне чије су мисли у приступању том светом чину усредсређене на свет, приземљене и расејане, Св. Јован Златоусти опомиње: „Јер ако у часу божанског Причешћа мислиш да стојиш на земљи, уместо да се налазиш у збору анђела, онда је то сигуран показатељ да ти је срце окамењено.“²⁵ Подсећање на старозаветне речи „Проклет био ко немарно ради дјело Господње“ (Јер. 48, 10) корисно је за све нас, јер увек нам прети опасност да због световних брига и телесно-душевних задовољстава изгубимо из вида да је однос са Богом неупоредиво важнији од свих других односа.²⁶ Није у питању само могућност да будемо кажњени због немарног односа према светињама.²⁷ Ми се огрешујемо о Бога не само тиме што кршимо Његове заповести, већ и тиме што заборављамо да будемо захвални за све оно што је за нас учинио.²⁸

           Имајући у виду оно што је речено, није тешко закључити да судбина данашњег света, који заиста све више „у злу лежи“ (1. Јн. 5, 19), зависи од тога да ли ће страх Божији бити обновљен у срцима људи или неће. Као што показује пример Нинивљана, који су се покајали након проповеди пророка Јоне, осетивши изнова страхопоштовање према Богу, судбина света је у великој мери у људским рукама, будући да Бог не жели пропаст грешника већ њихово покајање и преображај. Уколико већи део човечанства и даље буде истрајавао и напредовао у злу, уколико се ништа суштински не промени, скори долазак Антихриста је неизбежан.²⁹ Међутим, уколико би дошло до покајања човечанства и обнове страха Божијег, долазак Антихриста био би одложен. Наиме, као што се каже у Светом писму, страху Божијем се човек може научити. Бог, који смерно куца на врата свачијег срца, свима нама посредством пророка Давида поручује: „Ходите чеда, послушајте мене, страху Господњем научићу вас“ (Пс. 33, 11). Наравно, да бисмо се научили страху Божијем, морамо се претходно ослободити заблуде да смо мудри, гордог уверења да телесном мудрошћу, научно-техничким овладавањем природом, пуким политичким споразумевањем, можемо спречити катастрофу која се из дана у дан све више надвија над нама. Услов да бисмо задобили страх Божији је, по мишљењу светих отаца, ослобађање од везаности за свет. Наиме, „нико не може стећи страх Божији све док се не ослободи свих житејских брига. Када је ум безбрижан, тада га покреће страх Божији и вуче ка љубави Божије благодати“.³⁰ Појашњавајући настајање овог светог страха, ава Доротеј тврди да га човек постепено стиче „ако има сећање на смрт и на муке, ако свако вече испитује себе како је провео дан, и свако јутро како је прошла ноћ, ако није дрзак, и најзад, ако се прилепљује [тј. присно везује] уз човека који се боји Бога“.³¹ Док је свако од нас,  уколико снагом своје воље и Божијом милошћу успе да савлада инерцију која га приземљује, у стању да у већој или мањој мери негује став самоиспитивања, да себе принуђује на сећање на властиту смртност, као и да се труди да избегне дрскост³², имање пред очима живог примера особе која одише страхом Божијим од непроцењивог је значаја, јер нас управо тај пример најбоље учи овом светом страху. Одговор који је неки старац дао на питање младог монаха шта да чини како би се бојао Бога, сам по себи довољно говори: „Иди, прибиј се уз човека који се боји Бога и његов страх Божији ће и тебе научити да се бојиш Бога.“³³ Могли бисмо рећи да се пребивањем уз особу која је преиспуњена страхом Божијим благодатна енергија овог светог страха прелива на друге, наравно у мери у којој су они очистили своја срца.³⁴

           Они који покажу скромност и самокритичност, који су спремни да се одазову на Божији позив и препусте се Његовом вођству, који више нису опчињени чарима света, већ се труде да савладају своје старо ја, биће награђени спасоносним даром – „Даћу им страх свој у срце да не одступе од мене“ (Јер. 32, 40). Господ не само што штити оне који Га се боје и услишава њихове молитве³⁵, него им, с једне стране, помаже да тај свети страх прерасте у љубав, а с друге стране, да буду неустрашиви како према свим земаљским опасностима, тако и према демонским кушњама. Страшљивост је, наиме, карактеристика оних који се недовољно боје Бога, који се нису сасвим предали Божијем старању. Онима који су изложени демонским насртајима Св. Игњатије поручује: „Страхом Божијим побеђујте страх демонски.“ Његов савет не само њима него и свима нама гласи: „Потребно је предати се вољи Божијој и сматрати себе достојним сваког људског и демонског насртаја: тада ће страх проћи сам од себе“, захваљујући дејству божанске благодати.³⁶

           Ако је спасоносни лек за личне проблеме сваког човека, као и за спас човечанства, обнова страха Божијег, на нама је да се потрудимо, да уз Божију помоћ, поново задобијемо тај свештени страх. Ма колико нам се каткад можда чинило да би живот био лакши без њега, да се не бисмо осећали спутани и оптерећени представом о греху, уколико боље размислимо, схватићемо да тај страх ипак није нешто негативно, да нас управо он чува како од демонских замки тако и од нас самих. Осим тога, када осећамо страх Божији, уједно почињемо да осећамо како се у нама обнавља и нада, па тада ништа више у животу није ни одвише страшно ни бесмислено. Не само што нас страх Божији чува од напредујућег нихилизма него нас такође усмерава ка Богу, а самим тим и ка нама самима. Захваљујући страху Божијем отвара се могућност да се присетимо свог изворног назначења. Наиме, не само што смо створени по образу Божијем него такође имамо потенцијал, па и задатак, да се уподобимо Богу.

1. Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита 2005, 232
2. Наведено према: Архимандрит Лазар (Абашидзе) 2014, 102. Уп. Поуке аве Доротеја 2009, 43-44.
3. Види: Делимо 1987, као и Динцелбахер, „Страховање и нада : средњи век“, у: Историја европског менаталитета (прир. П. Динцелбахер), 2009.
4. Архимандрит Лазар (Абашидзе) 2014, 103-104.
5. У чувеној лествици врлина Св. Јована Лествичника, љубав је означена као крајњи, „тридесети ступањ мислене лествице“ (Св. Јован Лествичник 2008, 202), који је својствен за савршеног човека, оног који је досегао духовни раст висине Христове. Маштати о врхунцу врлина, а не трудити се око досезања претходних ступњева, што је иначе за већину нас изузетно тежак подвиг, знак је крајње неразумности.
6. Архимандрит Лазар (Абашидзе) 2014, 107, подвукао ЗК.
7. Коплстон 1989, 89. Старац Јефрем истиче: „кад себе не бисмо волели више него Бога, не бисмо стремили ка греху“ (Старац Јефрем Филотејски и Аризонски „Поуке очинске љубави на путу спасења“, у: Сузе за свет 2010, 513).
8. Св. Игњатије Брјанчанинов 2008, 510, подвукао ЗК.
9. Старац Клеопа 2004, 55
10. Св. Максим Исповедник, „400 глава о љубави“, у: Византијска филозофија у средњевековној Србији (прир. Б. Милосављевић) 2002, 312. Св. Антоније такође истиче да страх претходи љубави: „Ако човек жели да стекне љубав Божију, дужан је најпре да задобије страх Божији. Од страха се рађа плач, а од плача храброст“ (Добротољубље, I том, 2002, 38). Св. Јован Лествичник каже: „Са порастом страха Божијег, у човеку се јавља и љубав“ (Св. Јован Лествичник 2008, 200).
11. „Да је постојање Бога несумњиво као што је постојање сунца, онда би вера као морални чин нестала. Њу би заменила очигледност у којој нема алтернатива, односно Бог би у извесној мери постао спољашњи предмет познања, што би било недостојно љубави Божије према човеку, јер Бог хоће слободно самоопредељење човека према Себи и, као круну љубави, – љубав према Богу“ (Архимандрит Рафаил Карелин 2011, 20-21).
12. Оспоравајући тврдњу да страх рађа веру, у чијој основи је просветитељска илузија да ће човек, чим буде ослобођен страха од надмоћне и  неразумљиве природе престати да верује у онострана бића, архимандрит Софроније се саглашава са оценом Св. Максима Исповедника, те каже: „’Вера рађа страх’, (а не страх веру).“ На основу разумевања духовног пута Св. Силуана Атонског (у свету Симеона), он истиче да је „Симеонова жарка вера породила (...) у његовој души страх да ће бити осуђен за многе и велике грехе којих је био свестан“ (Архимандрит Софроније 1998, 49).
13. Старац Пајсије Светогорац 2005, 135
14. Свети Јован Лествичник 2008, 174
15. Старечник 2008, 248
16. Старац Клеопа 2004, 71
17. Св. Максим Исповедник, „400 глава о љубави“, у: Византијска филозофија у средњевековној Србији 2002, 322.
18. Иако се залаже да наш однос према Богу буде одређен љубављу а не страхом, Св. Порфирије признаје: „Појам страха је добар за прве духовне кораке. Он је за почетнике, за оне у којима још живи стари човек. Такав човек, почетник, који још није духовно истанчан, помоћу страха савлађује у себи тежњу ка злу“ (Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита 2005, 232).
19. Поуке аве Доротеја 2009, 43-44
20. Св. Јован Лествичник 2008, 198
21. За разлику од времена када су људи грешили, али су притом своје грехе крили, стидећи се околине, данас грех као да је у моди. Старац Јефрем с тугом истиче да „ни у једној епохи грех није био до те мере друштвено прихваћен и легализован као данас“ (Јефрем Ватопедски 2011, 83).
22. О алармантном стању у коме се налази данашњи свет, огрезао у грех, довољно говоре речи Св. Пајсија Светогорца: „Чак је и Вавилон у Старом Завету био невин у односу на данашње стање“ (Старац Пајсије Светогорац 2011, 411).
23. Оне који се подвизавају, који се упуштају у духову борбу са невидљивим силама и својом палом природом, Св. Никодим Светогорац упозорава на опасност празнословља: „Када говориш, говори о Богу, особито о Његовој љубави и доброти, али говори са страхом и пази да не погрешиш...“ (Св. Никодим Светогорац 2004,  73).
24. Наведено према: Јеромонах Григорије Светогорац 2010, 293.  Још Св. ап. Павле је упозоравао Коринћане на опасност којој се излажу они који се недостојно причешћују: „Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тијела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“ (1. Кор. 11, 29-30).
25. Јеромонах Григорије Светогорац 2010, 293.
26. Св. Гаврило Грузијски упозорава: „Треба се молити са страхом и страхопоштовањем. Када се молиш сети се пред Ким стојиш, с Ким беседиш!“ (Јуродиви човек Божији : живот и подвизи светог Гаврила Грузијског, 2015, 337). Архимандрит Рафаил истиче да „човек са свештеним страхом треба да се односи према свакој речи молитве. Претварање људске речи у игру, шале, лаж, псовке и празнословље, наноси молитви штету која се тешко може надокнадити“ (Архимандрит Рафаил Карелин, „Небеска светлост у срцу“, у: Књига о Исусовој молитви : исихастички приручник за савременог човека 2011, 377).
27. Св. Пајсије Светогорац наводи пример неке жене која је постала ђавоимана због своје непажње, „јер је просула свету воду у судоперу“ (Старац Пајсије Светогорац 2005, 143).
28. О томе да наши греси повређују Христа, који је, жртвујући се за палог Адама, на себе преузео грехе човечанства, сведочи виђење човека која се молио пред иконом Богородице, спремајући се да након тога почини зло дело. Док се он молио, „одједном га спопаде страх и он – ван себе – угледа да се икона подиже и Пресвета Богородица показа му се жива са Сином у рукама... Код Богомладенца отворише се ране на рукама, ногама и ребрима, из рана потече крв као на Крсту... Видевши ово грешник од страха паде и завапи: ’О Владарко, ко је ово учинио?’ Богородица одговори: ’Ти и други грешници, ви поново распињете мог Сина гресима, као Јудеји’“ (Акатисти пресветој Богородици 2011, 17).
29. Св. Гаврило Грузијски метафорично тврди не само да је Антихрист већ пред вратима већ да на силу покушава да уђе: „Земља се до пола претворила у пакао, антихрист стоји пред вратима и не само да куца него проваљује“ (Јуродиви човек Божији : живот и подвизи светог Гаврила Грузијског  2015, 380).
30. Н. Левитски 1998, 413
31. Поуке аве Доротеја 2009, 46
32. Колико је значајно чувати се дрскости, било да се ради о речи, погледу или додиру, сведочи увид аве Доротеја да „ништа тако не одгони страх Божији као дрскост“. Позвавши се на речи аве Агатона: „Нема штетније страсти од дрскости. Она је родитељка свих страсти“, ава Доротеј каже да је дрскост родитељка свих страсти управо тиме што „одгони страх Божији од душе“ (Исто, 46-47).
33. Исто, 46.
34. О неочекиваном искуству преноса благодатног дара прозорљивости види: Живот и мишљење страца Порфирија Кавсокаливита 2005, 82-83.
35. Ево неколико места која о томе говоре: „А милост је Господња од века и до века на онима који Га се боје“ (Пс. 102, 17), „Вољу оних који Га се боји испуниће, и молбу њихову услишиће, и спашће их“ (Пс. 144, 19).
36. Св. Игњатије Брјанчанинов 2008, 512
     

ЛИТЕРАТУРА

• Акатисти Пресветој Богородици (прир. Јован Србуљ), (2011). Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Антоније (Блум), митрополит сурошки, „Чистим срцем пред Богом“, у: Књига о Исусовој молитви : исихастички приручник за савременог човека (прир. Ј. Србуљ), (2011). Београд: Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке
• Григорије Светогорац, јеромонах (2010): Тумачење божанствене литургије : духовни водич кроз свету литургију. Београд: Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке
• Делимо, Жан (1987): Страх на Западу (од XIV до XVIII века) : Опседнути град, I-II. Нови Сад: Књижевна заједница Новог Сада – Дневник
• Diels, Hermann (1983): Predsokratovci, I. Zagreb: Naprijed
• Динцелбахер, Петер (прир.) (2009): Историја европског менаталитета. Београд: Службени гласник, – Подгорица: ЦИД 
• Добротољубље, I том (2002): Манастир Хиландар
• Добротољубље, II том (2000): Манастир Хиландар
• Живот и поуке старца Порфирија Кавсокаливита (2005).  Нови Сад: Беседа
• Јефрем Ватопедски (2011): Реч са Атоса. Београд-Шибеник: Истина 
• Јуродиви човек Божији : живот и подвизи светог Григорија Грузијског (2015). Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Јустин Поповић (2009): Православна црква и екуменизам. Манастир Хиландар
• Јустин Поповић (2007): Богоносни Христослов : изабрани списи оца Јустина. Манастир Хиландар
• Кинђић, Зоран, „О Сократовој изреци ’Знам да ништа не знам’“, у: Траг: филозофски огледи (2016). Београд: Досије студио – Филозофска комуна
• Клеопа, старац, Велики је Бог : разговори, поуке, беседе (2004). Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Коплстон, Фредерик (1989): Историја филозофије, том II: Средњовековна филозофија. Београд: БИГЗ 
  Лазар (Абашидзе), архимандрит (2014): О тајним болестима душе. Подмаине: Манастир Успења Пресвете Богородице
• Левитски, Н. (1989): Свети саровски старац Серафим. Манастир Хиландар
• Милин, Лазар (2002): Научно оправдање религије: Апологетика, књ. 1. Шид: Графосрем
• Otto, Rudolf (1983): Sveto. Sarajevo: Svjetlost
• Пајсије Светогорац, старац (2005): Духовно буђење. Врање: Манастир Св. првомученика и архиђакона Стефана
• Пајсије Светогорац, старац (2011): Чувајте душу. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Поуке аве Доротеја (2009). Манастир Хиландар
• Псалтир : са девет библијских песама (2000). Ман. Хиландар – Ман. Грачаница – Ман. Цетињски – Ман. Тврдош – Братство Св. Симеона Мироточивог
• Рафаил (Карелин), архимандрит (2011): Пут спасења у XXI веку. Београд: Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке
• Рафаил (Карелин), архимандрит, „Небеска светлост у срцу“, у: Књига о Исусовој молитви : исихастички приручник за савременог човека (прир. Ј. Србуљ), (2011). Београд: Верско добротворно старатељство Архиепископије београдско-карловачке
• Рилке, Рајнер Марија (1968): Лирика, Београд: Просвета
• Св. Јован Лествичник (2008): Лествица. Манастир Хиландар
• Св. Никодим Светогорац (2004): Невидљива борба. Ваљево: Глас цркве
• Свети Игњатије Брјанчанинов (2008): Енциклопедија православног духовног живота. Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског
• Свети Максим Исповедник, „400 глава о љубави“, у: Византијска филозофија у средњовековној Србији (прир. Б. Милосављевић), (2002). Београд: Стубови културе
• Свето писмо Старога и Новога завјета (2012). Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве
• Софроније, архимандрит (2001): Видети Бога као што јесте. Манастир Хиландар
• Софроније, архимандрит (1998): Старац Силуан. Манастир Хиландар
• Старечник (2008). Нови Сад: Беседа
• Сузе за свет (прир. Ј. Србуљ), (2010). Београд: Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског 
• Horkheimer, Max – Adorno, Theodor (1989): Dijalektika prosvjetiteljstva. Sarajevo: V. Masleša – Svjetlost
• Џеферс, Сузан (2001): Осетите страх и суочите се са њим. Београд: Верба

проф. др Зоран Кинђић

Преузето са одобрењем аутора из књиге: "Прилози за разумевање религије", стр. 7 - 26., Досије студио, Београд 2022.

Насловна фото: свети Серафим, фрагмент мозаика из Свете Софије, Константинопољ, извор: hagiasophiaturkey.com